PSIHIJATAR DANILO PEŠIĆ POSLE MASAKRA: Protiv straha rutinom i povezivanjem, ALARM je ako dete duže od 2 NEDELJE IMA ISTI PROBLEM!

- Ključ u borbi protiv straha posle dva masakra u nepuna dva dana je da probamo da održimo rutinu dana, i svoju i svoje dece. Da se povežemo s bliskima, koji će nam pomoći da nekako sve ovo zajedno razumemo, i da otvoreno pričamo s decom. Ukoliko ljudi uđu u strahove da će nešto da se desi svakog trenutka, to može samo još više da ih iscrpi i da, čak ako bi se potencijalno nešto i desilo, ne budu pripremljeni na to - kaže u intervjuu za Kurir psihijatar dr Danilo Pešić iz Instituta za mentalno zdravlje (IMZ) i asistent na Medicinskom fakultetu koji radi sa adolescentima.

Domino efekat prvog masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar" je drugi masakr u okolini Mladenovca, to plaši ljude, decu, zaziru na ulici, strahuju da negde ne iskoči neki psihopata.

- Verterov efekat je odavno poznat - nakon objavljivanja Geteove knjige "Jadi mladog Vertera", u kojoj mladić izvrši suicid zbog neuzvraćene ljubavi, javila se serija suicida. Takođe, fenomen kopiket (copycat) - kopiranje zločina, jeste i identifikacija s nekom vrstom "slave" i "moći" koju je dobio počinitelj prvog zločina. I tu je ključno izveštavanje medija i poštovanje pravila 3S - stop spekulaciji i senzacionalizmu, posebno senzacionalizmu naslova. Ali moramo prvenstveno da povratimo poverenje u ljude, pa u sistem i državu. Ljudi treba da imaju poverenje da je svet u stvari dobro mesto, iako se loše stvari dešavaju.

Dete (13) je ubilo decu, mladić (21) rešetao je redom i svet je dobro mesto? Šta je ovakvim zločincima zajedničko i imaju li nužno dijagnozu?

- Istraživanja pokazuju da mentalne probleme ima oko 10 odsto njih, a da razni drugi faktori doprinose ovakvoj situaciji. To je uvek mešavina četiri koncentrična kruga - genetsko nasleđe i osobine ličnosti, porodično okruženje, škola i šire društvo. Svaki deo utiče na ostale i zato je sve kompleksno i nema jednog uzroka. Počev od toga da li je, recimo, ekstravert, koji će u startu da bude otvoreno agresivan, ili je introvert, kod koga je verovatnije da će da trpi kumulativnu traumatizaciju i eksplodira.

Kao dečak ubica iz škole?

- Tako deluje, ali ne možemo sa sigurnošću da kažemo jer su to sve spekulacije.

Dečak je upravo ubijao kao u igrici. Nužna je kontrola roditelja i zabrana države?

- Svakako treba ograničiti igrice i virtuelni svet primarno jer adolescenti nemaju osećaj za kontrolu i meru. Ali nije sve u zabrani i kazni. Ideja je u kulturi razumevanja adolescenta i razgovoru: zašto neko beži u virtuelni svet i igrice? Zabrinjava povećana stopa nehemijskih, tj. bihevioralnih zavisnosti, posebno od interneta i video-igrica. Sve više dece se leči od toga, kod nas već od 12. godine. Važno je znati i da adolescentima nije sazreo prefrontalni deo mozga, koji utiče na kontrolu ponašanja, i da zato često imaju problem sa samokontrolom. Čak i ako im kažete: "Sačekaj, imaćeš veću nagradu", ne vredi. Hoće sve i sad. I nekad uopšte ne mogu da zamisle konsekvence nekog ponašanja, čak iako su ga planirali. Misle i da smrt nije kraj.

A igrice s nekoliko života potpaljuju tu ideju da smrt nije kraj?

- Igrice doprinose, ali ne mogu same po sebi biti uzrok nekog ponašanja. Već smo rekli i uvek govorimo o mreži uzroka. Kao pomoć u razumevanju svoje dece preporučujem roditeljima da pročitaju knjige "Tinejdžeri - kako im postaviti granice, a pri tom sačuvati živce" Najdžela Late i "Ljutnja i bes tinejdžera" Nika Laksmura.

Može li po nečemu od malih nogu da se vidi da će određena deca biti ubice?

- Ne, ne postoji jedinstveni marker. To je uvek neka vrsta procesa. I zato roditelji moraju da komuniciraju s detetom, trude se da razviju poverenje i da nežno prate i nadgledaju dete.

Šta znači to nežno nadgledanje?

- Nama recepta, roditeljstvo je naporno i uči se. Mora da se nađe fina ravnoteža između davanja poverenja detetu i neulaženja u njegov lični prostor i suptilnog nadgledanja šta ono radi.

Šta pokazuje da nešto ne valja?

- Ako dete ima problema u socijalizaciji s vršnjacima, pad uspeha u školi, probleme sa spavanjem, ishranom, bolove. Socijalizacija i vršnjačka grupa su izuzetno važne. Za adolescenta je grupa vršnjaka ono što je majka za malo dete. Samopouzdanje je direktno u korelaciji s dobrim odnosima s vršnjacima. Roditelj treba na neki način da nadgledaju, ali ne i da se agresivno mešaju. Svakako reaguju kad se upale alarmi - izmena dnevne rutine, pad školskog uspeha, problemi sa snom koji traju duže od dve nedelje. Porodica je užasno važna, takođe.

I užasno izgubila autoritet?

- Nije problem u slobodama i pravima deteta, koji su nesporni, ali moguć je i gubitak zdrave i dobre asimetrije u odnosu roditelja i dece. Taj odnos treba da bude ravnopravan u smislu da se svačija reč poštuje, da svako može slobodno da priča. Ali ipak je roditelj autoritet, ravnopravnost ne znači brisanje razlike između roditelja i deteta. U koncentričnom krugu posle porodice je škola. Naše škole imaju preventivne programe, nastavnici razne edukacije. Međutim, nije dovoljno da samo postoje procedure i program. Zaglavljujemo se nekad u procedurama. Mora da se stvori i održiva kultura institucija i institucionalne saradnje i da postoje ljudi koji zaista žele i vole da rade s mladima i da ih dubinski razumeju, a ne samo da poštuju procedure. Potrebno je promišljanje, bavljenje đakom, intersektorska saradnja, što je veoma naporan posao. Ako škola ima problem, pozove zdravstvenu ustanovu, a ova vrati informaciju u školu i to mora da proradi, a za to je neophodan veći broj stručnjaka koji se bave mladima.

Da li je potrebno za svaku sitnicu paliti alarm?

- Ne, ali u ovakvim situacijama možda je bolje i upaliti lažni alarm nego reći da nije važno. Ali nikako za svaku sitnicu, što je i nemoguće. Institucije su se sada aktivirale, verujem da ćemo iz ove strašne situacije izaći brzo i da ćemo nešto naučiti i, što je ključno, primenjivati na duge staze.

Dečak je mesec dana planirao masakr, na njegovom radnom stolu nađen je i plan zločina. Treba li svaki roditelj da kontroliše radni sto svog deteta?

- Treba više da priča s detetom. Neće nam sto otkriti tajne, već dete. U porodici stalno mora da postoji poruka: "Šta god da osećaš, uradiš, možeš da mi kažeš." A ne strah od kazne. Dete mora da zna da će uvek moći da dobije neku vrstu razumevanja i onda će pre da izabere da kaže nego da ćuti. Ako se stalno gaji ta ideja, čak i povremena pucanja poverenja ne mogu da dovedu do toga da dete bude potpuno ispušteno, nego će se to poverenje stalno obnavljati. Nasilnim metodama - kontrola, ulazak u telefon, traženje urina radi testa na drogu, ulazimo u opasnu zonu gubitka poverenja. Međutim, u određenim situacijama roditelji moraju da posegnu i za čvršćom merom ako se upale navedeni znaci za alarm.

Znači, nemoguće je ne videti da se nešto dešava s detetom?

- Ako postoji emocionalna povezanost s detetom, videćete male, suptilne signale i tada kreće razgovor i ako je potrebno pomoć stručnjaka, školskog psihologa i izabranog lekara na početku.

Gde je i šta je kazna?

- Kazna ne treba da bude osveta roditelja, bes, nemoć, već vaspitna mera usmerena isključivo na ponašanje deteta koje nije dobro za njega ili druge. Kod adolescenata je bitno da se krene od pretpostavke da po prirodi stvari moraju da probijaju granice. Žele da im se postave granice, ali i da ih probijaju. Tu nema da roditelj postavi pravilo i to je to. Granice moraju da budu jasne, dovoljno čvrste, ali ne i rigidne, već fleksibilne. Mora da se dogovara. Ali roditelj mora i da se preispituje šta on sam radi i gde greši i da stalno uči.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić