KRV NIJE VODA! Bogati sudija iz Kumanova usvojio Jelenku (2) sa Zlatibora, 90 godina kasnije njeni potomci tu su podigli kuću!

Krv nije voda, a to najbolje pokazuju Vjenceslav i Petar! Bezmalo 90 godina od kada je bogati sudija tokom odmora na Zlatiboru usvojio devojčicu iz kolibe nikla je kuća u zaseoku Jevremovići. Potomci su našli zajedničke korene i "jezik", što je danas retko, iako su kilometri i godine razdvojili brata i sestru još između dva svetska rata.

Na 15 km od Užica prema Zlatiboru, a gotovo pred Čajetinom, smešten je "centar sveta", kako ga neki od nas, oprostite na ovoj familijarnosti, zovemo. Desno s magistrale putokaz skreće pravo u zaseok od 20-ak kuća i stotinak duša. I tu, na početku, uz Do, nova je kuća. U njoj nalazimo Vjenceslava Rangelova iz Skoplja i meštanina Petra Jevremovića, sa svojima uživaju u gledaju utakmice.

Ali ova priča počela je još daleke 1934, kada je sudija Kosta Tasić, rodom iz Kumanova, a na službi u Kikindi, sa suprugom Filomenom odmarao kod Bukvića u Zovi. Danas je to popularni turistički deo Zlatibora, a u to vreme osim kuće Bukvića na osami, u Zovi su bile samo kolibe familije Jevremović koji su leti sa stokom izlazili iz sela podno planine. Tako su činili i Radoje i Milica - Šeća Jevremović, koji su u Zovi bili sa svoje sedmoro dece. Jedno drugom do uveta, svi odreda goli i bosi. Tasići nisu imali dece te pitaše Radoja da im da jedno na usvajanje. Bez reči je pristao jer, kako se govorilo, zauvar jedno manje na 'rani.

RODOSLOVOM DO DRŽAVLJANSTVA

Kad je rešio da gradi kuću u Jevremovićima, zatražio je Vjenceslav i srpsko državljanstvo, što je podrazumevalo i mnogo peripetija.

- Majka je bila Jelenka Jevremović, pa Jelena Tasić, pa Elena Tasev... Kada sam otišao u ambasadu Srbije u Skoplju ništa nije moglo da se poveže i raščivija. Službenica mi je rekla da mi veruje, da je divno to što je Kosta ćerki rekao istinu, mnogi to nisu učinili, ali da je previše zamršeno. Tad sam potegao jedino preostalo - rodoslov Jevremovića koji godinama pravi baš Pero i u kom smo i mi. I zahvaljujući Perovom rodoslovu dobio sam srpsko državljanstvo - veli Vjenceslav.

- I moj deda Radoje nudi im najmlađeg sina Borisava, ali Tasići hoće devojčicu. Kako najmlađa bi Jelenka od dve godine, Radoje je dade - priča Petar Jevremović, koji je od Radojevog sina Miloja.

Jelenka, koja posta Jelena, obuče se u "svilu i kadifu", te nam Vjenceslav pokazuje i prvu fotografiju svoje mame - preslatka devojčica u haljinici i cipelicama. Kosta Tasić potom menja službe - Štip, Bitolj, Skoplje, posle Drugog svetskog rata je vrhovni sudija Makedonije. Naravno, uz to se podrazumevala i promena prezimena, te postaje Tasev, a ćrka Elena Taseva. Život je lep za Jelenu - dok cela Jugoslavija jede na kašičicu i bonove, ona ima svega u izobilju.

- Ali, kada je napunila 18 godina, sudija je rešio da kaže istinu: "Ćerko, ti si usvojena". Kupio joj je autobusku kartu do Užica, dao džeparac i poslao da vidi ko je, odakle je. Kad je lokalni autobus krenuo iz Užica put Partizanskih Voda, kako se tada zvalo mesto Zlatibor, Jelena se setila da je već prolazila rodnim krajem kada je išla na radnu akciju za prugu Sarajevo-Šamac. Stiže u Jevremoviće. Otac Radoje odavno je preminuo, ali nalazi majku, braću i sestre - priča nam Vjenceslav.

U rodnoj kući ju je dočekalo siromaštvo koje ju je i ispratilo 1934. Kosta daje ćerki slobodu da odluči hoće li ostati u Jevremovićima ili se vratiti. Međutim, život u bedi i u izobilju bili su neuporedivi, te je Jelena brzo odlučila - Skoplje je njena kuća. Ali je ipak redovno dolazila na Zlatibor. Već 1953. udaje se za Cvetana Rangelova, sledeće godine rađa sina Emila, a 1962. i Vjenceslava.

RANGELOV OD RANĐELOVIĆA

Da nije preko majke uspeo da dobije srpsko državljanstvo, Vjenceslav bi pokušao preko oca.

