MAJKA ME ZAKLELA DA BRATU OSTAVIM I SVOJ DEO: Sestre se u Srbiji i dalje odriču nasledstva u korist braće

BEOGRAD - Česta je praksa da sestre prihvate svoj deo nasledstva, pa ga onda poklone bratu, ali ima i drugih slučajeva, koji često pokazuju koliko braća umeju da budu jeziva prema sestrama.

U vreme rodne ravnopravnosti, i dalje se u Srbiji dešava da se sestre odriču nasledstva u ime braće. U selima je motiv da se načini takav korak običaj koji traje već vekovima, a u gradovima se ista tradicija odvija iz drugih pobuda.

Najčešći razlog koji "natera" sestre da se u ime braće odreknu onoga što im po zakonu pripada jeste dobro materijalno stanje nežnijeg člana porodice. Ali kad se ne odreknu same, braća im urade jezivu stvar...

I u Beogradu se neretko dešava da majka od ćerke traži da se odrekne nasledstva u korist brata, jer se "dobro udala" ili zato što ima plaćeniji posao od njega.

- Iako su učesnici u nasledstvu pred zakonom ravnopravni, dešava se da se sestre u Beogradu odriču nasledstva u ime braće, jer majka, otac ili neki drugi član porodice, na nju vrši pritisak da tako treba da postupi. Susretao sam se sa primerima kao što je ovaj: sestra se udala i otišla u Australiju, pa pošto tamo živi, članovi njene porodice su smatrali da treba svoj deo da da bratu, jer njoj ne treba - ispričao je pre pet godina za Telegraf advokat Željko Simić iz Beograda.

Takođe se dešava da brat preti sestri kako bi se ona odrekla svog nasledstva koji joj po zakonu pripada, a tim pretnjama se često pridružuju i drugi članovi porodice.

- Ja svojim klijentkinjama savetujem da se ne obaziru na pretnje, i da se ne odriču svog dela imovine. Bilo je slučajeva gde sam uspeo da ih odgovorim od takvog poteza, kao što verujem da ima dosta njih koje ne potraže savet advokata, već podlegnu pritiscima i onda se odreknu svog dela - izjavio je tada Željko.

Česta je praksa da sestre prihvate svoj deo nasledstva, pa ga onda poklone bratu.

- Odricanje od nasledstva je običajno pravo, a ne zakonsko, jer su svi naslednici jednaki. Tehnički način kako se sestre odriču jeste da se odmah odreknu nasledstva ili da ga prihvate, pa posle svoj deo ustupe bratu - objasnio je Željko.

Prilikom ostavinske rasprave, braća se često odluče i da prekrše zakon, a kao rezultat toga mogu krivično da odgovaraju! Oni, naime, kad ostanu bez roditelja, urade najjeziviju stvar svojim sestrama - prave se da ne postoje. U stanju su da ih se odreknu samo zbog šake zemlje. A evo o čemu je reč:

- Često se dešava da se na ostavinskoj raspravi pojave dva brata koja ne prijave da imaju sestru ili sestre, jer smatraju da samo oni treba da naslede imovinu. Oni pokrenu raspravu kao da su samo oni naslednici, a zbog toga mogu krivično da odgovaraju - ističe advokat Simić iz Beograda.

Ni u Valjevu nije drugačija situacija što se tiče podele nasledstva među braćom i sestrama.

- Imao sam iskustva da se sestre odriču nasledstva u ime braće. Koji su njihovi motivi, ja zaista ne znam. Jedino znam da je u selu to običaj, a u gradu se sestre ne odriču nasledstva zbog tradicije - rekao je advokat Marjan Janković, iz Valjeva.

„Nisam htela bratu da uzmem ni ciglu“

- Kad sam se udala, suprugu i meni je ostao novac koji smo dobili kao svadbeni poklon, iako su i moji i njegovi roditelji organizovali veselje za 300 zvanica – ispričala je pre dve godine za Telegraf Radoslava M. – Preselili smo se u njegovu kuću, živeli sa njegovim roditeljima, naša deca su rasla uz roditelje mog muža... Moj mlađi brat se oženio dve godine posle mog venčanja.

Kad su joj roditelji preminuli, na ostavinskoj raspravi Radoslava se izjasnila da ne želi da uzme ništa od nasledstva. Kaže da je vaspitavana tako i da je strahovala da će se brat i snaja naljutiti ako zatraži „njen deo“, pa nije htela da im se „zamera“.

