Da bismo se oporavili od ove tragedija, a potom sprečili eventualno neke nove, moramo svi zajedno da se bavimo u svom domenu, da uradimo najbolje što možemo. Biće teško, ali bar imamo veliki motiv. A to su naša deca. Pod hitno treba ojačati autoritet nastavnog osoblja. Ne treba zaboraviti da nasilnici u školama postaju budući nasilnici na rukovodećem mestu, u porodici, na ulici... Mislim da je ovo alarm koji svi moramo ozbiljno da shvatimo. Ili ćemo kao društvo da se restartujemo i krenemo iz početka ili ćemo da propadnemo. Ovim rečima redovna univerzitetska profesorka dr Marija Đorić, sa Instituta za političke studije, angažovana i kao konsultant u UN, OEBS, Savetu Evrope, RAN, u vezi sa ekstremizmom, radikalizacijom, huliganizmom, terorizmom, započinje razgovor za Kurir nakon dva stravična masovna ubistva u Srbiji. Apeluje na čitavo društvo - da je nužno da svi budemo složni i da ovo shvatimo kao zajedničku misiju za spasavanja života i budućnosti naše dece.
Sticajem okolnosti, u trenutku masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar", bili ste u zgradi u kojoj vam je posao, a koja je preko puta. Kako je izgledalo tih prvih nekoliko trenutaka tragedije?
- Ono što pamtim su šokirana lica ljudi na ulici, muk i neverica. Iznad svega osećaj nemoći i tuge na licima prolaznika, policajaca i svih nas koji smo donekle svesni ove tragedije koja nas je zadesila, a ne možemo ništa više da pomognemo i promenimo. Ljudi su stajali i ćutali, jedino se čuo vapaj majke koja je u tom trenutku saznala za gubitak deteta. Ne bih da idem u detalje, jer je veoma bitno kakvu ćemo poruku poslati kroz medije. Sada je vreme da se pruži podrška traumatizovanim osobama i da se fokusiramo na pomoć i prevazilaženje ove nacionalne tragedije.
Da li je krucijalni greška što je otac dečaka obučavao da puca u streljani? Koje sve faktore vidite koji su razlog za masakr?
- Postoje različiti generatori nasilja i to je veoma individualno. Jedan isti događaj ili trauma će rezličito uticati na sve nas i stoga ne treba generalizovati. Jedini ko će imati pravi odgovor na ovo vaše pitanje će biti stručnjaci koji će obaviti opsežne bezbednosne analize i pre svega procenu mentalnog zdravlja ovog počinioca masovnog ubistva. Sigurno da nije bilo odgovorno to što je otac obučavao dete da rukuje vatrenim oružjem, još je manje odgovorno što oružje nije čuvao na način propisan zakonom. Zbog toga će i odgovarati. Do sada su maloletna lica mogla u prisustvu roditelja da koriste streljane, što je loše i što treba zakonom regulisati. Pitanje je samo da li bi ubica našao drugi način i sredstvo da nanese zlo targetiranim žrtvama. Najopasnije od svega je namera. Podsetiću da su neki savremeni teroristi umesto oružja i bombi počeli da koriste noževe, razne vrste hladnog oružja, pa čak kamione i automobile za ubijanje svojih žrtava. Ovde ne aludiram da je u pitanju delo terorizma, krivično delo će nadležni organi utvrditi, već samo ukazujem da je nasilje moguće realizovati na razne načine, ali je svakako ubojitost povećana upotrebom vatrenog oružja.
Okidači za nasilje su različiti. Kriminogena struktura ličnosti ili osoba sa različitim psihopatološkim poremećajima? Šta vidite kao opasnije?
- Teško je odgovoriti na ovo vaše pitanje, ali je veoma bitno praviti razliku. Ne smemo stigmatizovati osobe sa psihijatrijskim poteškoćama, a da ne znamo sve potrebne činjenice. Možda će vas iznenaditi, ali mnogi izvršioci masovnih pucnjava u Americi nisu osobe sa psihijatrijskim poremećajem. Poslednjih dana dana čujem kako svako ima svoju teoriju i objašnjenja zašto nam se ovaj crni talas nasilja dogodio, pa čak i oni pojedinci kojima to nije struka. Ja to razumem, jer je ova vrsta racionalizacije način da nam bude lakše, ali moramo da pustimo stručnjake da utvrde sve relevantne činjenice.
