ČEDOMIR UMRO KAO ROB U ITALIJI! Lukići zahvaljujući Kuriru otkrili gde su mu kosti! Milan: Nisam ni sanjao da mu se TO DESILO FOTO

Lukići iz Uzovnice kraj Ljubovije ni sanjali nisu da je njihov predak Čedomir, koji se nije vratio iz Velikog rata, kosti ostavio na vrh Alpa na današnjem severu Italije! Milan i Dimitrije, zahvaljujući Kuriru, saznali su da je pradeda, odnosno čukundeda umro nedaleko od Trenta dok je kao zarobljenik klesao vrleti Alpa pod prinudom Austrougara.

Kad je izbio Prvi svetski rat Čedomir Lukić iz Uzovnice, kao i većina Srba, stao je na branik otadžbine. Sin Jevta i Nikolije bio je redov 3. čete 1. bataljona, 5 puka, 1. poziva. Kod kuće je ostavio ženu Soku i sina Janka od tri leta. Janko će iza sebe ostaviti osmoro dece, a Čedomir ženu i dete nikad više nije video.

Čukununuk Dimitrije iz knjige "Azbukovčani u paklu rata 1914-1918" Milana S. Mladenovića saznaje da je 25. septembra 1915. zarobljen kod Smedereva, deportovan u logor u Trenčinu, u današnjoj Slovačkoj, gde je i umro 25. marta 1916.

Ali sada će se ispostaviti da nije baš tako. Na hiljadu kilometara daleko, u selu Kastelano, u regiji Trento Alto Adiđe, prošaranoj padinama Alpa i plodnim kotlinama, već više od veka, s kolena na koleno prenosi se priča o Srbima, zarobljenicima, koji su od polovine Velikog rata bili zatočeni u seoskom zamku i po podrumima kuća.

Dovedeni iz logora širom Austrougarske, ne samo oni, već i brojni drugi ratni zarobljenici, tu, na liniji fronta, bili su robovi u službi neprijateljske vojske. I imali tretman najgori od svih. Svako jutro, u cik zore, iz Kastelana koje je na 800 metara nad morem, peli su se na vrh Alpa, na više od 2.000 metara nadmorske visine da klešu stene i krče put za austrougarske topove koji su odatle gađali Italijane.

Gladni, iznemogli umirali su na vrh Alpa, gde su i pokopani, usred šume. Rađale su se i umirale generacije meštana koje su išle Srpskom stazom uz planinu. A priču da gore, negde ima i srpsko groblje od malih nogu slušali su i lokalni istoričari Mauricio Manika i Klaudio Toneli. Uz pomoć metal-detektor su ga pre dve godine i pronašli!

- Delovi uniforme, kaiševa, dugmići, kovanice sa srpskim obeležjima nesumnjivo govore da tu počivaju Srbi. Ne znamo koliko ih je. Ne znamo im ni imena. Jedino što smo uspeli od umolimo lokalnog paroha, a to nije bilo nimalo lako, da nam iz crkve da papire koje ima. Na njima smo našli imena sedmorice Srba s nekim podacima - ispričao je za Kurir Manika dok gledamo u ploču sa sedam srpskih imena koja je lane postavljena u Kastelanu.

Među njima je i ime Čedomira Lukića, starog 31 godinu. Po podacima koje su nađeni u kastelanskoj parohiji Čedomir je iz Uzovnice, okrug Podrinjski. Umro je 16. marta 1916, a zvanični uzrok smrti je paraliza srca usled iscrpljenosti.

- Imam rodoslov Lukića od 18. veka, u Uzovnici nije bilo drugog Čedomora u to doba, do tog mog čukundede. Sledeći Čedomir Lukić bio je njegov unuk. Verujem da je to moj čukundeda - priča za Kurir Dimitrije, koji sada taj novi, neočekivani podatak pokušava da uveže sa onim Trenčinom i datumom smrti upisanim devet dana posle ovog iz Kastelana:

- Moguće da je zaista bio zarobljen u Trenčinu, pa odatle deportovan na prinudni rad u Kastelano. A kao zarobljenik Trenčina upisan kasnije u knjige umrlih.

NISU ZABORAVLJENI

Dve godine nakon što su prijatelji iz Italije pronašli srpsko groblje, država Srbija je svojim zaboravljenim junacima na tom mestu podigla spomenik, koji je nedavno otkrio Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Postavljena je i tabla na Srpskoj stazi, da svaki putnik namernik zna da su tuda Srbi išli u prinudni rad i smrt.

Selaković nam je tada ispričao i da su Srbi, kao i drugi ratni zarobljenici, završavali i u provaliji ispod zamka u Kastelanu preko čijih zidina su bacani ukoliko su umirali u zamku.

Milan Mladenović, iz čije knjige su Lukići i saznali najpre podatke o Čedomirovoj sudbini za Kurir objašnjava da ih je uzeo iz dokumentacije Invalidske potpore u Arhivu Šapca.

- Od 1922. do 1926. tu su prilagani podaci o svim ubijenim, nestalima, umrlima kako bi porodice ostvarile neka primanja od države. Nažalost, upoređujući sa nekim drugim, zvaničnim dokumentima, ispostavilo se da ima netačnih podataka, da su porodice pričale šta su čule, pa čak i izmišljale, a događalo se i da su se "mrtvi" nakon nekoliko godina vraćali živi. Ipak, gro podataka, možda čak 95%, ispostavilo se kao tačno. A za Čedomira Lukića vaša priča i vaši podaci deluju kao tačni, tim pre što za ove iz Invalidske potpore ne mogu da garantujem da jesu - objašnjava Milovanović, koji je tu i pronašao da je Čedomir Lukić rođen 1891, te ispada da je umro sa 25 a ne s 31 godinu.

IMENA S PLOČE U KASTELANU

1. Milutin Trailović (49)

2. Milovan Paunović (60)

3. Čedomir Lukić (31)

4. Ranđel Miletić (48)

5. Stanoje Poznanović (23)

6. Stojan Milutić (45)

7. Silka Ilić (33)

Međutim, godine Dimitrija ne brinu, jer veli da su u 19. i početkom 20. veka često na raznim mestima pisane pogrešne godine rođenja. U jedno je siguran - drugi Čedomir Lukić iz Uzovnice koji je otišao u Veliki rat do njegov čukundeda ne postoji!

VOJNI ARHIV

Možda i ranjen 1914.

U Popisu vojnih i civilnih gubitaka Kraljevine Srbije u ljudstvu u Prvom svetskom ratu, koji je i na sajtu Ministarstva odbrane, postoji samo jedan Čedomir Lukić iz 5. puka, a za koga ima samo podatak da je ranjen 31. oktobra 1914. Dimitrije pretpostavlja da bi to mogao biti njegov čukundeda.

To veli i Milan Lukić, Čedomirov praunuk, koji je zahvalan Kuriru.

- Hvala vam puno što ste nas našli i saopštili nam ove vesti. Nisam mogao ni da sanjam da je moj pradeda umro na Alpima. Sad sa sigurnošću znamo njegovu sudbinu. A ni Alpi nisu na kraj sveta, otići ćemo jednom da mu odamo poštu - veli Milan.

Kurir.rs/Jelena S.Spasić