Nana izabrala Srbiju umesto Amerike: Samohrana majka četvoro dece, napustila Švajcarsku i gradi život bez telefona i televizora na obroncima Rudnika Foto

Na obroncima Rudnika, u selu Kamenica, Nana Šonenberger već 12 godina gradi svoj život.

- Moji roditelji su se 1993. preselili u Srbiju, otac je kupio konje i ovo imanje. Na placu je bila stara kuća, koju je počeo da renovira i rekao mi je da će biti moja. Meni to tada nije bilo važno zato što sam planirala da idem u Ameriku. Ali sam 20 godina kasnije Srbiju izabrala umesto SAD. U međuvremenu sam upoznala svog tada budućeg a sada bivšeg muža i on me je nagovorio da dođemo ovde. Radovala sam se što će moji roditelji biti uz mene, dopala mi se priroda...

Ugostila volontere iz 60 zemalja 

Nana je odrasla na periferiji sela Rimland u ciriškom kantonu:

- Živela sam pored livade i šume, i želela da i moja deca tako odrastaju. Otac me je učio da treba da budem nezavisna i samostalna. Naučila sam da rukujem motornom testerom, cepam drva. Kada su mi se roditelji preselili u Srbiju, istrugala sam im šest metara drva sama. Život na selu zahteva mnogo truda, ali nije jednoličan. Ljudi misle da je život na selu težak zbog fizičkih poslova, ali kad čovek stekne kondiciju i disciplinu lagano ih obavlja. Ovde nema žurbe, stresa. U proleće sadimo, u jesen žanjemo, osim toga gajimo konje, kokoške. Mlađa deca idu ovde u četvorogodišnju školu u kojoj je 15 đaka, stariji su naučili da do škole putuju autobusom, a leti idu biciklama.

Ipak, veliki je izazov biti samohrana majka četvoro dece:

- Od kada smo ostali sami, dolaze nam volonteri iz raznih delova sveta. Oni nama pomažu, a mi njima pružamo šansu da sa malo novca upoznaju našu zemlju i kulturu. U našem domu su do sada boravili ljudi iz 60 zemalja, od Amerike do Australije, od Afrike i Evrope do Azije. Pošto ne možemo često da putujemo, ovo je interesantan način da upoznamo različite kulture, čujemo drugačije priče, razmenjujemo znanja. Prvu volonterku koja je došla naučila sam kako se koristi motorna testera, a ona je meni isekla drva za zimu.

Kao svoj najveći uspeh, Nana izdvaja to što njena deca rastu bez televizora, uče iz prirode, umesto sa ekrana:

- Dugo nisu imali mobilne telefone, ali su moja starija deca nedavno dobila ta dva "đavola". Ne dozvoljavam im da ih dugo koriste, jer oni deci uništavaju maštu i volju. Čim im zaključam mobilne, oni se igraju žmurke, jurke, ćorave bake, preskaču vijaču, nešto prave zajedno. Nije velika razlika u godinama između njih i lepo se druže. Vole da se igraju rata, prave bunkere od granja. Kiša i zima ih ne sprečavaju da izađu napolje i otporniji su od gradske dece. Uče da se brinu o životinjama i da cene ono što sami stvore. Roditelji su zaboravili da deca da bi bila zdrava moraju da idu u sneg, kišu, blato. Pokušavaju da zaštite decu i posle se čude što su bolesna.

Zdravo i domaće 

Društveni život u selu Kamenica odvija se u jednoj kafani, pored koje je kiosk sa osnovnim namirnicama. Ambulantu nemaju.

- Hrana koju jedemo je zdrava, domaća, znamo odakle dolazi i kako je proizvedena - kaže Nana.

- Komšije su dobre, pomažemo jedni drugima, delimo i dobro i teško. Trudimo se da živimo u skladu sa prirodom, a ne protiv nje. Budimo se uz cvrkut ptica, a ne uz zvuk automobila. Ovde čovek nauči da su zdravlje, mir i vreme provedeno sa najbližima najvažniji u životu.

Kurir.rs/ Novosti