BEOGRAD - O samom Kosovskom boju i njenim glavnim momentima vrlo malo se zna, ali ono što je istorijski potpuno izvesno je pogibija srpskog kneza Lazara i turskog cara Murata.
Izvesni Miloš Obilić, koji je sve do 18. veka bio nazivan Kobilić ili Kobilović ubio turskog sultana Murata 1389. godine tokom Kosovskog boja.
Kao i u mnogo čemu i u ovome se istorijski izvori dosta razlikuju. Manje ili više do podjednaka svedočenja mogu se naći u srpskim, grčim i turskim istorijskim izvorima. Ono po čemu razlikuju je vreme kada se taj događaj odigrao. Po jednima, to se desilo pre boja, drugi tvrde u toku boja, a treći- na kraju boja.
NE PROPUSTITE
Najstariji izvor o Milošu (K)obiliću
Najstariji izvor u kome se govori o smrti cara Murata je odgovor kralju Tvrtku koji je stigao iz Firence, 20 oktobra 1389. godine. Kralj Tvrtko je 1. avgusta 1389. obavestio svoje prijatelje, Trigor i Firencu o iskodu bitke na Kosovu, naglasivši da je on pobedio sataninog sina i služitelja Murata.
Iz firentinske opštine kralju Tvrtku stigao je odgovor i čestitke na pobedi koju mu je nebo podarilo. U njemu se slavi i podvig dvanaestorice vlastele koji su se dokopali Muratovog šatora u kome je jedan od njih zabio mač turskom sultanu u slabine i grlo.
NE PROPUSTITE
” Blago po tri i po četiri puta onoj dvanaestorici vlastele, koji probivši neprijateljske čopore i kamile u krug svezane mačem sebi otvoriše put i dođoše do Muratovog šatora! A nadasve blago onome koji junački ubi vođu tolike sile satjeravši mu mač u grlo i utrobu; a blago svojemu što kao žrtva ubije onoga vođu, nad onom ništavnom lješinom slavnom mučeništva smrću život i krv izliše”, glasilo je pismo upućeno kralju Tvrtku.
Ova najstarija vest sa šturim sadržajem o tome ko je zapravo bio taj heroj, poslužila je kao osnova za stvaranje lika o kome će se vekovima pripovedati i pričati priče i pesme.
Tada se nije znalo ni iz čije vojske je bio - Lazara Hrebeljanovića, Vuka Brankovića ili Vlatka Vukovića, a tek u ksanijim godinama otkrilo se da je njegovo ime bilo Milo ili Miloš.
Pismo sultana Bajazita
U pismu sultana Bajazita koje je otposlao sa Muratovim telom bursanskom kadiji i Suđman begu opisuje se i kosovski boj na sledeći način:
“Pa baš kada smo najveću radost i zadovoljstvo uživali, gledajući kako se odsečene glave banova pod pločama konjskih nogu valjaju, kako neki s, vezanim rukama, a neki isprebijanim mišicama stoje, onda je iznenada jedan imenom Miloš Kobilić, došavši sa lukavstvom i pritvorenošću kazao da je islamsku veru primio, moleći da se u red pobedu održavajuće vojske primi. I kad je po molbi njegovoj propušen bio, da noge cara svetloga celuje, on je umesto da izvriš to, otrovni handžar, koji mu je u rukama sakriven bio, neustrašivo na dično telo presvetloga cara upravio, i zadvši mu tešku ranu, napio ga i mučeničkom slatkom vodom, šerbetom. Pošto je rečeni Miloš ovo delo proizveo, nagao je ispred vojnika, koji su se kao zvezde na nebu blistali, begati, no od hrabrih vojnika bude stignut i na komade isečen.
NE PROPUSTITE
Čuvši za ovaj događaj, uputio sam se bio k mučeničkoj postelji, no njega, cara, mrtvog zatečem; i u isto vreme desilo se je, te je i moj brat Jakub-beg u večnost otišao. Ja sam svetleći se sanduk s telom moga oca s poveriteljstvom ljudima poslao, da se tako sahrani.”
Autentičnost ovog pisma istoričari dovode u pitanje, jer su turski istoričari želeli da prikriju smrt Muratovu, te su se trudili da priču inskostruišu onako kako je najviše odgovaralo tadašnjoj turskoj carevini.
Turski istoričari
Evo nekih pisanja turskih, ali i ostalih hroničara koje je vekovima privlačio fenomen Kosovske bitke. Turski istoričar Nešrija ide za tezom da je Murat ubijen kada je bitka već bila okončana, kada je Murat kan Gazi težio za smrću mučeničkom na bojištu:
“Murat otiđe s nekolicinom svojih vernih sluga, da ogleda brda mrtvačka. Među njima bejaše nevernik imena Miloš Obilić, srčani i hrabri prokletnik. Ovaj je u društvu Lazarevom rekao: Idem da ubijem turskog cara! Imade uza se skriveni nož. U toj nameri se ovaj nevernik slučajno na bojnike zaveru nameri, a ovi ga rane, te se ogrezav u krvi taj ranjeni nevernik među mrtve skrije. Kada Murat kan k tome neverniku nadođe, digne se on te padajući i opet se dižući, uprav volji k sebi propusti, govoreći: ‘Čini mi se taj hoće nešto! Pustite ga da dođe.’ Ovaj prokletnik imadijaše u svome rukavu skriven nož: on pristupi, učinivši se kanda će da poljubi uzengije Končareve, probode Končara… Onoga nevernika tu poseku, a brzo se šator to donese, da se metne poda nj telo sultanovo… U onoj noći bejaše u islamskoj vojsci smutnja i razdraženost.”
Identična priča može se naći i kodistoričara Seadedina u kojoj je Murat bio na bojnom polju kada se iz gomile digao ranjeni srpski plemić pod ihzgovorom da želi preći u islam:
“I kad mu bi dopušteno da celiva sultanu nogu, zabode mu nož u trbuh. U bekstvu ubi još nekoliko telohranitelja, triput izmače goniteljima, te najzad i on podleže masi i bi ubijen.”
Laonik Halkokondiles kaže da je Murat Lazara primorao da beži i da je goneći ga naišao na jednog Srbina na kojega potegne oružje. “Ovaj, budući pešak, okrene se i probode kopljem trbuh Murata, od koje rane i umre.”
Turski pesnik Ahmedija (između 1402. i 1410) daje caru Muratu pobedu, ali i mučeničku smrt na koju se pre boja zarekao:
“Pripovedaju da je, okaljavši se od glave do pete u krvi, onde ležao neki kaurin. Kažu da bio skriven među trupovima, ali je jasno mogao videti Gazi bana. Kad nastupi gore određena sudbina, on usta najednom iz ležećeg položaja, i priskočivši udari šaha handžarom. I evo udostojivši se više sreće borac za veru i posta mučenik za nju!”
Kod Grka se, pak, može naći da Murat nije poginuo na boju, već da je stajao u vojnom redu:
“Nekakav vrlo plemenit čovek po imenu Miloš… javi se Muratu kao prebegalac. Murat zapovedi da pristupi i kaže šta hoće. Dokopav koplje izvrši najlepše delo što mi znamo jer je cara Murata ubio, ali je i sam tu među neprijateljima hrabro boreći se poginuo”.
Kod Jovana Duke nalaze se podaci i o kneževoj večeri i zdravici kneza Lazara u kojoj se izražava sumnja u Miloša Obilića, o zakletvi i odlasku rano sutradan pod šator Muratov gde skrivenim nožem udara sultana u prsa: “Izvršivši što se zaverio, nagne kroz zaprepašćene velikaše i stražare, sad ovoga sad onoga ubijajući, dopre do konja, metnu nogu u levi stremen, ali pre nego što je skočio na sedlo, iseku ga janičari??”
Kod Konstantina Filozofa nailazimo na sledeće svedočenje o Kosovskom boju:
“Među vojnicima koji su se borili pred vojskom beše neko vreme blagorodan, koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao nevernika. A ovaj da pokaže vernost, ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samom velikom načelniku, kao da je prebeglica i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnog samodršca. Tu i sam pade od njih.” U ovom žitiju (1433—1439) kaže se kako su u prvi mah Lazarevi ljudi odolevali i pobeđivali. “Po Konstantinu Filozofu Muratov ubica je neko veoma blagorodan, po Urudžu jedan od moćnih neverničkih begova, po Jovanu Duki neki mladić, smeli vojskovođa, po Konstantinu Mihailoviću vitez kneza Lazara, po Petančiću knez, po Dukinom prevodiocu kapetan kneza Lazara, po Tuću stari vitez, po Lukačeviću baron od Tjentišta. Njegovo ime kod nas, prvi pominje Konstantin Mihailović,7 kod Vizantinaca Holkokandil a kod Turaka Ašik paša, kaže dr Rade Mihaljčić, jedan od najboljih poznavalaca ove problematike.
Iako se spominje u mnogim narodnim pesmama, Miloš Obilić postao je slavan tek kada ga je Njegoš stavio u svoje stihove.
U Gorskom vijencu Miloš Obilić je junak koji nadahnjuje i oplemenjuje nova pokoljenja. Njegoš je Miloševu legendu obnovio, uzdigao i trajno opevao.
“Obiliću, zmaju ognjeviti, ko te gleda bliješte mu oči, svagda će te svetkovat junaci”.
Kurir.rs/Opanak
NE PROPUSTITE
