Čak sedam porodica reklo je "ne" doniranju organa najmilijeg koji je bio moždano mrtav, i to samo od početka godine do marta, čime je sprečeno potencijalno spasavanje nekoliko desetina života, jer organi jednog donora mogu se teoretski iskoristiti za spas i osam života. A bilo je i svega jedno "da", nakon čega su dva pacijenta dobila bubreg. Strašno je teško gubiti voljene, ali i u bolu čovek čoveku može pomoći, jer u Srbiji čak 2.000 ljudi čeka organ, a time i život.
Željka Bojićfoto: Press centar UNS
- Prema zvaničnim podacima Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja, u Srbiji je u periodu januar-mart 2024. realizovan samo jedan donor i obavljene su dve kadaverične (od preminulog donora, prim. nov.) transplantacije bubrega. U istom periodu bilo je sedam potencijalnih donora za koje porodice nisu dale saglasnost. Ako uzmemo u obzir da jedan donor može spasti i do osam života, jasna je računica koliko je teška situacija pacijenata koji čekaju organ - objavilo je udruženje Zajedno za novi život.
Među 2.000 njih koji čekaju na transplantaciju je i Željka Bojić (34) iz Beograda, koja se već dve godine ne odvaja od telefona nadajući se najvažnijem pozivu u životu - onome da ima jetre, a time i novog života, za nju. Jedna je od 80 koji strahuju da li će dočekati jetru.
NE MOŽE SVAKO BITI DONOR
Statistike pokazuju, navodi dr Knežević, da je čak 20 do 30 puta veća šansa da nam treba organ u životu nego da budemo potencijalni donori.
- Ne može svako da bude potencijalni donor i sve ih je manje. Svi koji imaju neki upalni proces, tumor, poodmakli dijabetes, povišen pritisak... ne mogu ispuniti kriterijume za donaciju, njihovi organi su uništeni. Ne smete pacijentu dati nekvalitetan organ koji je oštećen, skratićete mu ili prekinuti život, a možda bi živeo još šest meseci, godinu, godinu i po - ističe dr Knežević.
- Skoro dve godine sam na listi i ništa! Nijedan poziv. Ne idem od Beograda dalje od tri-četiri sata vožnje, zvono telefona ne utišavam ni na sekundu. Svaki dan se budim sa strahom da li ću u ogledalu videti da su mi beonjače žute. Ako jesu, kraj je blizu. S jetrom se nikad ne zna, danas mogu da budem normalna, a već sutra da požutim. I onda ide bolnica, neka druga terapija i strah da li će da deluje. Ako deluje, sledi strah od novog kruga. Imam sreću da od prošlog jula nisam bila u bolnici - kaže za Kurir Željka, koja je i mimo svega uvek nasmejana:
- Navikla sam na sve. I razmišljam pozitivno. Ne gubim nadu da će biti organa i za mene.
1 / 3 Foto: Privatna Arhiva
Tu nadu, bar u Srbiji, više nema Stefan Đorđević (34) iz Bošnjaka kraj Leskovca. Otac dvoje dece gotovo punih 10 godina živi na struju i bateriju, sa srčanom pumpom. Iako je imao dva poziva - 2015, pa 2018. godine - nije bio kompatibilan s donorom.
- A onda sam 2018. skinut s liste zbog alergije na heparin, bez kog bih dobio tromb i umro, pa mi u Srbiji ne mogu raditi transplantaciju. Iako su mi u RFZO rekli da bi pokrili sve troškove zahvata u inostranstvu, još ne mogu da nađem kliniku koja bi to uradila, jer Srbija nije u Evrotransplantu. Baterije traju 11 sati, a pošto imam dva para, s njima mogu da izdržim 22 sata. Dok spavam, pumpa mi je prikačena na struju, te tako živim preko utičnice - priča za Kurir Stefan i dodaje:
- Kad pitam doktore da li je pumpa trajno rešenje do transplantacije, nikad mi nisu rekli da nije, ali sam čitao da je devet-deset godina njen radni vek. Taman toliko koliko sam i sam na njoj. Iako mi spasa nema u Srbiji, mnogima može da bude i žao mi je što za sedam potencijalnih donora nije rečeno "da". Ako to pomnožite sa sedam-osam, vidite koliko života je moglo da se spase.
KADAVERIČNE TRANSPLANTACIJE U 2023:
- 13 donora
- 32 transplantacije
- 23 bubrega
- 5 srca
- 4 jetre
KADAVERIČNE TRANSPLANTACIJE OD POČETKA 2024:
- 1 donor
- 2 transplantacije
- 2 bubrega
- 7 potencijalnih neiskorišćenih donora
ŠTA SE MOŽE DONIRATI OD JEDNOG KADAVERIČNOG DONORA:
- Ali nažalost, patologija, bolesti, povrede su takve da i izgubimo bitku za život pacijenta. Tada nam je dužnost i obaveza da se borimo za druge kojima možemo pomoći. Moždana smrt je kao i svaka smrt koja osobu zadesi van bolnice, u stanu, na ulici... za nekoliko minuta srce će prestati da kuca. Ali kad se desi u bolnici, veštački uspevamo da održavamo pacijenta. Prepoznamo trenutak kad je mozak uništen povredom ili bolešću i uspemo telo da održavamo kratko vreme, od nekoliko časova do nekoliko dana. Činjenica je da organi propadaju, ali koristimo sva raspoloživa sredstva kako bismo, kad je mozak izgubio svoju funkciju i time koordinaciju celog organizma, na eksterne, veštačke načine uspeli da održimo kvalitet tih organa da bi se iskoristili za transplantaciju i pomogli onome kome je to potrebno. Naravno, isključivo uz blagoslov porodice - ističe za Kurir dr Knežević i dodaje:
foto: Zorana Jevtić
ČAK 60% NE ZNA I NE RAZMIŠLJA O TRANSPLANTACIJI
Mladen Todić, predsednik udruženja Zajedno za novi život, imao je sreću da dobije najvažniji poziv, a time i novu jetru i drugi život, ali oko 2.000 ljudi u Srbiji još čeka.
- Stav društva o bilo kojoj temi funkcioniše po principu 20-60-20, odnosno 20% ljudi su izričito protiv onoga za šta se zalažete, drugih 20% vas podržava, a 60% su ili nedovoljno informisani ili ne razmišljaju o toj temi. Cilj nam je da u ovoj velikoj grupaciji od 60% pokušamo što više ljudi da informišemo kako funkcioniše sistem transplantacije i doniranja organa i otklonimo eventualne predrasude - kaže za Kurir Todić.
- Niko od nas nema nikakve zadnje namere, nema mesta teorijama zavere. Proces transplantacije nadzire stotinu ljudi, počev od spremačica koje nam čiste radna mesta, pa i one obilaze oko pacijenta, pa do čitavog niza ljudi koji se bave tipizacijom, transplantacijom, postoperativnom oporavkom, praćenjem pacijenta. Ali nažalost, ima dosta predrasuda. Ljudi, recimo, misle da se time telo skrnavi. A to su minimalni rezovi, često mnogo manji od onih nakon neke ozbiljne operacije. Telo će, nažalost, svakako istruleti ili biti spaljeno, a ti organi mogu produžiti život nečijem ocu, majci, detetu, bratu, sestri...
foto: Privatna Arhiva
NIKO NEĆE DA ME ZAPOSLI KAD ČUJE DA ŽIVIM NA BATERIJE
Stefan je inženjer informatike kome je u 21. godini otkrivena srčana slabost.
- Taman kad je trebalo da se zaposlim, u 24. godini dobijam veštačko srce. I posla mi nigde nema. Gde god sam išao i rekao da živim na baterije, da moram prekinuti posao ako se javi neka nepravilnost u radu, niko me ne zapošljava. Supruga radi, a ja primam tuđu negu i pomoć. Borimo se - kaže Stefan.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
