Sa svojim znanjem mogao je da ima kule i gradove na Zapadu. Ali je i dalje u Srbiji. I ima sve - sjajnu karijeru, porodicu, prijatelje i Srbiju, voljenu sa svim njenim manama. Upravo zato nije se dvoumio kad je pod bombama trebalo ići na Kosovo.
Hiljade spasenih života, najteže operacije, gostujući profesor po Evropi, silni radovi... sve to znamo o vaskularnom hirurgu prof. dr Lazaru Davidoviću. Znamo i da je te 2021, posle 20 godina, napustio mesto direktora Klinike za vaskularnu hirurgiju KCS, gde i dalje operiše, da bi se ljudski posvetio novoj dužnosti - dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ali ovo je manje poznata priča o čuvenom hirurgu, iz drugog ugla - onog ljudskog.
A u njoj su najpre važni koreni. Jer prof. Davidović je tamo gde su koreni i gde je porodica. U svom, kako kaže, selu. Surčinu. Davidovići (s naglaskom na prvom slogu) tu su došli još tokom Druge seobe Srba. Kad je patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta 1739, posle još jednog poraza Austrije u ratu s Turskom, predvodio novi, neminovni beg Srba preko Save i Dunava.
- Iz bliže okoline Rudog tada kreće i Uroš Davidović sa svojima. Stižu do Surčina, o čemu postoje i zapisi. I danas je nas, desetak porodica na istom mestu - priča za Kurir prof. Davidović.
Rođen 1958. išao je po redu - Zemunska gimnazija, fakultet, slavna Druga hirurška klinika... I kad je trebalo krenuti u svet po još znanja stigle su devedesete - nesreće i jad.
Dr Davidović u Beogradu operiše više od 70 ratnih povreda krvnih sudova. A potom dolazi i 1998. I rat uživo. Prvi poziv na Kosovo - bolnica u Prištini. Tog leta teroristička OVK i s druge strane vojska i policija žestoko se bore i u Mališevu.
- Prvi put odlazim u junu 1998. sa dr Jakovljevićem, prof. Ivanovićem, dr Jovanovićem (sada profesor), dr Radenkovićem (takođe sada profesor), dr Zađinom. Mališevo je bilo strašno, dolaze povređeni u prištinsku bolnicu, među njima i momak na odsluženju vojnog roka. Operišemo mu ruku, kad se probudio prvo je pitao da li će mu ona i ostati. Kad sam rekao da hoće, upitao je i da li će moći da radi. Šibicar je s Tašmajdana. "Bojim se da nećeš moći" - priča za Kurir prof. Davidović.
Posle nekoliko godina, dok je išao Bulevarom u Beogradu, prilazi mu mlad čovek, skockan u skupocenom odelo.
- Šta je doktore, ne poznajete me - veli.
Zavrne rukav i pokaže ožiljak od reza.
- "Sad se sećam. Vidim dobro ti ide, a ne radiš", kažem mu. A on će meni: "Rade svi oni za mene". I odvede me na večeru. Nadam se da se bavi nekim časnijim poslom - s osmehom će prof. Davidović.
Ako je Mališevo bilo pakao, onda je ono što će uslediti naredne godine bio poslednji, deveti krug pakla. Treći dan po početku bombardovanja prof. Davidović sa sada pokojnim prof. Draganom Markovićem, kumom i kolegom, kreće put Prištine.
- To nikada neću zaboraviti. Roditeljima sam rekao da idemo negde između Kragujevca i Niša, da se manje sekiraju. Na operacionom stolu mladi vojnik iz Surčina. Ranjen na Košarama. Znam mu roditelje. Operišemo ga, spasimo i posle dva-tri dana prebačen je u vojnu bolnicu u Nišu. Odatle se javio svojima, preneo da sam ga operisao. Prištine se nije ni sećao. I to je bio "dokaz" da sam u Nišu - kaže prof. Davidović.
Vazdušna opasnost bila je stalno. Ali dvojac beogradskih vaskularnih hirurga nije silazio u sklonište. Profesor će reći iz nepromišljenosti. Međutim, posle jedne strašne noći, ipak su dole.
- Kada sam otišao na Kosovo moj sistem vrednosti sveo se na četiri stvari - kako da preživim, da se naspavam, da mi ne bude hladno i kako da imam šta da jedem. Kad smo sišli u to sklonište užasno mi se spavalo. Sva mesta za sedenje popunjena i ležem na kolica koja služe za transport posmrtnih ostataka. Pokrivam se sa nekoliko vojničkih ćebadi. A prof. Marković me traži. I nisam siguran da li sanjam da ga čujem ili ga zaista čujem, da bi u jednom momentu, kad je prošao pored kolica, pomislio da sam poginuo - seća se prof. Davidović.
Podigao je vojničku ćebad i video kuma.
- To je izazvalo buru emocija kod obojice. Otišli smo na treći sprat ginekološke klinike, gde smo inače spavali, i više nijednom za nepunih mesec dana boravka u Prištini, nismo silazili u sklonište - priča profesor.
Završio se i taj rat. Kreće 2000. hirurg Davidović na kasno usavršavanje u Pariz, kod čuvenog prof. Kifera. Kreće uspon bez kraja. Otvaraju se mnoga vrata po Evropi. Ali on ostaje u Beogradu. Zašto?
- Prvo i osnovno - uspeo sam u ovoj zemlji da se u potpunosti profesionalno realizujem u meri u kojoj nisam mogao sanjati ni kao student, ni kao mlad lekar - naglašava prof. Davidović.
NISAM OSTAO SAMO JA
I nije, ističe prof. Davidović, samo on ostao u Srbiji.
- Ostala je većina izuzetnih ljudi iz moje generacije koji su uspeli, zahvaljući tome, da unaprede i naš zdravstveni sistemi i naš Medicinski fakultet. I u generacijama koje sada pratim, takođe, ima izuzetnih ljudi koji su ostali u našoj zemlji bez obzira na sve privlačnosti koje dolaze iz vana - kaže prof. Davidović.
Na naše da je to svojim radom i znanjem i zaslužio, veli:
- Svejedno, to ne bih uspeo drugde kao iseljenik prve generacije. Postoje brojni primeri kojima to mogu da potvrdim i samo izuzeci koji potvrđuju to pravilo.
Tu su i druge stvari.
- Volim ovu zemlju s svim njenim nedostacima. A imao sam i obavezu prema roditeljima. Otac je preminuo 2019. u 88. godini života, a majka sada ima 88. I nisam siguran da bi bez moje i pomoći moje supruge Nele mogli da dožive duboku starost. Isti odnos imamo i prema njenim roditeljima. To je moje gledanje na stvari. Znam da danas nije uobičajeno, ali ti roditelji su mi, preuzevši deo mojih porodičnih obaveza u određenoj fazi mog života, omogućili da se maksimalno posvetim poslu - ističe prof. Davidović, pa dodaje:
- I najzad, ja u ovoj zemlji imam nekoliko prijatelja, koje znam od pete godine i koji mi puno znače. Negde, tamo ih ne bih imao...
Jelena S. Spasić
NE PROPUSTITE
