PROFESIJA HRABROSTI: Defektolozi i psiholozi koji žive život svoje profesije

U svetu gde mnogi biraju poslove prema zaradi ili prestižu, postoje i oni koji su se opredelili za nešto mnogo dublje i humano. Defektolozi i psiholozi su upravo takvi pojedinci, čija profesija zahteva ne samo znanje i veštine, već i veliku dozu empatije i hrabrosti. Odlučuju se da svakog dana svojim radom donesu ljubav i pažnju osobama koje ne mogu uzvratiti na isti način.

Defektolozi i psiholozi su prvi deo životne priče koja počinje ustanovama za decu koja imaju smetnje u mentalnom razvoju kao i sa decom sa autizmom, sa njima rame uz rame, dolaze i svi zaposleni u ovakvim ustanovama. Oni nesebično pomažu onima od kojih su društvo i porodica vrlo često digli ruke.

Dragana Stevanović, diplomirani defektolog i oligofranolog, već 18 godina posvećuje svoj život radu sa decom koja imaju smetnje u mentalnom razvoju, uključujući i one sa autizmom. Za nju, ovaj poziv nije samo posao već i životna misija. Njen izbor karijere je delimično inspirisan njenom majkom, koja se takođe bavila ovim poslom.

"Kada upišete takav fakultet, prvo što radite jeste da obilazite ustanove, institucije, domove u kojima se nalaze deca sa smetnjama u razvoju, i tada jako veliki broj studenata odustane jer se suoči sa nečim što dožive kao jako strašno. Ja nisam odustala, ja sam to viđala stalno, naučena sam da to nije strašno, da poteškoće u razvoju i životu nisu nešto što treba da nas plaši, nego da prihvatimo tu različitost i da pomognemo. Nikada ne treba pokazivati sažaljenje, to je degradacija te osobe, niko ne voli da ga neko žali, samo uz puno poštovanje i želju treba osobu uključiti u normalne životne tokove," priča Dragana Stevanović.

Osim rada sa decom, škola "Radivoj Popović", gde Dragana radi, takođe pruža podršku celim porodicama koje se suočavaju sa smetnjama u razvoju svoje dece. Stevanovićeva ističe da je ovaj posao težak, ali se nikada ne može napustiti u školi jer zahteva ogromnu dozu empatije.

Škola „Radivoj Popović“ se ne bavi samo detetom, problemima deteta nego i problemima čitave porodice.

Stevanović naglašava da kada porodica ima dete sa smetnjama u razvoju cela porodica funkcioniše drugačije, sudbine tih porodica su kompleksnije i ti ljudi traže oslonac i pomoć u vaspitanju i učenju deteta.

„Za 18 godina jedina stvar koju nisam naučila jeste da posao ostavim u školi.“

Na pitanje zašto je to tako Stevanovićeva odgovara da je razlog tome što se ovaj posao ne može raditi bez empatije.

Škola se najviše susreće sa decom koja imaju smetnje poput autizma i Daunovog sindroma.

„Roditeljima je veoma teško, oni su neko ko nosi celo breme, mi nemamo uređen sistem podrške porodici. U okviru institucije škola ne može da postigne sve, potrebne su institucije za rad sa ovim porodicama, jako je važno porodici na pravi način i u adekvatno vreme saopštiti tako nešto. Mnogi roditelji ne prihvataju, ne možete ih kriviti, oni nisu naučeni, nisu pripremljeni, ne treba davati lažnu nadu, ali ne treba ni biti surov, treba naći balans što je jako teško.“

Autizam je specifičan, ima različite oblike i nekad se ne primeti do druge ili treće godine. Autizam je biološki razvojni poremećaj mozga. Zbog prirode nastanka i manifestacije, autizam je vrlo složeni poremećaj. Glavne karakteristike autizma su slaba ili nikakva socijalna interakcija i komunikacija, ograničeni i ponavljajući obrasci ponašanja. Po tim karakteristikama autizam se razlikuje od ostalih poremećaja

Poremećaj može uticati na skoro 6 od 1.000 osoba. Autizam može da se desi svakoj porodici, bez obzira na rasnu, nacionalnu i etničku pripadnost, socijalni i ekonomski status, i četvorostruko je učestaliji kod dečaka nego kod devojčica.

Ivana Stanković, diplomirani psiholog, znala je šta je čeka kada je dobila ovaj posao ali je dolazila u situacije koje su bile neočekivane za nju. Ivana je prvi psiholog u ovoj školi i njen zadatak je bio da deci približi šta je to psiholog i kako može da im pomogne, u prvih par meseci njen posao se svodio na približavanje i poverenje.

Stankovićeva se zajedno sa svojom sagovornicom uključila u problem koji imaju roditelji, kao što su prihvatanje, pomoć, saveti…

“Ovaj posao se nosi kući, ova škola je druga kuća, sve ovde je druga porodica I u našim mislima su svi ovde. Uvek razmišljamo kako da pomognemo i unapredimo program jer svako dete ima svoje individualne programe I rad.”

Ona je apelovala da ukoliko se primeti bilo kakva promena ili nesklad u razvoju odmah reaguje jer je rana intervencija ključna u tretmanu, što se ranije ustanovi, lakše je pomoći.

Tamara Ivanov, defektolog i pomoćnik direktora u ovoj školi radi 23 godine, još kao apsolvent.

“Ove godine je upisano 97 učenika, osnovnog i srednjeg obrazovanja, upisuju se đaci sa teritorije Sremske Mitrovice, Rume i Šida. Škola ima produžene boravke gde se van nastave radi sa decom. Škola je licencirana u pružanju usluga socijalne zaštite, oblasti ličnih pratilaca i pomoći u kući.” Nastava u školi počinje u 8 za učenike drugog ciklusa i od 12:00 do 16:00 časova. Da bi se učenik upisao u školu, potrebno je mišljenje inter-rezorne komisije za upis.

Školi je potrebna upotreba asistivne tehnologije ali se škola zadnjih godina dosta opremila.

“Spoznaja da dete ima problem, dolazak u našu školu, ja razumem roditelje, njihova borba je večita. Uvek se postavlja pitanje, šta dalje, ima lakših i težih slučajeva, roditelji u početku odbijaju, očekivanja su velika, mi nemamo čarobni štapić i sa detetom treba što više raditi, regresiju ne treba dozvoliti. Kada se završi škola, roditelji ne znaju šta dalje I zato postoje dnevni boravci nakon obraćanja u Centar za socijalni rad I takve insistucije su potrebne. Roditeljima je teže, to je moje lično mišljenje.” Zaključila je Tamara Ivanov, pomoćnik direktora.

Idealno bi bilo ne razdvajati decu, bez obzira na njihove sposobnosti, ali uz to ide i obezbedjivanje uslova ( prostorno – tehnickih, broj ucenika u odeljenju) , kvalifikovanih kadrova i programa za rad sa decom svih specificnosti u jednom odeljenju. Insistiranje na inkluziji a da se prethodno ne obezbede svi neophodni uslovi, cini vecu stetu nego korist. A svima koji rade sa decom interes pravilnog razvoja i rasta dece mora nam biti prioritet i zvezda vodilja.

Najdragocenija ljudska osobina je kad ne priznajete poraz i kad ne želite da se predate, defektolozi svakog dana pobeđuju tako što, pomažući drugima, menjaju živote onima kojima je pomoć potrebna.

Kurir.rs/D.Š.