Gošća ovonedeljnog izdanja emisije "Realna priča" je popularna književnica Simonida Milojković.
Ona je jedna od najpopularnijih savremenih književnica, bila je tekstopisac, pa novinarka, a danas drži tribine na kojima odvlači mlade od narkomanije i kandži sekti. Ovog puta je odlučila da bez dlake na jeziku ispriča sve o svom životu i otkrije detalje o kojima se malo zna.
Razgovor je započela citirajući Duška Radovića:
"Dok sanjate o sreći i dok je tražite, osvrnite se oko sebe, možda ste već srećni."
- Ja, ili prećutim, ili ispričam istinu. Izbegavam laži, jer laž i dostojanstvo ne idu zajedno - započela je, na pitanje voditeljke Isidore Lukić da li će njena priča biti - realna.
Život je demantovao mnoga njena uverenja.
- Kada sam bila mlada imala sam jednu krilaticu "hteti znači moći", ali život te demantuje, tako što te satera u ćošak kada postaneš svestan svojih ljudskih ograničenja, odnosno nemoći - ispričala je.
Reči su je najviše koštale, a ništa je nije "osakatilo" koliko bol koju je rečima nanela drugom.
- Ništa nas toliko ne osakati kao bol koju smo naneli drugom. Ožiljci i bol koje smo naneli drugome, to se upiše na duši. Više bih volela da ja budem povređena nego da nekog povredim. Bivala sam povređena, ali sam nehotice i ja povređivala. Lakše mi je da se isplačem kada me neko povredi, nego da živim sa znanjem da sam ja povredila - rekla je Milojković.
Istakla je da duh vremena koji vlada nije normalan, a to što je nešto masovno ne čini ga normalnim.
- Mnoge društvene anomalije su postale masovne, ali to nikada neće biti normalno. Moramo imati jasnu granicu šta je dobro, a šta je zlo. Imaš slobodnu volju i stav. Lako je u dobru biti dobar, na muci se poznaju junaci. U dobru se ne ponesi u zlu se ne ponizi - kaže Milojković.
Jednu bolest nazvala je produktom današnjeg vremena.
- Kada je sve dostupno, kada su oči veće od stomaka, i gladne, postali smo nezahvalni i besni. Zaboravili smo šta je glad. Oboleli smo od besa. Nema ništa gore od čoveka koji nema neispunjenih želja. Sve je kao kiosk sa brzom hranom, gde pojedeš, zgužvaš i baciš. Ta zasićenost kratko traje, jer nešto novo se šareni i sija. Strašno mi je kada vidim kako se modni kreatori šale sa nama i šta je sada normalno - iscepano i isflekano. Mi silne pare dajemo da bismo izgledale kao sirotinja - rekla je.
Simonida Milojković kaže da ne zna kako izgleda dosada i mržnja, iako je detinjstvo provela samujući.
- Kada sam bila mala nisam išla u obdanište, čuvala me je baka, ali dugo sam bila sama. Kada nemaš sa kime da se igraš moraš da recituješ i da razvijaš svoju maštu. Dva osećanja nikada nisam osetila. Ne znam kako izgledaju dosada i mržnja. Možda dosada nije stanje, možda je to opis osobe koja to oseća. Nije svaka posledica nužno negativna, to što sam bila sama razvilo je potrebu da je samoća moje prirodno stanje, i moram da se osamim da bih bila u kontaktu sa sobom - ispričala je Milojković.
Uprkos tome što je odrastala skromno nije se osećala uskraćenom zbog toga.
- Ranije se nije gledalo šta nosiš na sebi, nego šta nosiš u sebi. Nikada nisam bila u podređenom položaju u odnosu na drugare u odeljenju. Vrednovali smo jedni druge po tome, šta čitamo, koju muziku slušamo. Pričalo se o popularnim pesnicima i piscima...
Da bi zaradila počela je da radi u tada ozloglašenom kafiću "Buldog", stecištu kriminalaca.
- Znala sam sve ljude na Voždovcu. Kada sam se zaposlila u Buldogu, to je bio lokal koji je radio 24 sata dnevno. Pucnjava je bilo često. Vrlo brzo se na to navikneš, samo je prvi put strašno. Jedna pucnjava je tako dugo trajala. Svi smo polegali ispod šanka i to je jako dugo trajalo. Uglavnom, u jednom trenutku zapalila sam cigaretu da se smirim. Hrabra sam, ali nije da nemam strah, on ne može da utiče na moju odluku. Nema otežavajuću, usporavajuću, ili odustajuću ulogu. U redu, plašiš se, ali ipak skočiš. Vozila sam avion, helikopter, skakala padobranom... - rekla je Milojković.
Novinarstvo je nazvala dobrim poslom za mlade, jer uči brzini, tačnosti i odlučnosti.
- Novinarstvo je dobar posao za mladog, koji uči tačnosti, brzini, odgovornosti i preciznosti. Novinari i špijuni rade isti posao, samo što špijuni odnesu informacije gde treba, a novinar to otkuca da ceo svet zna. To je najbolji posao na svetu, ako se na vreme ostavi. U novinarstvu se sada dešava neka metamorfoza, koja se meni ne dopada. Nekada je bila čast biti novinar, a danas se mnogi stide da kažu da su novinari. Ti svaki dan ako se jedan centimetar izmakneš od svoje suštine, ti si se na godišnjem nivou odmakao mnogo. Plašila sam se jednog dana da ću se stideti sebe - otkrila je Milojković i dodala:
- Jako lošu poruku šaljemo mladima i mladi su odlični kakav smo im loš svet ostavili. Ostavili smo im jedan loš svet i poruku snađi se, a ne poruku budi čestit čovek, nećeš sklanjati pogled ni pred kim, i mirno ćeš spavati, a to je najveća vrednost - smatra Milojković.
Njene knjige su kako kaže, posledica velikog istraživačkog rada i spoja novinarstva i pisanja.
- Nakon pisanja knjiga postala sam tolerantnija, saosećajnija, postala sam svesna da imam sama slabosti i da sebi praštam. Kada sam upoznala ljude sa društvenog dna, onda sam shvatila da imam ljubavi za ceo svet. Dok god ne oprostimo nekoj osobi koja nas je povredila, mi smo ogorčeni, ta gorčina nas razjeda - ispričala je.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
