VRATILA SAM SE, ŽIVOTE! 300 ljudi plakalo i pelo se za SANDRU I ONOG KOGA NE ZNA! Mama: Nije ni bilo crveno slovo, pisalo je OVO!

Vratila sam se, živote, otjerala dane sive. Imaš li za mene još ljepote? Vratila sam se opet među žive, odjekivala je poznata (korigovana) pesma u selu Bučje nedaleko od Knjaževca u čast Sandre Živković, devojke koja se 10. put popela na vrh Tupižnice, ali i u čast nepoznatog donora (In honor of my donor) zahvaljujući kome već 10 godina diše punim plućima.

Pevala ju je plačući i majka dečaka koji ima cističnu fibrozu, retku bolest od koje se Sandra jedva živa izvukla transplantacijom pluća u bečkoj AKH klinici 23. septembra 2013. u 22. godini života. Na isti dan, deset godina kasnije, više od 300 ljudi plakalo je i pelo se na vrh planine.

Centar sela, pred zdanjem na kom je stara spomen-ploča stradalim borcima, krcat je. Sjatilo se sa svih strana Srbije, ali i BiH. Sandri su došli i njeni lekari koji su izveli čudo, održali je u životu u Institutu za majku i dete da dočeka nova pluća. Ali i naši ljudi iz Beča, sa AKH klinike koji su je tamo negovali.

Od smrti do života Sandru je pre 10 godina delila samo nit - pluća nije imala, pljuvala je krv, uvedena je u komu da joj olakšaju smrt. Ali ipak, njeni roditelji nijednog momenta nisu mislili da je gotovo. Spremali su se da budu živi donori pluća, o trošku države. Na ona preminulog donora nisu računali. Srbija nije bila, kao što nije ni sada, u "Evrotransplantu", u kom možeš da se nadaš organu i životu.

- Sve se desilo 19. septembra, na dan na koji čak nije ni crveno slovo, pa ni podebljano u crkvenom kalendaru. Piše da je Čudo Svetog Mihaila. Suprug je otišao u Sabornu crkvu u Beogradu, posvećenu Arhangelu Mihailu, upalio sveću, pomolio se bogu. I kad je potom otišao na Institut, rekli su mu da sutradan treba da budemo u Beču - ushićeno priča za Kurir Marija Živković, Sandrina majka.

Iako su roditelji u Beču radili analize za donorstvo, Sandra je 23. septembra legla na sto i dobila nova pluća! Toliko je bila loše da, kad su stigla pluća, a bila su namenjena devojci iz Austrije, lekari se nisu dvoumili - Sandrina su. A već za nekoliko dana i ta druga devojka dobila je pluća..

I zato put od 12 km do vrha i nazad uvek počinje od crkve - pale sveće za pokoj duše nepoznatog donora. Dotle se ide kroz neobično selo. Pred jednim oronulim, zapuštenim zdanjem, ko na kakvom trgu, umrlice, staro bure, ali lucidni putokazi - do Tokija 33.000 kilometara, do Atine samo 1.600...

Pred crkvom je i otac Gradimir Živković. Sa svećom u ruci.

- Svaki dan smo te 2013. palili sveću u Hramu Svetog Save, a taj dan odoh u Sabornu crkvu. Verovali smo i u ljude i u samog boga. Hodali smo po tankoj žici, otvorile su se karte i sve se lepo završilo - veli.

A tu je i on - Draško Golubović. Njen Draško. Čovek koji nije pobegao. Iako je bila na korak do smrti samo što mu je ušla u život.

- Upoznali smo se preko Fejsbuk grupe za fotografe u maju 2013. Nisam znao kakav problem ima. Saznao sam tek nakon tri meseca, kad je ostala u bolnici u Beogradu. Nisam se dvoumio. Po meni, nema tu oko čega da se dvoumi. U tom trenutku je takva situacija bila. U Beč sam stigao na dan transplantacije. Nadali smo se najboljem, kad je već uspela da dođe do toga - priča za Kurir Draško.

Zajedno su se vratili za Beograd.

- I tad smo mogli normalno da nastavimo vezu. Živimo zajedno već šest godina, praktično smo u braku iako to nismo na papiru - kaže sa osmehom.