- Srbin sam 100% iako po prezimenu to ne izgleda tako. Potičem od Ranđelovića iz Poganova kod Pirota, koji su pod pritiskom Bugara promenili prezime u Rangelov. Deda Mito je prešao Albaniju u Prvom svetskom ratu, pa bio u Marselju na lečenju. I kada se vratio bio je graničar na Kajmakčalanu, na tromeđi, tri godine. Od plate je kupio tri placa u Skoplju. Po dedi Mitu slavimo Mitrovdan, slavili smo ga i vreme komunizma - kaže Vjenceslav, koji kao manjina ima slobodan dan na Svetog Savu, kad društvo vodi u kafanu na pečeno prase.

- Svaki put kad smo išli na letovanje u Crnu Goru cela porodica je svraćala u Jevremoviće na dve-tri nedelje. Sećam se kako smo čuvali ovce na Crvenom brdu, brali pečurke... Pamtim i kolibu u Zovi, u kojoj su bili ujak Borisav, kome nije bilo suđeno da bude usvojen, i ujna Ljubica. Koliba mala, pa smo spavali pod šatorom, vedro nebo, mesečina... Kad je vašar na Oku, tu kraj Zove, na Ilindan, peče se jagnje na ražnju, a moja majka pravi tulumbe. Pero i ja igramo fudbal, pa iz velike plave šerpe, ko sad je se sećam, krademo tulubmbe i pre ručka - veli Vjenceslav.

Kriza devedesetih sve je poremetila. Vjenceslav se u to vreme i ženi Snežanom, dobijaju sina Aleka i ćerku Ivu.

- Gubim posao, pa i supruga, čak radimo, čas ne radimo. Vremena teška, te smo prekinuli da idemo u Jevremoviće. I to više od dve decenije. Ipak, kontakt nismo izgubili. Majka je dugo poživela, do 2018. Želela je, ali nije joj se ispunilo, da poslednje godine života provede u Jevremovićima. Bila je nepokretna 7-8 godina - kaže Vjenceslav.

ILINDAN U BARAMA

Dve godine zaredom Rangelovi dolaze u Jevremoviće i zbog Ilindana. Slave Jevremovići Aranđelovdan, ali selo rešilo je da ima i svoj dan za odušak. Izbor je pao na Svetog Iliju jer je usred leta, pa se skupe u Barama, Žene su ove godine igrale fudbal, "svekrve" protiv "snajke", pa je Snežana upala u snajke, naravno.

- Neverovatna je zabava. Celo selo, i staro i mlado, i deca, hrana, piće i zabava... Volimo Ilindan u Jevremovićima - smeje se Snežana.

A da krv nije voda pokazuje i sin Alek koji je kao srednjoškolac sam došao autobusom u ovaj zaseok, da vidi gde su mu koreni.

- Ugostio ga je stric Pero kao sina rođenog. A mi smo posle više od 20 godina opet došli 2017, kad je Pero udavao ćerku, a potom i ženio sina. Sva rodbina je ponovo bila na okupu. U to vreme sam nasledio i mamin stan u Skoplju, prodao ga i decu pitao da li će da podele novac ili da pravimo kuću na Zlatiboru. Bez dileme su bili za kuću - veli, pa nastavlja:

- Prvobitna ideja mi je je bila Zova - tu je majka usvojena, tu smo često dolazili, turistički je deo Zlatibora. A onda sam shvatio da tamo praktično nećemo imati ni komšije, ni rodbinu, bićemo sami. Zamolio sam Pera da se raspita ko bi mi prodao plac u Jevremovićima. Tu sam svoj među svojima. I on mi je bez reči poklonio deo svog velikog dvorišta.

NAJBOLJI NASTAVNIK U SKOPLJU

U krvi loze Radoja Jevremovića je da su hitri i fizički spremni. Vjenceslav je profesor fizičkog, koji je ovih dana dobio nagradu za najboljeg nastavnika srednje škole u Skoplju. Svojevremeno je trenirao žensku košarkašku selekciju Makedonije, a sin Alek je košarkaš koji igra u Beču. Pero je učitelj, koji stalno propagira sport među decom.

- Alek je pre nekoliko godina dolazio, ali nije prošao kod KK Zlatibor. Malo je falilo da živi u Jevremovićima. Inače, majka Jelena je bila prvak Jugosalavije na 800 m. U to vreme kada nisu postojale ni patike, trčala je bosa - veli Vjenceslav.

I tako je Vjenceslav dolazi na brdo Kuselj. Temelje počinje već 2018.

- Kad je stigao bager da kopa, došlo je 10 ljudi iz sela s flašom rakije i pitalo šta da pomognu. Pa to nigde nema! Prijatelji u Makedoniji mi ne veruju. Celo selo se diže i pomaže - u čudu će Vjenceslav.

Prvi među njima Pero.

- On je glavni savetnik i pomoćnik. Kad je krenula korona, Pero nam je onlajn gradio kuću: "Ajde, Pero da kupi pločice. Ajde, biraj grede za krov".... Pa Pero i s majstorima...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić