Na obeležavanju Dana sećanja na vladavinu cara Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića u crkvi Svetog Marka ministar Nikola Selaković je istakao da "poput života pojedinca, život jednog naroda poznaje uspone i padove, trenutke velikih muka i iskušenja kao i trenutke velike časti i slave".
- Tokom svoje burne i bogate istorije nas srpski narod, čini mi se da nije oskudevao u epizodama stradanja, muka, patnji i bola. Naša prošlost obiluje događajima koji po svojim razmerama i posledicama zaslužuju epitet biblijskih. Jedan veliki pravoslavni duhovnik opisujući nas srpski narod rekao je da Srbi svoju veru dokazuju stradajući. Zato nam se nekad čini da kada nešto slavimo, svetkujemo, obeležavamo to gotovo uvek činimo vezujući se za događaje tužne, one koje pamtimo po bolu i patnji - kazao je ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja:
- Ipak istorija srpska nije samo patnja, stradanje i bol, da jeste da li bismo postojali? Da li bismo kao narod opstali?! Danas smo se, draga braćo i sestre, okupili ovde u hramu Svetog apostola Hristovog Marka jednim drugim povodom. Okupili smo se oko kivota sa zemnim ostacima čoveka za čiju ličnost srpska tradicija vezuje pojam slave i časti, gospodstva i sjaja, snage i mudrosti. Okupili smo se da osvežimo sećanje našem rodu i proslavimo ime našeg najvećeg vladara srpskog, prvog cara Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića.
Vladara tokom čijeg stolovanja je srednjevekovna srpska država doživela, istakao je Selaković, svoj vrhunac vojne i političke moći, kulturnog i privrednog i opšteg državnog razvoja, vrhunac svog teritorijalnog proširenja i uvažavanja u tada poznatom svetu.
- Car Stefan Dušan je bio najbolji izdanak loze Nemanjića, peta generacija svetorodne dinastije i počasno ishodište jednovekovne borbe njegovih svetih predaka za samostalnu i suverenu zemlju srpsku, zemlju čija okosnica i tada bio narod srpski svetosavski i pravoslavna svetosavska crkva. Ali je on bio potomak i nastavljač ne samo Nemanjića, već i Vlastimirovića, Vojisavljevića, Vukanovića, koji su srpski apeg čvrsto držali i branili dugih pet vekova pre Stefana Nemanjića.
Okupili smo se, dakle, da odamo počast našem najvećem vladaru svih vremena, naglasio je ministar.
- Za razliku od svih drugih vladara naših kojih se sećamo na dan njihove smrti cara Dušana se sećamo na dan koji je u srpskom kalendaru upisan kao dan najveće slave, dan kada je daleke 1346. godine na državnom saboru u tadašnjoj srpskoj prestonici Skoplju, Stefan Dušan krunisan za cara, a Srbija postala carevina. Sila i snaga Dušanova postala je sila i snaga Srbije i svih zemalja srpskih toga doba. Ona nije počivala samo na moći srpske vojske, koja je u prvoj polovini 14. veka predstavljala jednu od najrespektabilnijih oružanih sila ovoga dela sveta, što je svoju potvrdu dobio slavnom pobedom u Bici kod Velbužda u kojoj je Dušan imao presudnu ulogu kao mladi kralj, ta moć je počivala na snazi srpske privrede, posebno rudarstva, zanatstva, trgovine. Oslonac moći bio je ozbiljan rad naših najboljih pravnika, ali i samo ga cara krunisan Dušanovim zakonikom, ali je to bio ugled Stefana Dušana na evropskim dvorovima toga doba, o kome posredno saznajemo iz prepiski koje je vodio sa svojim savremenicima - kazao je Selaković:
- Ako bismo morali da ga opišemo u jednoj rečenici, Stefan Dušan je bio najveći srpski vladar, vojskovođa, zakonodavac, jednom rečju car. Za njega se vezuje ozbiljno ustrojstvo države, njenih organa i službi. Car Dušan je bio veliki zadužbinar, ne samo srpske pravoslavne crkve već i Svete Gore, pravoslavnih svetinja u Svetoj zemlji i Jerusalimu, kao i crkve Svetog Nikole u Bariju. Njegov otac je započeo, ali je on dovršio gradnju Visokih Dečana, baš kako je i on započeo Matejče, a dovršio ga njegov sin car Uroš. Visoki Dečani su najslikovitiji delić moći slave Dušanove Srbije i njegovog doba, voljom božijom i molitvama Svetog kralja Dečanskog, opstali netaknuti do današnjih dana da na sećaju ko smo i šta smo, čiji smo potomci i šta imamo da branimo.
Silinu imena Dušanovog svedoči mnogo toga što se dešavalo nakon njegove iznenadne i rane smrti. Otomanski osvajač je neposredno nakon dolaska u Prizren manastir - Dušanovu grobnu zadužbinu opljačkao i urušio, da bi je 1615. godine potpuno razrušio i od njenog kamena izgradio Sinan pašinu dšamiju u Prizrenu.
U vremenima najmračnijeg turskog zuluma u manastiru Treskavec nedaleko od grada Prilepa, čitajući careve darovne povelje manastiru jedan monah je ostavio svedočanstvo svoga vapaja zapisavši reči: "Care Stefane, gde si sad?!".
- Kako je bilo pre više vekova tako je i danas, kada su teroristi uz pomoć svojih mentora 1999. godine zavladali Prizrenom prvo su srušili spomenik caru Dušanu, a 2004. u martovskom pogromu zapalili Sv. Arhangele. Ali kao ni oni u XVI tako ni ovi okupatori u XXI veku ništa nisu naučili o Srbima. Ni tada ni danas večnu svetlost ličnosti i dela cara Stefana Dušana nisu niti će uspeti da pomrače. Ona će ostati dokle zadnje srce srpsko u grudima bije da nam bude motiv i nadahnuće da čuvamo ime i obraz, da čuvamo čast i otadžbinu Srbiju i predanje da je Lazar stradao braneći carstvo Dušanovo, a zadobio carstvo nebesko! - - dodao je Selaković:
- Kako da mu se odužimo: da gradimo škole koje ćemo po njemu zvati, da mu dižemo spomenike, da pričamo o njemu svojoj deci i gradimo kulturu sećanja onako kako su to činili Đura Jakšić, Paja Jovanović, Vasa Pomorišac, Jovan Dučić, da dajemo deci ime Dušan, da slavimo naše pobede i nadahnjujemo se snagom i nadahnjujemo se snagom za svaku borbu da našu Srbiju branimo kao slobodnu i nezavisnu u kojoj ćemo biti dičnu potomci Nemanje i Dušana, Save i Lazara!
NE PROPUSTITE
