SVET BRUJI O NESTALOJ PODMORNICI, A SRBI PAMTE "ZEMUNSKI TITANIK": Više od 100 poginulih, dete ide ka Dunavu i viče nešto JEZIVO

Tačno pre 71 godinu dogodila se velika brodska tragedija u kojoj je na ušću Save u Dunav reka odnela više od 100 života, a jedan od tada i sada retkih preživelih penzionisani profesor Zemunske gimnazije Mihailo Grkinić (90) kaže da mu sećanja na “Zemunski Titanik”, na tu kako neki ocenjuju, najveću rečnu nesreću u istoriji Balkana, ni vreme nije izbrisalo.

On je istakao da i danas žali što nikada nije postavljena ploča koja će podsećati na taj 9. septembar 1952. kada je za samo nekoliko minuta na rečnom dnu završilo 55 ljudi i dece, a još toliko ih se udavilo i što već tu veliku godišnjicu niko nije obeležio, kao uvek do sada, kada su preživeli u Savu puštali venac sa 130 sveća.

- Česi su na maloj reci gde se udavilo desetak meštana postavili spomen tablu, oni pamte tragedije - rekao je Grkinić i izrazio žaljenje što je kod nas nađačala kultura zaboravljanja.

Koliko su okolnosti bile teške, kaže, govori i činjenica da takvo nevreme nikada više nije video i to što je nesreća pokazala da je ni najiskusniji nisu preživeli.

U nesreći su tako, kako je rekao, stradali i Vera Erdeljan prvak Srbije u plivanju, ali i i kapetan duge plovidbe Tomašić, koji je prošao sva svetska mora - isplivao je, ali mu je na obali kod Nebojšine kule otkazalo srce.

- Toga dana vraćao sam se sa fakulteta, na povratku sam uvek koristio rečni prevoz - imao sam studentsku kartu, uskočio sam u brod koji je kretao iz Pristaništa, žurio sam da stignem na ručak u dva - rekao je profesor koji čuva sat koji je toga dana tačno u 13.09, u vreme nesreće, prestao da radi i nikada ga više nije popravio:

- Na brodu sam video razrednu Emiliju Katić i Acu domara iz Zemunske gimnazije, nosio je punu korpu starih novina iz “Politike” za brisanje prozora u školi, i priča se da je ta korpa pomogla nekome da se spasi. Vetar je udario iznenada, brod se prevrnuo, nastala je gusta magla ništa se nije videlo. Padao je grad veći nego kokošije jaje, udarao nas je, nisam znao kako da sačuvam glavu... više me je to plašilo nego ljudi koji su vrištali - rekao je Grkinić, koji dodaje da uprkos svemu nikada nije bio smireniji.

- Nečiji muški šešir je doplivao kao spas, stavio sam ga na glavu i već tada sam bio siguran da ću preživeti... Kada se digla magla došli su da nas spasavaju, rekao sam da mogu da isplivam jer sam odrastao na Dunavu - naveo je on i dodao da je kasnije pomagao da se ubace ljudi u vojni kamion, da ih odvezu na VMA.

- I danas pamtim devojčicu iz Sarajeva koja je vikala "gde je moja mama", neizbrisiva mi je slika kako ide prema Dunavu da je traži, to me preseklo, kao i slika starog sveštenika ruske crkve iz Zemunskog parka, duge sede brade, kako se skupio i molio kada je voda prodirala. Sećam se i majke dve devojčice koja je legla preko kolica i sve tri progutala je voda... - naveo je profesor.

On je podsetio da je brod “Niš” svakodnevno saobraćao na liniji Beograd-Zemun, da je tog dana bio krcat, jer je most bio zatvoren, da je to bila tragedija zbog koje je proglašena trodnevna žalost.

- Bilo nas je dosta sa stalnim kartama. Brod je bio krcat, a kapacitet 60, 70 putnika. Bilo nas je više od 130, po našim procenama i 150 a nas 28, 30 se spasilo, ostali su se podavili. Moja drugarica student farmacije Olga Ðurić je stradala, a od nas Zemunaca, koji su se spasili i živi su Biljana Fekete, Ljuba Milovanović ali zbog starosti nisu više u stanju da govore - rekao je Grkinić koji i dalje sanja da će ipak biti postavljena spomen tabla kao svedočanstvo na tragediju koju je i književnica Anica Petrović opisala u poemi “Zemunski Titanik”.

Grkinić je rekao da mu vreme nije pomoglo da zaboravi tragediju, kao ni mašinisti Draganu Jovanoviću, koji je kasnije doživeo nervni slom, jer se smatrao lično odgovornim za smrt mladog kolege koga je zamolio da odradi još tu jednu vožnju, pa da ide kući.

On je dodao i da još pamti levu pokidanu epoletu oficira kojem je pomagao da se spasi, kao i lanac kojim mu je za ruku bila vezana torba u kojoj je verovatno imao važna dokumenta.

- Vera Erdeljan se udavila, bila je prvak u plivanju, a njena drugarica koja je bila hroma nije - kaže Grkinić i dodaje da je taj detalj o drugarici čuo kada je bio u policiji. Dodaje da je kao preživeli dobio odštetu od 16.000 dinara taman dovoljno za studentsku kartu do kraja studija.

Istraga je pokazala da je razlog nesreće viša sila i neverovatan splet okolnosti. Govorilo se i da je težište broda pomereno pri zameni parne mašine znatno lakšim dizel motorom, kao i da je na mestu nesreće korito produbljavano, što je bio jedan od razloga za rečni vrtlog.

Profesor kaže da je želeo da otrkije uzrok tragedije, da je našao inženjera iz Novog Sada koji je rekao da onaj koji je vršio reformu nije dobro postavio stablizatore već ih je u ime modrernizacije zaboravio, tako da je brod izgubio težište - umesto dve tone uglja, 200 litara dizela nisu mogli da postave ravnotežu”, rekao je Grkinić i naveo da su nalaz demantovali iz Jugoslovenskog rečnog brodarstva.

Izveštaji iz tog vremena, kako su pisali mediji, govorili su o najmanje 126 žrtava, ali tačan broj nije utvrđen. Bila je to najveća tragedija u istoriji jugoslovenskog rečnog brodarstva.

“Niš” je potonuo za svega tri minuta, pet minuta nakon izlaska iz Pristaništa.

Naporima posade broda “Soča” i drugih radnika, brod je do jutra izvađen sa dubine od 14 metara… Gnjuraci su zatekli jeziv prizor - mrtvog mornara kako grli katarku broda i još 55 leševa, od toga sedmoro dece.

Mediji su navodili primer i Ane Bajzert, tekstilne radnice, koja nije znala da pliva, ali su je talasi, koji su progutali njenu ćerku, živu doneli do obale, kao i čoveka koji je sretan isplivao na obalu misleći da je spasio svoje dete, ali je spasio tuđe...

Kurir.rs/Blic