Kriza hraniteljstva u Srbiji. Samo Beogradu nedostaje 150 porodica koje bi zbrinule decu. Više je razloga, u doba pandemije nije bilo obuke novih hranitelja, obučeni su otišli u inostranstvo, ili se zaposlili. A deca kojoj je potrebna zaštita smeštana su u institucije. Novinar Kurir TV Nemanja Stanković posetio u dom porodice Egredžija, u koju je stigao novi član.
- Ne mogu da vam kažem njegovo ime. Mogu da ima 5 godina. I da je dobio drugu šansu za srećno detinjstvo - objašnjava novinar Kurira.
- Kada je dete stiglo kod nas najvažnije je bilo da mi njemu pružimo ljubav i toplinu porodičnog doma jer to je ono što toj deci i nedostaje. Mi smo njega zaista lepo prihvatili a i on nas jer je u nama video sigurnost, da sve svoje traume prevaziđe na adekvatan način - kaže Danijela Egredžija, hraniteljica.
Danijela i njen suprug Zoran su hranitelji. Ona je rodom iz sela Aleksandrova u okolini Zrenjanina. Ovo selo poznato je po hraniteljstvu već decenijama unazad.
- Moja baka je bila hraniteljica, moja majka je hraniteljica pa se tako nekako očekivalo da se hraniteljstvom bavim i ja - dodaje Danijela.
Bez ljubavi prema deci i čvrste volje,
kaže Danijela, uopšte ne treba ni da razmišljate o hraniteljstvu.
- Ono što je drugo važno jeste da se obrati svom namesnom centru u opštini koji će dati potrebnu papirologiju. Posle toga hranitelji idu na obuku i kada završe edukaciju centar procenjuje da li je dobio licencu ili ne - objašnjava sagovornica Kurira.
Nažalost postoje različite predrasude o hraniteljstvu. Najčešća je ona o finansijskoj koristi, ali takvo mišljenje imaju samo oni koji ne razumeju ovaj važan poziv. Takođe, hranitelj može da bude svako od nas, bez obzira čime se bavi.
- Ja sam sticajem okolnosti prosvetni radnik a to sam postala zahvaljujući devojci koja je odrastala u hraniteljskoj porodici moje bake. Ona je bila moj uzor i dan danas smo u dobrim odnosima - dodaje ona.
Ovaj mali princ najviše voli da slobodno vreme provodi sa novim tatom. I Zoran kaže da je njegov dolazak u porodicu u početku bio zbunjujuć za komšije i poznanike.
- U početku su "Ej čiji ti je ovo mali, a kad kažem moj mali, kako kad si do juče imao jedno?". Onda ja objasnim situaciju i oni su baš ganuti takvim postupkom. Ali ja kažem ko god ima mogućnosti bilo bi lepo jer toj deci je mnogo potrebno ljubavi - priča Zoran Egredžija, hranitelj. Smeštaj i hrana se nekako još i nađu. Ljubav je ono što ovoj deci nedostaje. A njih nažalost nije malo. Po podacima samo u Beogradu na hraniteljstvo čeka preko 150 dece.
- Mi još uvek nismo stigli do te tačke da možemo da obezbedimo hraniteljsku porodicu za svako dete kome je smeštaj potreban, intenzivno radimo na tome. Beograd je možda u najnepovoljnijoj poziciji s obzirom na fluktuaciju stanovništva, broj dece koja se ovde zateknu, možda i iz drugih krajeva - kaže Tamara Borisavljević iz Centra za porodični smeštaj i usvojenje i dodaje:
- Ostvariti tu potvrdu kroz ovakav jedan odnos je nešto što ispunjava ne samo hraniteljski par nego i njihovu decu i ja stalno govorim da duboko verujem da hraniteljstvo kroz generacije čini članove porodica dobrim ljudima.
Potreba za pažnjom i ljubavlju vidi se gotovo istog momenta kada dete stigne u novi dom.
- Na prvu loptu je on prihvatio mene. Na prvo viđenje odmah mi se približio i otvorio, kao da se znamo ne znam koliko i posle dva viđenja već je počeo da me zove tata. I ja sam se posle dva, tri dana navikao. U početku nisam razmišljao da ćemo mi jednog dana imati dete u hraniteljskom smeštaju. Kako su godine odmicale videli smo da to nije bauk. Da prihvatite dete i da ono vas prihvati, sasvim je dovoljno to - kaže Zoran.
Kaže Tamara da postoji trend da se u vezi sa hraniteljstvom često ističu samo retki negativni primeri koji nikako nisu pravilo, ali mogu da otežaju sam proces.
- Ja radim sa hraniteljima, plemenitim ljudima, za koje znam šta su sve spremni da promene u svom životu. To znači da vam se život okrene potpuno, da vam se promene navike, morate da ih prilagodite nepoznatom detetu od koga ne znate šta da očekujete. Prvi meseci su period kada hraniteljska porodica mora da bude posebno budna - objašnjava Borisavljević.
Junak naše priče nije dobio samo mamu, tatu i igračke. Dobio je i starijeg brata.
- Naš sin se odlično snašao u toj priči, on ima šesnaest godina, ali je takođe kao dete odrastao uz decu na hraniteljskom smeštaju koja su bila kod moje majke. I njemu je hraniteljstvo ceo život poznato, on se sa tom decom družio, odrastao i zaista je presrećan što je dobio mlađeg brata - dodaje Danijela.
Novi član porodice. Nova nada i prilika da sa nekim podelite ono najvrednije što imate. Jer hraniteljstvo na papiru možda jeste birokratska mera zaštite deteta. U praksi, to je humani gest kome skoro da nema ravnog.
Kurir.rs/Nemanja Stanković
