ONI SU MALI-VELIKI LJUDI KOJI SU IZVOJEVALI SLOBODU: Majka Soka čekala sina dok joj anđeo u snu nije rekao da je mrtav

MILAN GAČIĆ

IZ RATA JE IZNEO SAMO GO ŽIVOT, IZGUBIO JE TRI BRATA, OCA, MAJKU...

Iz rata je izneo samo goli život. Izgubio je sve drugo zbog čega bi čovek imao volje i radosti da živi. Tri rođena brata poginula su mu na frontu, majka presvisla od tuge, otac poginuo na kućnom pragu, a dva strica izgubila glavu tamo negde u borbama oko Cera. Neprijatelji su kuću zapalili i Milan Gačić je samo jednom posle rata, tek 1924, svratio u svoju Ljuboviju da vidi zgarište očinskog doma i da upali voštanicu na grobu majke. I za svagda je napustio svoj rodni kraj. Zemlju ostavio rođacima i seljacima...

- To je bilo na Kajmakčalanu... Kad je naša četa uletela u rovove Osamnaestog puka, nastao je strašan krkljanac. Samo smo se raspoznavali po šapki i šlemu. Klanje na nož. Čišćenje rovova. Samo ga pipneš, pa osetiš da li je šapka, a ti udri. Ubijali smo se kao stoka. Bugari su imali svaki po dve čuturice špiritusa. Tu je sve bilo pobijeno... Oni pijani, pa navaljuju, psuju, urliču. Uništili smo im ceo puk - pričao je Gačić, koji se kasnije oženio i imao osmoro dece.

MILAN VUKAŠINOVIĆ

PREŽIVEO 64 RANE

Dok je on ležao pored mrtvog mladića, zasunula je nova granata i raznela mu nogu... Bile su 64 rane. Ozdravio je i ponovo otišao na front.

Seća se kad je došao Božić i Rusi se na časak izmirili s Bugarima na frontu. Nosili su im hleb i davali suvih smokava.

- Hristos se rodi - vikali su jedni drugima.

- Uzmite hleba, Božić je.

Jeli su hleb zajedno, a sutradan ponovo su uhvatili puške da ubijaju jedni druge.

Kad se vratio kući, otac nije bio živ. Ubili ga hajduci, dušmani. Pekli ga i tražili novac. Ni ženu nije zatekao. Umrla od gladi. Prozebao mališan skakutao je oko njega i jedva se prisećao da i on ima oca.

SOKA LOLIĆ

MAJKA JE GODINAMA ČEKALA SINA DOK JOJ SE ANĐEO NIJE JAVIO U SNU, PA JE UREDILA PRAZAN GROB

U selu Pričinoviću kod Prnjavora i stara Soka Lolić izašla je da sačeka ratnike. - Videste li gde mog Živadina? U susednoj kući slavio se praznik povratka. Paja Matić se vratio iz rata. I dve žene, majka i snaja, bojažljivo su ušle u susednu kuću koja je sijala od radosti.

- A moj Živadin? - Ostao je tamo, na Kajmakčalanu...

Starica se srušila od bola.

Paja je odvezao znojavu vojničku maramu i otvorio zavežljaj. Zasijale su dve zlatne Karađorđeve zvezde s mačevima, epoletuške poginulog potporučnika, ruski Krst Svetog Đorđa, zlatna Obilićeva medalja za hrabrost i osvećeno Kosovo.

- Evo, najo, ovo je ostalo iza Živadina. Bio je najbolji među nama....

Minule su duge godine, ali ona je svakog jutra provirivala kroz tarabe, dizala svoju koščatu ruku iznad čela i gledala niz drum... A kada se starici jedne noći javio anđeo i kazao joj da je njen Živadin među dobrim dušama, ona se nekako smirila. Pa je onda u crkvi dala podušje za spas duše svoga prvenca i na groblju uredila grob u koji nikad nije sahranjeno njeno dete. Na belom čaršavu zlatom je izvezla reči koje su joj drugi napisali: "Živadin Lolić, poginuo na Kajmakčalanu 1916. godine". Taj čaršav stavila je u hladnu grobnicu. Svakog leta o Vidovdanu ona kupi voštanicu pa zapali za pokoj duše...

*Iz knjige "Vitezi slobode" Milana Šantića

Kurir.rs/J.S.S.