Krećemo. A kreće i čuveni dečji pulmolog prof. dr Predrag Minić. Jedan od ljudi u koje je porodica verovala, da može gotovo nemoguće, da održi Sandru u životu dok se kockice ne slože u Beču. Prvi put je ovde. I on nije izdržao da ne zaplače.

GORANA - SESTRA KOJU NEMA

Tu je i Gorana, fizioterapeutkinja u AKH bolnici, poreklom iz Žagubice. Potegla je iz Beča.

- Od fizioterapeuta na intenzivnoj za ovih 10 godina prerasla je u sestru koju nemam - veli Sandra, dok je Gorana previše uzbuđena za govor, ali ipak kazuje koliko je važno donirati organe i kako se u Austriji to podrazumeva, a u Srbiji, nažalost, ne.

- Sandra je bila u terminalnoj fazi bolesti, otpisana i već odavno kandidat za transplantaciju do koje se nije moglo, nismo u "Evrotransplantu". Ali njeni zemljaci na visokim mestima u Austriji uspeli su da joj otvore vrata AKH bolnice. Naše je bilo samo da je održimo u životu. Uradio sam veliki broj bronhoskopija, svakodnevno, da joj je ne dozvolim da izađe iz života dok su jedva odškrinuta vrata pokušavali da otvore. Ta dva sadejstva su urodila plodom. To je priča koja ima vrednost filmskog scenarija - priča prof. Minić.

Put je još širok, onaj seoski. S barama u kolotragu. Nailazi traktor. Žena u prikolici.

- Ajde, dete, bar malo da ti olakšamo. Brzo ćemo mi da skrenemo - staju.

Uskačem u prikolicu. Pa na letvu ko na klupu pored Zlate Marinković. Gajbice i kofe ispred nogu.

- Da pokupimo šljiva što ostalo, džema malo da napravim - veli, dok muž Nebojša grabi za volanom.

- Varaš, varaš - viču mi prolaznici.

Kraj puta se crvene drenjci.

- Rodilo ove godine, sve se savija. A četiri godine ništa zbog mraza. Moram i sok napraviti. Doći će sin iz Niša danas, da pomogne malo oko šljiva. Ćerka odavno u Španiji. U selu ostalo samo matoro - jada se, pa stajemo.

- Ajde, sine, uberi malo jabuka i šljiva, za puta - pa mi pune ruke.

Iz trnja viri divlje grožđe! Odavno slađe ne probah. Ko vino da piješ!

Razdelih s "kritičarima" voće, pa ajmo dalje. Sustižem planinara iz Knjaževca. Kreće ozbiljan uspon. Upeklo. Jedva idem. Dva dana pre puta prikovana za krevet. Dovuklo dete nešto iz vrtića.

- Evo ti cink, da ti da snage - vadi kesicu planinar, pa veli:

- Mada bi jedna ljuta rešila ko od šale tvoje probleme!

Ulazimo u šumu. Ko uz nos, što bi narod reko. Uzak put, ljudi, krš.

- Ja, što nas ugostiše u Babinom zubu. Pečenje, i jagnjeće, i praseće, rakija - priča na bosanskom jedan.

LJUPKA PLANINARKA U HALJINICI

Među više od 300 "planinara" izdvaja se jedna ljupka - u haljinici. Violeta Srbljanin, medicinska sestra s hemodijalize iz Sremske Mitrovice.

- Iskreno, došli smo samo da podržimo manifestaciju i našu Sandru. Ali na pola puta smo iz auta izašli na stazu. I eto, ipak, pešačila sam, i to najgori deo puta, kroz stenje u ovoj haljini. Nisam se baš nadala, ali, eto, potrudila sam se - veli, smešeći se, Violeta.

- Izboriste li se - smeje se drugi.

- Jedva pretekosmo.

Sedam, da danem, pa dalje. Čistina. Sunce prži. Ocrtava se u daljini piramida Rtnja.

- Gledaj, sve su ti ovo vulkančići koji nikad ne eksplodiraše i nikad neće - pokazuje neki "domaćin" gostima tamo.

Preda mnom četvoro dece. Ko od šale grabe. Najmanjem šest godina.

- I lane su bili - smeje se mama.

Na jednom kamenu srećem Mladena Todića i Zorana Cerovića. Gola voda. Oni s presađenom jetrom. I zahvaljujući tome, živi. I penju se i u čast svojih nepoznatih donora. Izbijamo na čistinu. Pa put malo nizbrdo. Lakše se diše.

