Komandant četničkog pokreta Dragoljub Draža Mihailović rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu u maju 2015. godine. Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan.
'Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim', rekao je sudija Trešnjev, posle čega je dobio buran aplauz i pozdrave publike..."
Mesecima pre ovoga Vladan Pantić je pisao sudovima, strankama i državnim institucijama, išao na proteste antifašista i tribine, nastojeći da proširi istini o stradanju svoje porodice i još 58 meštana Vranića. Uzalud. Presuda sudije Trešnjića obezvredila je, pogazila, pljunula je na životno delo njegovog oca Dragoljuba.
Dragoljub Pantić (1931-2002) do smrti se borio da se ne zaboravi da su u Vraniću četnici ubili 68 seljana, među njima i deset njegovih Pantića. On sam imao je dvanaest godina i čudom preživeo tu noć...
Na sesokom groblju spomenici od kamena ispranog kišom. Natpisi krivi, slova nedjednaka: "požive 11 god.", tako piše, pa "požive 16 god."... deca. U drugom redu "zaklani od četnika DM".
Noć kame
A ovako je bilo: pre 80 godina, u noći između 20. i 21. decembra 1943. Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa "Jugoslovenske vojske u otadžbini" počinio je u Vraniću masakr civila. Podeljeni u tri grupe, četnici su izvršili pokolje u 14 kuća u selu čiji su pojedini članovi bili sumnjičeni za održavanje veze sa partizanima. Ubijeno je 67 meštana, uglavnom žena i dece.
O ovom se događaju sve zna: znaju se sve ubice i svi ubijeni. Imena ovih prvih su na spiskovima za unapređenje četničke komande i u sudskim spisima posleratnih vlasti. Imena žrtava su na vranićkom groblju, i na spoljašnjem zidu spomen-doma u Vraniću, na onim mesinganim polčama...
"Ja sam zapitao: 'Kuda me vodite?' Odgovorili su mi: 'Ti si osuđen u ime kralja Petra a po naređenju Draže Mihailovića.' Ja sam onda kazao: 'Nemojte me klati kao životinju i ako već hoćete da me ubijete vi me streljajte.' Onda sam legao na patos, oni su opalili na mene puške, metak me je udario u levo oko a izišao na desni obraz. Kad sam se malo osvestio doterali su mi brata, njega su stojeći streljali. Kad je pao mrtav, pao je na mene. Ja sam se pravio da sam mrtav, a oni su doveli jedno kurjačko pseto koje je počelo da loče njegovu krv. Ja sam se plašio da ako dođe do mene da mi ne nagrdi lice. Tada su oni doveli našu mater da vidi nas dva mrtva i kad je došla bila je premrla živa od straha gledajući nas dvojicu mrtve, pa su je zatim oborili i klali je na mojim leđima tako da sam bio obliven svom njenom krvlju. Doveli su zatim moga sinovca i zaklali zatim i njega. Zatim su doveli moju snaju, ženu moga brata koji je poginuo u partizanima i nju su zaklali. U četvrtoj sobi zaklali su dete od 4 godine i odsekli mu glavu i izboli ga nožem na 18 mesta. Kada su sve poklali onda su počeli da kupe sve naše stvari iz kuće."
Dušan Đorić, čiji je ovo iskaz, preživeo je pokolj. Njegovo svedočenje, i svedočenja ostalih spasenih, dokumenta Nedićeve vlade, arhivi nove Jugoslavije, četnička prepiska i naređenja, iskazi pred sudom nekih od počinilaca, intervju jednog od učesnika RTS devedesetih godina, memoari nekih drugih četnika... dovoljni su za preciznu rekonstrukciju ovog masakra. Iznećemo je bez lažne hladnokrvnosti, sa detaljima od kojih se ledi krv i muti svest. Jer, nije ovo televizijska serija...
Naređenja ne gore
U oktobru 1943. godine Draža Mihailović je poslao je naređenje svojim komandantima u Šumadiji, da stave pod svoju komandu područja oko Beograda, uključujući tu i beogradsku Posavinu:
"Naš Avalski korpus, sa srezovima Grocka, Vračar i Umka, spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, komandantu Kolubarskog korpusa Komarčeviću i Rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever, čisteći usput i sve srezove, očiste naročito Srez kosmajski, a naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka".
