Ko je onomad čitao zašto Šumadinac ne voli more, verovatno i danas se priseća rečenica koje su mu izmamile osmeh na licu. A pošto je ta "ispovest" objavljena na Fejsbuk grupi "Live from Greece" postala veoma popularna, Marko S. Marković, pisac, tata i suprug iz Šumadije, napisao je nastavak.
Ali da oni koji su preskočili ono što je nakucao lane i da im bude sve jasnije, odnosno da oni koji su već čitali osveže pamćenje i da pohvatate sve junake priče, pustićemo oba dela. Pa krenimo redom...
Zašto Šumadinac ne voli more
Da se razumemo, nije baš ovako kao što naslov kaže. Volim ja more, ono, kao ljubitelj prirode i "Pirata sa Kariba" (prva dva dela). Uz to, mi Šumadinci smo pitom narod, otvorenog srca i široke duše, pune ljubavi. Ali, kada je reč o odmoru na moru, o klasičnom srpskom letovanju, nisam baš lud za njim.
Pitate se zbog čega, i ko je toliko lud da ne voli more? Da bih vam približio svoje osećanje, reći ću vam da sam skoro celu jednu deceniju nosio maskirnu uniformu, boravio sam u mnogim kasarnama, ali takav režim kakav moja supruga organizuje tokom letovanja, nigde nisam sreo. Inače, moja porodica je sastavljena od dvoje dece (starije klinke i mlađeg klinca) mene i žene koja je ubeđena da je glagol "morati" nastao od imenice "more", pa prema tome "mora da se ide na more". Ali, da bi me bolje razumeli, moram vam približiti svoje razloge.
Dnevni morski raspored:
06.45 - ustajanje, buđenje klinaca, pranje svojih i kontrola pranja njihovih zuba, umivanje, jurenje klinaca, sakupljanje krhotina vaze sa motivima Trojanskog rata koju su razbili dok su skakali sa kreveta na krevet.
07.00-07.30 - postavljanje stola, jurenje klinaca, vezivanje mlađeg klinca za stolicu. Hranjenje klinaca, doručak, pranje sudova, priprema za plažu, odvezivanje mlađeg klinca sa stolice.
07.30-07.45 - stajem poput karavanske kamile, blago povijen dok na mene vešaju: asure, plavu torbu sa velikim i malim peškirima, ružičastu torbu sa mlekom za telo, kremama za sunčanje, plazmom, flašicama sa vodom. Pod mišku mi stavljaju suncobran, oko vrata kače šlauf sa glavom flamingosa, ispod druge miške mi guraju loptu. Obzirom da su skontali da imam jaku vilicu, u zubima nosim i kofice za pesak.
08.00 - stižemo na plažu. Kako čujem zvuk talasa, naježim se poput bodljikavog praseta, ali smelo gazim preko "sunčača" i tek izašlih kupača. Sa tek pristiglom češkom penzionerkom se borim oko zgodnog mesta za suncobran, i tom prilikom mi tokom svađe, iz otvorene vilice ispada kofica, pravo na glavu tetoviranog Mađara koji leži ispod mene. Sada se, kao u vreme Austro-ugarske češka baba i Mađar ujedinjuju, pa mi ne preostaje ništa drugo nego da napustim položaj kako bih se konsolidovao.
08.15 - pronalazimo mesto između porodice trsteničkog preprodavca krupne i sitne stoke i gospođe iz Beograda koja se nijednom neće okupati, ali sve vreme uporno čita 34. stranicu "Zapisa iz podzemlja" Fjodora Mihailoviča Dostojevskog na beloruskom jeziku.
08.30 - već smo se smestili. Jurimo klince, mažemo ih da ne pregore, stariju nagovaramo da izađe iz vode, mlađeg da uđe u vodu. Izvinjavam se preprodavcu stoke kojeg je mlađi klinac pogodio kamenčićem, i za to vreme mi promiče prodavac krofnica. Jurim prodavca sa krofnicama i tom prilikom gubim pet evra.
09.00 - već treći put mažem klince da ne pregore, i fotografišem ih kako bi poslao utiske celoj mojoj i ženinoj široj familiji, komšijama i kolegama. Za to vreme, preprodavac stoke mi se hvali kako je našao pet evra i pita me da li znam gde se mogu kupiti one crkvice od kamena koje Grci stavljaju pored puta i na raskršćima.
