Dana 20. novembra 1981. godine, porodilja u devetom mesecu trudnoće, D. B., odlazi na ginekološku akušersku kliniku Narodni front kako bi se porodila. Tamo je umesto dečijeg plača dočekuju reči babice.
"Okreni glavu, rodićeš nakazu sa pola glave, a posle ćemo to staviti u teglu, i to će, kao neko čudo, da se izučava", rekli su joj.
Devet godina kasnije, sličnu sudbinu doživela je i porodilja M.J., koja se porodila 28. februara 1990. u Višegradskoj bolnici u Beogradu. Ona je na svet donela dečaka, a posle tri dana u bolnici joj je rečeno da je dete preminulo.
U emisiji "Crna hronika" M. J. i D. B. ispričale su svoju priču.
M.J. se kroz suze priseća događaja od pre 33 godine.
- Majko, vaša beba je umrla, mladi ste, imaćete još dece, bolnica će sahraniti vaše dete. Narednih pet dana sam bila u bolnici, tražila sajm da uzmem telo moje bebe i da nosim kući da je sahranim - prisetila se M.J. i dodala:
- Na svako moje pitanje da idem iz bolnice i da ponesem ono što sam donela u stomaku, dobijala sam injekciju u moje telo tako da sam odmah spavala.
Sumnju da njihova deca nisu mrtva kod njih dve budila je činjenica da ni jedna, a ni druga nisu videle mrtvo telo svojih beba, a istovremeno nije postojala dokumentacija kojom bi smrt bila evidentirana.
- Prva strana potvrde do smrti nije ni potpisana, gde kaže da je dete umrlo, nije ni potpisana i nema pečata. Na drugoj strani piše da je potvrdu do smrti za moje dete potpisala S.B.. Imala sam prilike, zahvaljujući, upravo sudskom postupku, da suočim tu doktorku sa sudom i da je pitamo, da li je to njen potpis, ona je odgovorila da nije. Iz pogrebnih usluga grada Beograda potvrdili su da nisu preuzeli telo bebe i da ga nisu sahranili - ispričala je M.J.
Krađa beba je naziv za niz kriminalnih slučajeva otmice u Jugoslaviji, u kojima su novorođenčad otimana iz porodilišta, a potom su, kako se sumnja, prodavana, uglavnom u inostranstvu.
Za to se najviše saznalo kada je stigla presuda iz Strazbura za našu sugrađanku Z.J, i onda je Komitet saveta Evrope naložio našoj državi da uspostavi jedan mehanizam koji će to pitanje regulisati.
Narodna skupština je, postupajući po toj presudi, donela jedan zakon koji treba da bude osnova za utvrđivanje činjenica i okolnosti pod kojima su nestale bebe.
Zakon o nestalim bebama je donet u martu mesecu 2020. godine i to je veliki, veliki pomak što se tiče rešavanja prava roditelja.
Nakon što su bolnice skoro 20 godina odbijale da roditeljima izdaju potrebnu dokumentaciju, danas četiri suda u Srbiji, Viši sud u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu rešavaju slučajeve nestalih beba.
Nakon 2020. godine donošenja ovog zakona, roditelji su imali mogućnost u oko šest meseci da to pitanje otvore u vanparničnom postupku.
Da ipak nije sve tako crno, svedoči slučaj iz Kruševca koji govori o majci M.M., koja je posle 40 godina uspela da dođe do svog sina.
Do 2021. godine ona je živela u saznanju da joj dete nije umrlo, a da ništa nije mogla da uradi. Majka je uspela da posle 41 godine pronađe svoje dete koje je danas živo i zdravo.
Ko je kriv za kriminalna dela krađe beba koje su se sprovodila od 1954. do 1990. godine?
Advokat Ivan Ninić kaže da takav kriminal ne bi bio moguć bez podrške sistema.
- Ti postupci su i dalje u toku, neki su zadovoljni, neki nisu zadovoljni, ali, kažem, vreme je učinilo svoje. Dokumentacija je nestala, svedoci su nestali...To nije bilo moguće bez sistema, bez sistemske podrške. Znači, da li je to tadašnja Udba radila, da li su neki ljudi iz policije, da li je to možda neko radio na svoju ruku iz porodilišta... I roditelji sada, kada rekonstruišu te događaje, oni smatraju da je to bio jedan lanac čitavih ljudi koji su u tome učestvovali - rekao je Ninić.
Bez obzira na tužnu i tešku sudbinu, roditelji nestalih beba ne gube nadu da će jednoga dana zagrliti svoje čedo.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