Na kraju, pominje neuspehe u borbi protiv partizana, i upozorava: "Ne može više tako dalje. Sve ću da vas posmenjujem, a ceo Avalski korpus ću da rasturim." Pretnje nisu urodile plodom: partizani te jeseni nanose ozbiljne poraze Avalskom koprpusu, pa 17. novembra 1943. godine Draža Mihailović šalje novo naređenje:
"Kosmaj mora da se očisti po svaku cenu. Radite prema situaciji, da se Kosmaj, pa sve do Beograda, što pre očisti od komunista." Četnički komandanti Jevrem Simić i Nikola Kalabić 27. novembra 1943. u selu Bujačiću kod Valjeva, potpisali su ugovor sa Nemcima o saradnji:
"Gore navedena pokrajina (Posavina, Šumadija, Tamnava - prim. nov.) se daje Kalabiću i Simiću da vode nezavisnu borbu protivu komunista. U slučaju većih operacija, četnički će odredi sa pristankom Kalabića i Simića biti prisajedinjeni nemačkoj komandi i dobijaće uputstva za vođenje operacija od nemačke komande... "
Nakon dogovorene saradnje sa Nemcima, u drugoj polovini decembra 1943. južno od Beograda provedena je akcija "čišćenja komunista". Koordinatori akcije bili su pukovnik Jevrem Simić, generalni inspektor četničkih odreda i Nikola Kalabić, komandant Korpusa gorske garde, ali su snage Avalskog korpusa odigrale glavnu ulogu u teroru, pošto su imale prikupljene podatke o porodicama i simpatizerima partizana.
Dan uoči pokolja u Vraniću, 19. decembra, komandant Avalskog korpusa major Svetislav Trifković Draži Mihailoviću poslao je depešu broj 127. koja glasi: "Depešu broj 961 primio sam. Čišćenje komunističkih jataka vrši se u velikoj meri. Trifković." Ono što će uslediti, dakle, nikako nije "ispad odmetnute grupe", već "operacija JVuO".
Zveri žedne krvi
Vranić je u ovoj "operaciji" zapao Prvom bataljonu Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO pod komandom Spasoja Drenjanina - Zeke. Branislav Ivković, predratni funkcioner Demokratske stranke je u svom izveštaju ravnogorskom Centralnom nacionalnom komitetu u leto 1944. godine zapisao i ovo :
"Ovaj Zeka imao je u Obrenovcu jednu kafanicu na kraj varošice, u kojoj je držao javne žene i kockarnicu. Njegovu kafanicu nije niko drugi pohađao, sem onaj najgori ološ sa dna društvenog života. Seljaci bi se stideli i da pogledaju njegovu kafanu kada prođu."
Taj je Zeka, uz pomoć četičkih doušnika, sastavio spisak porodica čiji su članovi osumnjičeni za saradnju sa partizanima. Drenjanin je objasnio:
"Kakva će sudbina zadesiti te porodice zavisi od situacije. Pojedinačna ubijanja do sada nisu dala zadovoljavajuće rezultate, narod i dalje pomaže partizane. Da bi efikasno sprečili saradnju sa partizanima, moramo od sada klati čitave porodice, to će ih opametiti. Zato treba evidentirati porodice koje sarađuju, pomažu ili simpatišu partizane. Te podatke traže i Nemci, jer će se iz tih porodica uzimati taoci za streljanje ili logor".
Dogovoreno je da se prepad na sve njih izvrši u toku jedne noći, između 20. i 21. decembra, kako se neko ne bi sklonio i pobegao. Za tu akciju bataljon, koji je brojao oko 60 ljudi, mobilisao je i nekoliko seljaka, da stražari. Grupa je počela da se okuplja u popodnevnim satima u dvorištu jedne kuće u susednom selu Jasenak, i tu sačekala da padne mrak, a onda, po kišnoj i mračnoj noći i dubokom blatu, krenula prema Vraniću.