Dan nakon masakra u školi, desilo se masovno ubistvo kod Mladenovca. Da li vidite vezu između ta dva slučaja, odnsono da li je U.B. počinio zločin po principu „domino efekta"?
- Može se pretpostaviti da je ubistvo u osnovnoj školi motivisalo ili ohrabrilo napadača u Mladenovcu da deluje po principu imitacije. Taj domino efekat možemo uporediti sa pojavom zemljotresa. Kada dođe do velikog zemljotresa, onda vrlo brzo možemo očekivati nekoliko manjih ili većih zemljotresa zaredom. Tako je i kod ovakvih masovnih brutalnih ubistava. Obično su kritične dve nedelje nakon ovakvih događaja. Istraživačica Šeri Touers (Sherry Towers) je 2015. godine utvrdila na primeru američkih pucnjava, da postoji verovatnoća novih sličnih napada u narednih 13 dana, pri čemu je svako masovno pucanje podstaklo u proseku od 0,2 do 0,3 buduća napada. Ona je to nazvala "efektom zaraze" (contagion effect).
Plašite li se da se taj domino efekat ne nastavi? Ti kritični dani još nisu prošli...
- Ostaje nam samo da se nadamo da neće. Zbog toga bezbednosne službe i ostale nadležne institucije treba da svaku vrstu i najmanje opasnosti prate budnim okom, što se verujem i dešava ovih dana, na osnovu procesuiranja različitih vrsta pretnji koje su dolazile što iz virtuelnog, što iz realnog prostora. Mediji mogu takođe pomoći profesionalnim izveštavanjem, ali i odmoći. Mediji imaju veliku ulogu pri izveštavanju o nasilnim događajima. Tako recimo, postoji Verterov efekat, koji podrazumeva da neprofesionalnim i previše senzacionalističkim izveštavanjem koje glorifikuje nasilje, može doći do porasta nasilja, u vidu ubistava ili čak samoubistava. Nasuprot njemu postoji pozitivan uticaj medija kada se izveštava nakon ovih tragedija. To je Papageno efekat, koji se pokazao veoma uspešnim npr. u Beču, jer je smanjio broj nasilja za 80%. Kod Papagenovog efekta fokus nije na nasilje i ubistvo, već na mogućnost prevazilaženja nasilja i problema. Ovakav pristup može biti veoma koristan u prevenciji nasilja.
Da li najveći strah treba da stvore naknadne reakcije adolescenata koji su podržavali? Čuli smo onu stravičnu rečenicu od jedne tinejdžerke koja se obraćala ubici iz škole rečenicom:"Ti ćeš izaći iz zatvora, a oni nikada neće iz groba". Kako reagovati na ovakav problem? Kada praktično nema dela, radi se o maloletnici, a stav, svest i poruke su više nego zastrašujuće?
- Mislim da su nas dodatno šokirali „lajkovi" i glorifikacija zločina na društvenim mrežama, koje podržavaju neki tinejdžeri. I to moram da naglasim nije mali broj učenika. Imam utisak da smo negde omanuli u socijalizaciji i vaspitavanju mladih generacija i to ne mogu pripisati samo porodici, koja je najbitnija u tom kontekstu, već celokupnom društveno-moralnom sistemu koji je od 90-ih godina 20.veka počeo strahovito da se urušava. Moramo da se pitamo kakve primere i uzore smo im postavili. Da li smo stvorili sigurno okruženje za njih? Plašim se da su odgovori negativni.
Vi ste stručnjak za terorizam. Doktorirali ste na temi nasilja i ekstremizma i objavila ste pet knjiga i više od 90 naučnih radova iz ove oblasti. Da li vidite teroristički akt u masovnom ubistvu u Mladenovcu?
- Postoje nekoliko ključnih elemenata koji određuju terorizam, kao što je širenje straha i zastrašivanja, postojanje „mekih meta", itd. , ali iznad svega, terorizam je politički fenomen par excellence. To znači da terorizam ima politički motiv, političke posledice i politički cilj. Meni na osnovu dosadašnjih informacija, kod ovog dela nedostaje upravo taj krucijalni elemenat političnosti, da bih ga okvalifikovala kao terorizam. Međutim, moram da se ogradim dok se ne završi istraga, jer sigurno državni organi imaju neke dodatne dokaze, koji nama nisu poznati, na osnovu kojih su izjavili da će ovo delo biti tretirano kao terorizam.
Država je iznela mere. Da li mislite da razoružavanje može da donese efekte? Kako će država da ubedi ljude da vrate čak milion nelegalnog odruža!? To je dva i po puta više nego što je legalnog.
- Podržavam ove mere i smatram ih korisnim. Zapravo, u pogledu kaznene politike država je i najbrže mogla da deluje. Sigurno je da neće biti lako razoružati toliki narod, samo se plašim da će kriminalci kao i uvek, naći način da zadrže ilegalno oružje, uprkos drakonskim kaznama. Ono što je pored razoružavanja još važnije, jeste procena psihičkog stanja vlasnika oružja i iznad svega kontrola čuvanja oružja.
Da li pooštravanje krivičnog zakona i zapošljavanje 1.200 policajaca u školama može da da efekat?
- Dodatno zapošljavanje velikog broja policajaca u školama će stvoriti osećaj bezbednosti za decu i roditelje, ali ne sme da se završi samo sa ovim merama. Škole moraju da postanu sigurna mesta, stoga nam je veoma bitno da eliminišemo vršnjačko nasilje koje evidentno postoji u njima.
Vi ste autor "Priručnika za prepoznavanje, prevenciju i suzbijanje radikalizacije i nasilnog ekstremizma kod učenika", namenjenog profesorima osnovnih i srednjih škola. Šta pokazuju istraživanja?
- Nedavna istraživanja su pokazala da su, na primer, u srednjim školama u Srbiji 30% učenika doživela buling, tj. vršnjačko nasilje, dok je procenat nasilnika oko 12%. To znači da jedan nasilnik maltretira više žrtava.
I to je najveći problem, a poslednjih dana smo više čuli da će se više raditi na tehničkim merama. Da li one, kao što su KD vrata, metaldetektori mogu da pomognu?
- Upravo su to fizičko-tehničke mere. One su dobre, iako me rastužuje i sama pomisao da naša deca prolaze detektore na metal u školama. U poređenju sa mojim bezbrižnim školskim danima, ovo zvuči kao neki apokaliptičan film. Detektori na metal, kamere, prisustvo policajaca mogu osujetiti slične napade, ali mi prvenstveno moramo raditi na socijalno-psihološkim merama, koje bi delovale na tri nivoa: odnos između učenika, odnos učenika prema nastavniku i odnos učenika prema školi. Mnogo toga treba da korigujemo i u našem obrazovnom sistemu. Ne ide samo represija. Deca treba da vole školu, a za to je potrebna određena reforma obrazovanja. Osim toga, pod hitno treba ojačati autoritet nastavnog osoblja. Ne sme više nikada da se ponovi onakav nasilan i bahat odnos učenika prema nastavnici u Trsteniku. Javno postavljam pitanja: Kako su i da li su kažnjeni učenici za onakvo srozavanje profesorskog autoriteta? Ne treba zaboraviti da nasilnici u školama postaju budući nasilnici na rukovodećem mestu, u porodici, na ulici...Svako mora da ima određena prava, ali i obaveze, koje bi uključivale i adekvatne kazne za nedozvoljeno ponašanje.
Šta mislite o smrtnoj kazni za najteža krivična dela? Predsednik se izjasnio da je za to, ali vlada nije.
- Razumem ljude koji se zalažu za ovaj vid kazne, posebno ako su izgubili nekog najmilijeg. Ja kao hrišćanin ne mogu da budem za smrtnu kaznu, to je moj jedini argument. U svetu su još ranije prisutna masovna ubistva, naročito u školama i među maloletnicima. Kako tamo reaguje i društvo i političari? Da li je u nekoj zemlji posle masovnog ubistva, prema vašem saznanju, bilo političkih protesta i okupljanja? Ljudi različito reaguju na ovakvu vrstu tragedija i svako ima različite mehanizme odbrane. Čovek je kao vrsta adaptibilno biće i nažalost, može mnogo toga da podnese. Sve zavisi od države do države. U nekim zemljama se oseća kolektivna krivica, u drugim se ruše ili adaptiraju škole, kako se učenici ne bi retraumatizovali, po povratku u školske klupe. Smatram da je protest demokratsko pravo i demokratska tekovina, ukoliko je dostojanstven i odaje pijetet žrtvama. Svaku potencijalnu zloupotrebu ove tragedije bilo od opozicije ili vlasti smatram sramnom. Nisam za lov na veštice i traženje krivca imenom i prezimenom, jer se mnogo toga lošeg nataložilo decenijama, ali sam za odgovornost. Pre svega za odgovornost prema našoj deci. Od 90-ih godina pa do danas, traje srozavanje našeg moralno-vrednosnog sistema. Šta da očekujemo od dece, kada im za uzore plasiramo osuđivane nasilnike kriminalce i prostitutke? Zar ne mislite da zaslužuju bar malo lepši svet? Mislim da je ovo alarm koji svi moramo ozbiljno da shvatimo. Ili ćemo kao društvo da se restartujemo i krenemo iz početka ili ćemo da propadnemo. Verujem da u ovoj zemlji još uvek ima časnih ljudi koji će biti sposobni da pomognu novim generacijama da prebrode ovu krizu i da im ponude neko bolje sutra. Pre toga moramo da vidimo gde smo to pogrešili u svakom segmentu sistema: u školama, porodicama, medijima, državnim institucijama. Svuda. I da se nakon toga popravimo. Ako ne zbog nas, onda zbog njih.
Ako je definicija bezbednsne kultura - prepoznati, prijaviti i otkloniti pretnju. Kakva je naša individualna i kolektivna bezbednosna kultura? Da li umemo da prepoznamo, da li smemo da prijavimo, da li znamo da otklonimo pretnju?
- Mi nemamo bezbednosnu kulturu ili je na veoma niskom nivou. Kao profesor, uvek insistiram na edukaciji. Prvo, moramo da edukujemo sve aktere u školi šta je to nasilje počevši od čistačice, servirke u kuhinji, preko dece, nastavnika, pa sve do roditelja. Treba da postoji nulta tolerancija prema nasilju. I da bude sankcionisano. Takođe treba edukovati decu šta da rade u kriznim situacijama. Mi smo kao narod skloni tome da guramo stvari pod tepih, a kad dođe do problema, pitamo se: "odakle?". Uvek sam se zalagala za prevenciju nasilja, jer je mnogo jeftinija i efektnija od sankcije.
Poguban je uticaj rijalitija jer kontaminira nasilnim i pornografskim sadržajem
Ovi zločini su otkrili dubinu socijalnog problema. Da li mogu da se ukinu, dark net sajtovi, da li su mreže i virtuelni svetovi, tik tok, nasilni sadržaji, igrice, rijalitiji, generator za ovakvo delovanje? Nemaju sva deca i sve osobe inspiraciju da o ponašaju najgora ponašanja.
- Veoma ugledni naučnici i razni istraživači širom sveta su pokazali da postoji nedvosmislena povezanost između mas medija i nasilja. Kada ste izloženi bilo kom obliku nasilnog sadržaja, ono ostavlja određene posledice po mentalno zdravlje. Posebno je zabrinjavajuće što nauka pokazuje sve veći uticaj mas medija na oblikovanje vrednosnih stavova i mišljenje mladih, čak u značajnom broju slučajeva veće od uticaja primarnih grupa kao što je porodica ili sekundarnih kao što su škola i vršnjaci. Izuzetno je poguban uticaj rijaliti šou programa jer kontaminira nasilnim i pornografskim sadržajem našu decu i mlade. Stručnjaci su utvrdili da izlaganje nasilnim i izopačenim sadržajima iz rijalitija dovodi do dve posledice kod dece i mladih: povećanu agresivnost - kao model ponašanja i smanjenje empatije. Posle nemojte da se pitate zašto deca nisu empatična. Mi smo im ponudili takvu vrstu sadržaja koja ne samo da je dostupna na televizijama, već se može pratiti i preko jutjuba, tik-toka, instagrama i ostalih društvenih mreža. Zbog toga se zalažem za zabranu ovih vrsta programa. Pre svega kao čovek, a potom i kao profesionalac, smatram da je ova vrsta programa veoma pogubna za mentalno zdravlje naše nacije. Svako ko podržava rijaliti šou programe, svesno ili nesvesno pomaže u daljem urušavanju našeg moralno vrednosnog sistema, a to će biti pogubno za našu decu.
Da li je moguće prevazići taj maligni uticaj vituelnog sveta u kom žive tinejdžeri, a koji i sami ističete kao štetan?
- Virtualni svet ne mora uvek da bude poguban, ali treba sprovesti edukaciju dece, roditelja, i nastavnika, koje sve opasnosti vrebaju i kako ih preduprediti. Virtuelni svet ne možemo ukinuti, jer smo već "prešli Rubikon", ali možemo da naučimo kako da budemo bezbedni u njemu.
Obrazovne insitucije su izgubile jaku vaspitnu komponentu, da li u tome vidite krivce u prosveti i školama, ili od porodice i roditelja?
- Kao što rekoh, neću da tražim krivca, ali moramo znati šta znači odgovornost. Nemoguće je da nam sve tako savršeno ide, a decu regrutuju huligani i narko dileri po školskim dvorištima, dok ih na televiziji i društvenim mrežama dočekuju starlete i kriminalci. Iako smo izgubili bitku za našu decu, nemojmo da dozvolimo da izgubimo rat.
Na kraju, posle ovih tragedija, zadesila nas je ozbiljna nacionalna socijalna kriza. Da li kao stručnjak imate predloge kako bi ona u narednim mesecima mogla da se prvaziđe? Da li su ljudi spremni da posle svega pojačano brinu o opštem mentalnom zdravlju? Da rade na zajedništvu, na prevenciji nasilja...
- Prvo bih apelovala da budemo složni i da ovo shvatimo kao zajedničku misiju za spasavanja života i budućnosti naše dece. Pored svih bezbednosnih i zakonskih mera koje su navedene, potrebno je napraviti nove programe koji bi sprečili buling u školama. Možemo da se ugledamo na neke zemlje poput Norveške, koje su zahvaljujući programu Dana Olveusa još 90-ih u prvih nekoliko meseci programa sprečile 50% nasilja. Naravno, te programe ne treba prepisivati, već ih prilagoditi našim potrebama i uslovima.Uloga školskih timova za sprečavanje nasilja mora da bude produktivna, a ne protokolarna. Svako dete se mora tretirati na isti način, bez obzira ko su mu roditelji. Redefinisati zakon o pravima deteta u kojem ću se uvek zalagati za dečija prava, s tim što moraju da se postave granice za nasilno ponašanje deteta. Osnažiti ulogu profesora i nastavnika u školama jer oni vaspitavaju buduće doktore, vozače, naučnike, molere, umetnike...Povratiti im prava i dignitet. Iznad svega oformiti timove za psihološku podršku deci i nastavnicima, kako bi što bezbolnije prevazišli ovu traumu. To je kratkotočno. A dugoročno ovi timovi bi trebalo da rade na prevenciji svakog oblika nasilja. Aktivirati sve stručnjake iz raznih oblasti koji bi mogli da pomognu, jer ovo zahteva multiresorni pristup. Uvesti pristojan rečnik u politički i medijski život Srbije, jer deca i to gledaju. I na kraju širiti ljubav, a ne mržnju. Ovo poslednje ništa ne košta, a mnogo znači.
Znači li sve to da smo u ozbiljnijem društvenom problemu nego što smo svesni jer su vrednosti relativizovane, deluje kao da sve može da se analizira, o svemu može da se govori, daje mišljenje i da kao da više nema apsolutnih vrednosti. Ko je za to odgovoran?
- Odgovornost je na svima nama od 90-ih pa sve do danas. Naravno, ne možemo svi imati istu odgovornost, jer nemamo istu moć. Najveća moć je u rukama državnih institucija, i zato se uzdam da će se desiti neki reset u moralno-vrednosnom sistemu, a da će država stati uz stručnjake u sprovođenju tih ideja. To je kao kada treba da lečimo nekog alkoholičara i narkomana. Da bi lečenje bilo uspešno, zavisnik najpre mora da prizna svoj problem. Tek tada uz puno napora, nastupa isceljenje. Hajde da svi urade najbolje što mogu, da bismo se oporavili od ove tragedije, a potom sprečili eventualno neke nove. Biće teško, ali bar imamo veliki motiv. A to su naša deca.
Silvija Slamnig
NE PROPUSTITE