"Znaš kako"m veli onim naglaskom iz Petlovca, "Moje komšije meću lavovi, konji, orlići na kapije, ali crkvice niki nema. Pa razmišljam da kupim jedno dva komada da turim na stubove, će pocrka celo selo..."
Spašava me vrisak starije klinke kojoj talas odnosi loptu "negdje daleko ka plavom korizontu", pa se poput Miča Bjukenona u najboljim godinama stuštim preko 17 redova peškirdžija.
10.00 - trinaesti put mažemo klince da ne pregore. Gospođa iz Beograda pored nas lagano prelazi na 35. stranicu, otmeno je prevrćući, bez lizanja prstiju.
10.30 - mogao bih se zakleti da me je sa sve traktorskom gumom pregazio Čaki iz "Slatkog greha". Ili mi je sunce udarilo u glavu, ili haluciniram zbog 14. mazanja klinaca kremom za sunčanje.
12.00 - stajem u stav "mirno". Na mene vešaju: asure, plavu torbu sa velikim i malim peškirima, ružičastu torbu sa mlekom za telo, kremama za sunčanje, plazmom, flašicama sa vodom. Pod mišku mi stavljaju suncobran, oko vrata kače šlauf sa glavom flamingosa, ispod druge miške mi guraju loptu. Obzirom da su skontali da nemam baš tako jaku vilicu, kofice za pesak nosi supruga. Mudro zaobilazim tetoviranog Mađara i češku babu, jer kao rodoljub shvatam da nam trenutno ne odgovara incident na severu naše zemlje.
12.30 - dolazak u apartman. Tuširanje klinaca, pranje šlaufa sa glavom flamingosa, sakupljanje peska koji klinci rasipaju po apartmanu kao da im je Pepeljugina maćeha neki rod.
13.00 - Užinanje, pa spavanje u rerni od sobe (suprugina tetka kaže da ne valja spavati sa uključenom klimom)
16.30 - Buđenje, rucak. Arbitraža između posvađanih klinaca, presuda u korist starije klinke koja argumentima dokazuje da je ona prva zagrizla prženicu u obliku fleke na fasadi naše garaže. Oblačenje kupaćih, već iskusno, opet manirom karavanske kamile blago povijam glavu a na mene kače: asure, plavu torbu sa velikim i malim peškirima, ružičastu torbu sa mlekom za telo, kremama za sunčanje, plazmom, flašicama sa vodom. Pod mišku mi stavljaju suncobran, oko vrata kače šlauf sa glavom flamingosa, ispod druge miške mi guraju loptu. Hvala Bogu, zaboravili su kofice. Polazimo na plažu.
16.40 - uzalud sam se radovao, mlađi klinac se setio kofica. Sada moram, ovako natovaren, da se vraćam po njih u apartman.
16.55 - dolazak na plažu. Neki debeli sedmak u narandžastim kupaćim gaćama pokazuje prstom na mene i crkava od smeha. Mažemo klince da ne pregore (15. put). Uočavam da je gospođa iz Beograda prešla na 37. stranu beloruske verzije "Zapisa".
17.30 - gubim drugih pet evra dok jurim prodavca kuvanog kukuruza. Sada ih već i ne tražim, znam da će završiti kod onog preprodavca iz Trstenika.
18.00 - kupujem petu nanogicu od školjki. Od 16.55 starija klinka je izgubila četiri komada.
18.45 - sedim pored mora. Bacam kamenčiće u talase, i sa setom se sećam kupljenja šljiva i plašćenja sena.
19.00 - već znate da sam i sa čim sam natovaren. Prilikom izlaska sa plaže, češka baba mi pokazuje srednji prst. Shvatam da se debeljko u narandžastom kupaćem i dalje smeje, pokazujući prstom na mene.
19.20 - stižemo u apartman. Kupamo klince, peremo flamingosa, postavljamo sto. Krišom molim Boga da klinci nisu poneli pola Sahare u džepovima. Obzirom da sam postio dva od četiri posta, želja mi nije uvažena, pa mi nema druge nego da sakupljam pesak.
19.50 - večera je gotova. Supruga mi euforično saopštava da idemo u šetnju, sa konstatacijom da ćemo večeras prošetati do susednog naselja, udaljenog "samo 7,5 kilometara"
19.55 - razmišljam o tome da je ovo prvi dan od deset planiranih. Počinjem da zavidim radnicima u kamenolomu "Venčac".
20.10 - šetnja. Hvala Bogu, ne nosim flamingosa oko vrata. Sudaram se sa preprodavcem stoke iz okoline Trstenika.
"O komšija, pa to si ti!", galami.
"Ja, sam", šapucem, a više nisam ni sam ne znam ko sam.
"Znaš li šta ima novo..."
"Znam", prekidam ga, "Opet si pronašao pet evra."
Eto, tako se proveo prošlog leta. A ovog... Objavio je na Fejsbuk stranici "Grčka info".
Zašto Šumadinac ne voli more (drugi deo)
Znate one stare "Diznijeve" crtaće, gde glavnom junaku na ramenima stoje samo njemu vidljivi anđelčić i đavolak, i usmeravaju ga u željama i namerama. Moj anđeo čuvar je milion posto spavao onoga dana kada sam napisao priču o Šumadincu koji ne voli more, pa me je đavolak prevario da se dohvatim tastature.
Danas je već četvrti ili peti dan odmora. Iz zida sam izvadio ekser od žice za sušenje veša i krišom probušio flamingosa. Morao sam, jer je narod počeo da me prepoznaje na ulici. Ali uzalud, svakodnevno se susrećem sa pogledima podrške očeva sapatnika na putu ka plaži.
Juče mi je, dok sam sedeo ispod suncobrana ćutke prišao jedan debeljko, mojih godina i moje konstitucije, i iz torbe za plažu izvadio limenku hladnog piva, oprezno se osvrćući ka mestu gde mu je sedela supruga.
"Marko?"
"Izvolite?"
"Ja sam Tarik. Iz Bugojna", pružio mi je limenku, i kao da se pravda rekao, "Ovo mi je bila poslednja".
"Hvala..."
"Hvala tebi", zasuzile su mu oči, "Konacno da neko napiše nešto o nama..."
Dvanaesta limenka od jutros. U mome slučaju formula slave je jednaka količini dobijenih limenki piva na plaži. Ne mogu da kažem da mi u trenutku nije prijalo, ali me iz razmišljanja trže ljutit glas iza mojih leđa.
"Češka baba, je li?!"
Okretoh se, a iza mene je zaista stajala ona češka baba sa kojom sam se prvog dana otimao oko teritorije za peškir. Samo, srpski je govorila bez zamerke, što se dalo zaključiti i po sočnim psovkama koje mi je u međuvremenu sručila na glavu.
"Oprostite, molim Vas..."
"Oprosti se ti od života, je l' ti jasno!", razgalamila se, kao da mi je bila žirant za kredit, "Još se nije rodio onaj ko će Slavicu da naziva babom! Pa je l' si ćorav da ne vidiš da sam u najlepšim godinama?! Za mnom se ceo Titel okretao na ulici, a ti bi da me zbabiš pre roka?"
"A Vi ste iz Titela?", stadoh da se migoljim, poput jegulje, "Imao sam jednog druga iz vojske..."
"Jok, iz Karlovih Vari!", podboči se ona, "Ne znam samo odakle ti ideja da sam iz Češke?"
"Pa, znate, fizionomnija...", stadoh da se pravdam, "Svetloputi ste i plave kose..."
"Pa šta?!", namrgodi se gospođa Slavica, "I ti ličiš na Nanda-babu iz indijske serije, pa nisam došla da ti tražim autogram..."
Nije uzalud Halil Džubran rekao da je ruka života u vetru. Biće da mi je baš vetar i spasio život, jer je oduvao široki žuti šešir gospođe Slavice. Dok se ona okrenula da ga stigne, ja mudro utekoh u vodu, kako bih se opet konsolidovao.
"O, medijska zvezdo!", dočeka me supruga, "Stigao si".
"Jesam", slegoh ramenima.
"Taman na vreme".
"Za šta?"
"Da namažeš klince, da ne pregore. Šesnaesti put", namignu mi.
Šta sam mogao, već da poslušam, izađem i dohvatim se kreme za suncanje. Hvala Bogu, vetar je još vijao babin šešir, a i onaj prekupac krupne i sitne stoke iz Trstenika je promenio plažu. Pročitao čovek prethodnu reportažu, pa ne bi da mi vraća deset evra.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