Svi zajedno, četnici su prvo došli do kuće Marka Mitrovića, čiji je brat bio u partizanima od 1941. U njegovoj kući poklani su svi - ukupno njih pet ukućana. Odatle su otišli do dvorišta škole, gde su se podelili u tri grupe. Mobilisani četnik Boško Joksić, pokušao je da izbegne učešće u grupi koja je trebalo da likvidira porodicu Stevana Pantića, svoje susede. Slagao je da su kumovi, ali nije vredelo: ubijen je na kapiji dvorišta. Četnik koji ga je ubio, Voja zvani Kopilan, rekao je: "Opali mi pištolj slučajno!" Ostali su krenuli u noć.
Crni gavran na kući Pantića
U kući Stevana Pantića, nosioca albanske spomenice, ubijeno je svih desetoro, uključujući i jednogodišnjeg Ljubomira. On je zaklan u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak. Njegovu mrtvu majku, dvadesetgodišnju Milojku, četnici su namestili da kleči pored kolevke. Jednu ruku su joj postavili da drži kolevku, a drugom drži ruku deteta. Ljubomirova krvava kolevka bila je dokaz na suđenju Draži Mihailoviću 1946. godine. Sad kažu da dokazi nisu bili dobri...
Ni u familiji Marka Radosavljevića niko nije preživeo, ubijeno je svih pet članova. U kući Dušana Đorića, čije smo svedočenje naveli, bilo je osam članova porodice. Preživeo je, slučajno, samo on. Kad su četnici otišli, odbauljao je do kuće svog šuraka Marka Mitrovića. Međutim, i tamo je našao sve poklano - dvoje odraslih i troje dece, od 16, 11 i 9 godina.
Ova grupa četnika, pod komandom Dušana Markovića, pobila je i sve u kući Ivana Đorića - njih dvoje, i u kući Petra Matića - šestoro.
"Toga dana otišli smo kod oca i našli smo ih sve zaklane. Svekrva Marica ležala je mrtva i glave su im bile potpuno isečene kamama. Svaki je ubod bio kamom po levoj slepoočnici i po slabinama. Cele su noći prevrtali po kući i odneli sve stvari koje su im se svidele i skidali slaninu s tavana. Prvo su silovali moje dve zaove pa zatim kamom izboli što je docnije priznao jedan od tih četnika zvani 'Ustaša' koji je posle oslobođenja linčovan od naroda", svedočila je posel rata Anđelija Matić, Petrova snaja.
Kopilan u akciji
Grupa kojom je komandovao Vojislav Stojanović, zvani Voja Kopilan, u kući Radivoja Popovića poštedela je ostale ukućane, ubivši samo Radivoja. U kućama Selimira Stepanovića i Mirka Savića pobili su sve koje su zatekli - u prvoj troje, u drugoj četvoro.
Treća grupa operisala je u zaseoku Crkveni kraj. Tamo su ubili troje u domaćinstvu Milivoja Đoinčevića, i troje ukućana udovice Zorke Đoinčević, dok je ona sama slučajno preživela sa teškim ranama od kame po telu i vratu.
Ubijeni su i Života Đoinčević, kojeg su zatekli samog u kući, i petoro Popovića, zatim majka i supruga Miodraga Spasojevog Todorović, koji se tada nalazio u logoru na Banjici. Njegov imenjak Miodrag Markov Todorović ubijen je zajedno sa ženom i majkom, koja je prethodno uspela da sakrije usnulu unuku Veru ispod jastuka i tako je spasi. Sledeći je stradao Mirko Todorović, dok je njegov sin Branko uspeo da pobegne u mrak.
U kući Milivoja Ilića pobijeno je sedam članova porodice. Privodili su ih jedno po jedno u najveću sobu, i mirno klali: prvo Milivojevu suprugu Darinku, pa sinove, zatim ćerku... Zaklali su i petomesečnu unuku Katarinu. Jedino je preživela teško ranjena osmogodišnja Darinka. U tu devojčicu četnici su iz pištolja opalili sedam metaka. Pet je promašilo glavu, a dva su prošla kroz dečji grudni koš. Devojčica je odskočila od kreveta i zgrčila se, pa su mislili da je mrtva, pa je više nisu dirali... Sutradan su je našli seljani pa je preživela. Šezdeset sedmoro mrtvih te noći, i četnik Boško Joksić, šezdeset osmi...
