U kuršumlijskom selu Sagonjevu meštani sami kopaju svoje grobne rake, prave spomenike sebi i najmilijima za života, i to čak smatraju pametnom odlukom.
Kako kažu, žele da im večne kuće budu tople, udobne, bez vlage i da ih ne kopaju i ne prave stranci. Sve je počelo pre desetak godina, kad je sada već pokojni Vučeta Ranđelović, inače majstor, iskopao grobne rake za svoje vremešne roditelje i uradio im spomenik.
- Od tada, evo, to smo preuzeli i svi mi. Za života, dok još imamo snage, negde oko sedamdesete godine života počinjemo da pripremamo svoje večne kuće. Bolje da to uradim sam nego da mi neki stranac isfušari i zakine na kvalitetu - kaže Radovan Radovanović (73), policajac u penziji, meštanin ovog planinskog sela.
Ne umiru pre 90.
I dok nam pokazuje kako je iskopao grobne rake i napravio spomenik za suprugu i sebe, provodi nas kroz jedno od tri seoska groblja i pokazuje iskopane rake i spomenike svojih komšija.
- Kada završimo ovaj posao, možemo na miru da živimo. Godinama, decenijama smo svi pravili i gradili kuće, imanja, za ovaj život, a od Vučete smo krenuli da pravimo i kuće za onaj večni svet. Pre dve godine upokojila mu se supruga, a Vučeta zimus u 85. godini. Malo je požurio, jer mi ne umiremo pre devedesete godine života - objašnjava Radovan kako je sve počelo.
Razlog što su krenuli sa ovako neobičnom pripremom za večni život je i sam položaj sela. Ono je na oko 800 metara nadmorske visine, udaljeno je od Kuršumlije i čine ga većinom stariji žitelji. Kada dođe vreme da se neko upokoji, tada je kasno za ove pripreme, posebno zimi.
- Nema ko da kopa, posebno kad je zima, a ne želimo da dovodimo ove nadničare iz Kuršumlije. Zato se mi pripremamo. Eto, vidite, iskopao sam sebi i supruzi rake, zabetonirao ih i postavio ploču, i sada na miru živimo - pokazuje nam Radovan svoje grobno mesto.
Sveto mesto
Za njih je groblje sveto mesto, gde se okupljaju da provedu vreme s preminulima. Zato se jedan deo meštana dogovorio, na Radovanovu inicijativu, da naprave i nadstrešnicu i zajedničku sofru. Kad su zadušnice, tada svi zajedno sede ispod nadstrešnice i jedu ono što donesu. I za svakog iz porodice ima po jedno mesto.
- Nisu svi hteli da učestvuju, pa za njih nema mesta. Oni kisnu, a mi se u miru družimo s precima. Može biti da mnogima ovo izgleda strašno, ali nije tako. Ne verujemo u sujeverja, već se samo na vreme pripremamo. Znate, kao što devojka na vreme sprema miraz, poljoprivrednik njivu za prolećnu setvu, tako i mi gradimo večne kuće. To što iskopamo sebi rake ne znači da umiremo. To se događa po nekom trećem zakonu, a mi samo spremno dočekujemo taj trenutak. Ne mogu sebi da kopam raku kada umrem - malo u šali, a više u zbilji objašnjava Radovan za mnoge stravično pripremanje za večni život.
Za meštane ovog sela to je svečani čin, kojem se prilazi temeljno, pažljivo i ozbiljno, a priroda i zdrav život ih još dugo drže na ovom svetu, dok rake i grobovi strpljivo čekaju.
Kurir.rs/ Biljana Roganović
NE PROPUSTITE