- Na kraju krajeva, moj brat i njegova supruga su brinuli o mojim roditeljima u starosti, ja sam ih samo povremeno obilazila jer živim u drugom gradu, red je da oni uživaju u njihovom imetku. Brat im je kupovao lekove, snaja ih je hranila i kupala kad su pali u postelju... Kakva bih ja to sestra bila kada bih od mog brata uzela pola kuće ili pola zemlje koju su roditelji kupili – komentariše Radoslava.

„Moja ćerka će imovinu deliti sa braćom“

Slavica S. rodila je devojčicu, a potom i dvojicu dečaka. Sa suprugom i decom živi u kući koju im je posle svadbe poklonio svekar koji je rano postao udovac. Odlučio je da se ne ženi, „kako njegov sin ne bi morao da deli imetak sa maćehom“.

- Kad sam ostala u drugom stanju sa trećim detetom, svekar mi je rekao kako bi voleo da dečak nosi njegovo ime – priča Slavica. – Pristala sam, ne samo iz poštovanja, već zato što smo se muž i ja dogovorili da se beba, ako bude dečak, zove po dedi. On živi u istom kraju gde i mi, uvek nam se nađe pri ruci, obožava unučiće i zaista je retko kvalitetan čovek. Bio je presrećan kad sam mu rekla da nosim dečaka i da će beba nositi njegovo ime.

Ali, nastavlja Slavica, kad je svekar ostario, odlučio je napiše testament i kuću u kojoj živi, kao i velike površine zemlje koje je stekao sa pokojnom suprugom, ostavi samo sinovljevim muškim naslednicima. Kako to u Srbiji obično biva, i kuća u kojoj Slavica i njen muž žive sa troje dece papirološki se vodila na dedu.

- Poludela sam kad sam to čula – iskrena je Slavica. – Moja ćerka je moje dete, isto kao što su sinovi moja deca! Nikada nisam pravila razliku, pa neću ni zbog dedine želje da je ostavim bez igde ičega. Nikad ne znaš šta nosi dan, a šta noć; možda se moja ćerka uda za nekog normalnog čoveka, a možda odabere nekog za koga će se ispostaviti da je agresivan, lenčuga, raspikuća... Neću da ona mora da trpi zato što nema gde da se vrati.

Tako je, kaže, učila i sinove – da se uprkos dedinom testamentu, svaki od njih odrekne dela nasledstva u korist sestre.

„Mama me zaklela da bratu ostavim sve“

Ali, ovaj problem nije karakterističan samo za balkanske prostore. Vremenom se proširio i na veći deo sveta.

- Udala sam se i oboje dobro zarađujemo – napisala je Monika B. koja živi u Londonu. – Moj mlađi brat se posvetio crkvi, živi i radi u drugom gradu. Otac nam je preminuo, majka živi sama u velikoj kući. Otkako je krenula pandemija korona virusa, svakog dana kada dođem da joj donesem hranu ponavlja mi da bi volela da se odreknem imovine u korist brata kada ona umre. Kaže da testament nije napisala, ali me zaklinje da uslišim njenu želju.

Istina je, kaže Monika, da njen brat ne zarađuje mnogo, ali se nešto drugo isprečilo kao "kost u grlu" ove žene:

- Mama ga je ceo život štitila od svega i, čini mi se, volela mnogo više nego mene. Osim toga, on zbog prirode posla ne može da bude sve vreme uz nju; sve obaveze oko majke pripale su meni. Ne žalim se zbog toga, nije mi teško, ali se osećam odbačeno.

Monika je zatražila savet od prijatelja na Fejsbuku kako da postupi – da li da majci otvoreno kaže da je povređena i da će sa bratom jednog dana podeliti imovinu na pola, da se povinuje njenoj želji ili da jednog dana zatraži takozvani nužni deo na koji imaju pravo i bračna i vanbračna deca koja su sudskim putem zatražila i dobila potvrdu roditeljstva.

Odgovori koje je Monika dobila bili su različiti – od onih da bi po svaku cenu trebalo da usliši majčinu želju, do onih da bi brat trebalo da bude taj koji će joj ponuditi sav imetak, jer on ionako ne brine o majci koja je ušla u ozbiljne godine i ne može da brine o sebi.

Kurir.rs/Telegraf