Nakon pokolja, sve su se grupe vratile na zborno mesto u Jasenak, terajući volovske zaprege sa opljačkanim stvarima. "Poubijane familije u Vraniću (...) opljačkane su tako da su njihovi srodnici jedva imali u čemu da ih sahrane", pisao je Branislav Ivković.
Jeli su gibanicu za krvavim stolom
Četnici su ostali u selu i narednih dana, praveći gozbu u kućama ubijenih. Preživelim rođacima su pretili, zabranjivali da kukaju za ubijenima, a nekima su zabranili sahranu na groblju. Tako je sedam svojih ubijenih članova porodica Ilić morala da sahrani u njivi iza kuće, da bi tek 2009. godine, zalaganjem sina preživele Darinke, bili preneti na groblje.
Sahrane su trajale tri dana.
Dragoljub Pantić zapisao je: "Samo za deset članova porodice Pantić, trebalo je za raku iskopati više od 30 kubika zemlje, opremiti deset leševa, napraviti deset sanduka; angažovati deset kola za prevoz do groblja.
I dok se kolona od deset kola kretala raskvašenim putem prema groblju Višnjica, praćena plakanjem i kukanjem preživelih članova porodr i ojađenog naroda, naišla je grupa četnika, koji su opalili iz pušaka preko kolone i izbezumljenog naroda, a potom naredili da se prestane sa kukanje. Jer, kažu, komunisti ne zaslužuju da se za njima kuka.
Kada su Pantići sahranili svoje i sa komšijama, rođacima i prijateljima vratili se kući, zastali su u dvorištu. Od bola nisu mogli da uđu u kuću, koja je, do pokolja, bila puna čeljadi, a sad stravično zjapi potpuno prazna. U tom najtežem trenutku za koji ljudski rod zna, putem je naišao četnički saradnik Radomir Radovanović - Raca i na sav glas zapevao četničku pesmu: 'Aoj, Zeko, naše rosno cveće, ubićemo, zaklaćemo, ko za tebe neće'. To je ponavljao nekoliko puta, dok nije prošao pored kuće. A on podvriskivao, kao da se nalazi u svatovima."
Je li njima suđeno pravedno?
Svetislav Trifković, komandant Avalskog korpusa, u vreme ovog pokolja bio je major. Ukazom Draže Mihailovića kasnije je unapređen u potpukovnika. Poginuo je 1945. u Bosni.
Četnici Milorad Sudimac, zvani Ustaša, Rista Ružić i Milojko Marinković dezertirali su iz četničkog korpusa za vreme povlačenja u jesen 1944. i vratili se u Čačak. Tu su se prijavili novim vlastima, krijući svoja zlodela. Međutim, neko ih je prepoznao i javio ocu ubijene osmogodišnje devojčice Vide Pantić, pa su uhapšeni. I komandant grupe Dušan Marković takođe se prijavio novim vlastima i zaposlio se na železnici. Prepoznali su ga meštani Vranića, pa je uhapšen. Na suđenju u okružnom sudu u Beogradu osmorica četnika osuđena su na smrt zbog ovog pokolja.
Spasoje Drenjanin Zeka nakon poraza u istočnoj Bosni ilegalno se vratio u Posavinu. Poginuo je braneći se oružjem prilikom pokušaja hapšenja 1947. na Umci.
Njegov lični pratilac Veselin Kuzmanović 1945. godine našao se u nemačkoj bolnici u Sarajevu, i sa njom evakuisan na zapad. Nakon života u emigraciji, 1991. vratio se u Srbiju, i mirno živeo u Mislođinu kod Obrenovca. Godine 2011. priznao je pred kamerom Ivana Mandića, reditelja filma "Problem percepcije", da je bio na licu mesta kada je zločin počinjen, kao i da je bio pripadnik Posavske brigade Avalskog korpusa, ali da "nije učestvovao u ubijanju".
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