- Brine me ovo silaženje. Znači još više penjanja - otac će sinčiću od 10 leta, koji ne progovara.

- Ma ja ću tebe dogodine na Triglav - dodaje.

Opet šuma. I opet ko uz nos. Provlačimo se i ispod drveća. Uzak put, na njemu se ukopava pas. S majicom s natpisom "In honor of my donor". Vuče gazdarica povodac. Džaba. Ne mrda.

- Kad on ne može više, a ima četiri noge, šta mi sa dve da kažemo - jada se hodočasnik.

Izbijamo na stene. Puca pogled daleko. Ali i gore, na stene koje tek treba da savladamo. Stazica, a sve su ovde uredno obeležene, tik do ambisa. Prpa. Hoću li pobediti stari strah - kad pomislim da sam na ivici, vrti mi se u glavi. Vrh je tako blizu. I tako daleko. Ali nazad nema. Gledam u stopala, hvatam šiblje. Uraaaa! Čak i suviše lako. Nema vrtoglavice. Nema mučnine. E, sad mogu i da se slikam na steni. Blizu ivice. Pobedila sam sebe!

Konačno, posle tri sata pakla - 1.160. metar, najviša tačka. I čuvena pečurka, kraj koje se svi fotkaju. Evo i hladne vode! A služe i oblande. Domaće. Šećer u pravo vreme. Otkad ih nisam jela. Sećaju na detinjstvo.

Planinari već posedali, polegli po stenama. Ekipa cepa paštetu perorezom. Do njih lik u super opremi i vunenim čarapama.

- Vuna je najbolja! Nema znojenja, a i debela, nema žuljanja - veli.

- Daj, da se overimo kod pečurke. Ako se ne slikamo, ko da nismo ni bili - smeje se drugi.

Izbija na vrh i doktor Milan Rodić. Dečji pulmolog sa Instituta za majku i dete. Sa Sandrom je od njenog prvog dana. Dvadeset i kusur godina. Postali su porodica. Te je zato i svoju porodicu - suprugu i ćerkice, poveo na vrh Tupužnice u čast donora, ali i ove sjajne devojke. Obećao je Sandri i izdržao težak uspon.

- Mislili smo da je gubimo. Borili smo se s bolešću i kupovali vreme da što duže traje. Vrata su nam bila prilično zatvorena u AKH i pukom srećom, angažovanjem porodice i na kraju vezom, koja je svugde očigledno bitna, Sandra je uspela i živa je - kaže doktor na steni i dodaje da još nema leka za sve mutacije bolesti, te da će uvek biti onih koji će na kraju puta gledati u nekog donora.

Stižu i Mladen i Zoran. Uspeli su!

- Kad budete stigli kući, kad budete legli, ustali... mislite na onih 2.000 ljudi koji skoro da i nemaju nadu jer se u našoj zemlji transplantacija obavlja sporadično, jer lista čekanja za transplantaciju pluća i ne postoji. Razmislite kako bi bilo vama da vam treba organ kao jedini lek. Čak 20 puta je veća šansa da vam zatreba organ nego da budete donor...

Uspela je i Sandra. Deseti put se popela na vrh Tupužnice u čast svog donora.

- Srećna sam što sam živa, što dišem, a dišem zahvaljući plućima nepoznatog donora i to kao i svaka zdrava osoba. Svake godine se penjemo na vrh Tupužnice da zahvalimo ne samo mom donoru nego i svim donorima sveta. Drago mi je što je na dan moje transplantacije došlo toliko ljudi. Sad znam da ima nade za nas...

O TROŠKU RFZO 230.000 EVRA

Transplantacija pluća obavljena je o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), a od te 2013. pa do sada, RFZO je pokrio i troškove svake od 10 redovnih godišnjih kontrola u AKH klinici u Beču. Zahvaljujući Konvenciji o socijalnom osiguranju iz oblasti zdravstvenog osiguranja između Austrije i Srbije, pacijentkinja ima jednak tretman i prava kao da je austrijski osiguranik, kažu u RFZO. Takođe, za operaciju tada 22-godišnje Sandre RFZO je platio medicinski let, a bolnica je obezbedila organ sa kadaveričnog donora. Za transport, operaciju i dosadašnje kontrole RFZO je platio 230.000 evra.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić