Branislav Bjelica, pisac i urednik Kurira, gostovao je u emisiji Realna priča gde je ispričao neverovatne detalje iz svog života.
On je gotovo tri decenije u novinarstvu, pored toga je napisao nekoliko knjiga, a ono što intrigira je njegova životna priča od koje se ledi krv u žilama i za koju kaže da iako bi mnoge promenila, njega nije.
- Postoje 2 mogućnosti u životu. Da si dobar ili da si loš. Ja sam imao sve predispozicije da budem loš, ali to se nije desilo. Odrastao sam u Braće Jerkoviću i Lekinom brdu to su delovi grada gde je kasnije nastao Voždovački klan. Sa tim ljudima sam odrastao, bio komšija ili išao u školu. Sve su predispozicije bile da postanem gangster i kriminalac, međutim, niti sam bio kriminal niti vukovac. Imao sam prilike da izaberem tu stranu, ali je nisam izabrao. Ne zato što sam kukavica ili prepametan, već zbog životne porodične situacije - započeo je Bjelica.
Otac mu je bio kockar, a majka je se borila za život zbog teške bolesti.
- Majka je umrla posle 10 godina od početka te bolesti, a više je bila u kući, pošto nije bilo leka i nisu mogli da je leče. Živeli smo kao podstanari nas četvoro. U stanu smo bukvalno imali puževe golaće. Svi ljudi koje sam znao živeli su u normalnim uslovima odnosno sa radiatorima, toplom vodom, televizorom u boji. Ja nisam imao ništa od toga, plus sam imao puževe golaće u sobi - naveo je Bjelica.
- Sada sa 53 godine smem da pričao o tome. Ranije me je bilo sramota, kako bi nekoj devojci rekao da živim sa puževima golaćima. Uvek postoji neki stid i neka sramota. Sada me nije sramota jer sam se svega toga izvukao i postao sam normalan čovek - istakao je Bjelica.
Imao je samo 9 godina kada je morao sam da čuva brata. Radio je sve kućne poslove i sve to zbog tatinog neodgovornog roditeljstva.
- Imao sam 9 godina i bio sam 3. razred osnovne škole. Tada mi se brat rodio. Nisam siguran da li je tada bila u porodilištu ili je bila u bolnici jer je imala rak. Otac mi je problematičan tip u smislu da izađe i kaže da ide po cigare, a vrati se 5 dana kasnije sa cigarama. Ja ostanem sam sa mlađim bratom. Kuvao sam i usisavao sa 9 godina. Bio je toliko problematična osoba u smislu da mu daš 150.000 dinara on do večeras to više ne bi imao. Tako da sam mamine pare od plate držao u šteku. Tata je morao da izađe u dvorište dok mu ja izvadim određeni deo para i onda mu ga dam. On je to morao da toleriše jer sam mu pretio da ću se iseći ili naškoditi sebi. Bio je kockar, morao sam da se borim - rekao je Bjelica.
Imao je 18 godina kada je ostao bez roditelja, a njegov mlađi brat samo 10.
- Ja bratu tada postajem mama, tata, brat, ujka, deka i baka. Sva rodbina je nestala, malo je njih ostalo uz nas. Niko od ujaka mi nije ušao u kuću posle njihove smrti. Postojao je samo jedan stric koji nije bio nešto bogat, ali je imao srca i stalno nam je donosio ajvar. Iako ga ne jedem, cenio sam to - rekao je Bjelica.
Izdržavanje je bilo teško, ali ga je jedini stric sa kojim je imao kontakta naterao i pozvao novinare koji su mu kasnije pomogli i našli prvi posao.
- U tom periodu kada je bilo najteže, taj stric nas je molio da se pojavimo u novinama kako bi nam pomogli dobri ljudi. Nisam hteo, ne treba mi. Radio sam tada na poker aparatima za današnjih 1.000 dinara dnevnice. Što mi je bilo sasvim dovoljno da nas dvojica živimo. Međutim, stric nas je naterao i bili smo u novinama. Cela tadašnja Jugoslavija nam je pomogla i meni su tada našli posao, to mi je prvi posao u životu - naveo je Bjelica.
Bjelica se potom osvrnuo na tešku borbu za starateljstvo.
- Moja borba za starateljstvo je bila mučna, to je nekako nauk za ljude. To se nije promenilo od bivše SFRJ do danas. Da bi ti bio staratelj moraš da ispunjavaš neke kriterijume kao da si Ilon Mask iako si rođeni brat. Prvo nisam išao ni u kakvu socijalnu ustanov, jer sam nalazio poslove i izdržavao nas - započeo je Bjelica.
- Bilo je to jednog kišnog dana kada sam se vraćao kuči. Bio je strašan pljusak pa sam morao da se zavučem u neki prolaz kako bi sačekao da stane. Video sam na tabli gde je pisalo Centar za socijalni rad. Setio sam se da sam hteo da bratu opravdam neke časove u školi jer je bio bolestan, ali nisam mogao da ga vodim kod lekara jer nismo imali zdravstvenu knjižicu. Ušao sam unutra da bih pitam kako se uzima zdravstvena knjižica za malo dete jer nisam u tom trenutku znao - rekao je Bjelica i dodao:
- Bio sam onako mokar i ispričao sam im svoju priču, međutim, ono što nisam znao jeste da su nas oni tražili već godinu dana. Ali ta efikasnost Centra za socijalni rad je grozna. Bili su u šoku i tražili mi da donesem papire. Kada sam ih doneo, iako je sve bilo uredu, rekli su da je sve to super ali da ne mogu da mu budem stratelj. Jer nemam stalno zaposlenje, redovnu platu i stan. Uspeo sam da nađem stalan posao, ali ni to im nije bilo dovoljno jer sam morao da imam mnogo veću platu. Zato smo se ja i brat skrivali i preživljavali dok on nije napunio 18 godina.
Nakon toga je i ispričao o agoniji kada su hteli da mu oduzmu i jedini stan u kojem su njih dvojica živeli.
- Stan sam imao tada preko mamine firme, bio je trosoban i tada se zvao "stan solidarnosti". Dali su nam stan na osnovu mamine bolesti na Čukaričkoj padini u koji mi nikada nismo ušli jer je u međuvremenu majka umrla. Taj ugovor su nam poništili i dali nam dvosoban stan u Borči koji su prepisali na oca. Međutim, kako su ga prepisali on je ušao u taj stan i umro. Kada je on umro, ta firma koja nam ga je dala, htela je da nam oduzme taj stan i daju nam garsonjeru, jer nam nije više trebalo. Ja sam se nekako na silu izborio za taj stan - rekao je Bjelica.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
