"LEKARI SU ME UBEĐIVALI DA NE RAĐAM JER ĆU UMRETI" Voditeljka Ksenija Bujišić: Tad se pojavio doktor Miković, moj anđeo čuvar, rekla sam mu prvo spasite Daču

Za nju možemo da kažemo da je imala savršen život, slavu i svetla reflektora od malih nogu, najbolje obrazovanje, najveću popularnost kroz osnovnu i srednju školu jer je njeno malo lice već tada krasilo bilborde i ekrane širom zemlje.

Ksenija Bujišić je svoju dramatičnu epizodu podelila u emisiji "Neispričano" na Kurir televiziji u razgovoru sa autorkom i voditeljkom Jelenom Pejović.

Ti si tada imala svega 25 godina i na krilima te zdrave, lake prve trudnoće, zdrave bebe, suprug i ti donosite odluku, odlučujete se i na drugo dete. Međutim, uskoro se stvari menjaju onako kako nisi mogla da zamisliš.

- Te dve trudnoće ne mogu ni da nazovem istim imenom. Dakle, sa Lorom je sve bilo savršeno, kao iz knjige neke, bajke, Mlada mama, zdrava majka, zdrava beba, porođaj fenomenalan. Kroz nekoliko dana smo bile kod kuće. Međutim, već oko 16. nedelje druge trudnoće kreće problematika, neka promena na posteljici, pojavljuju se krvni sudovi koji su tada toj mojoj doktorki bili potpuno nejasni. U tom trenutku sam ja već uradila i sve one testove kako i biva u tih prvih nekoliko nedelja trudnoće, takođe sve najurednije, najsavršenije, ali posteljica doživljava neke promene i tu se nekako otvaraju vrata noćne more u pravom smislu te reči, od toga da ste u ponedeljak kod ginekologa na redovnoj kontroli, gde vam kaže doktorka sve je u redu, da već kroz pet, šest, sedam dana od istog tog doktora onako dobijete neki potpuno drugačiji ton, neki drugačiji izgled lica i rečenice da to šta se dešava kod vas je njima jako nepoznato. Ako je to što oni misle da jeste, da je onda najbolje da se ta trudnoća prekine.

Rekli su ti da su tvoj i bebin živozt u opasnosti ako ne prekineš trudnoću? Među njima je bila čak i majka tvog supruga, takođe lekar.

- E, ali nekako ja u tom trenutku uopšte nisam na takav način razmišljala. Bez obzira na to što su doktori jedne privatne bolnice u kojoj sam vodila tu trudnoću onako konzilijumom zaključili da je najbolje da se to prekine, još je bilo jako rano da se uspostavi tačna dijagnoza. Slutilo se na tu placentu previju centralis, tako se to na kraju i zvalo zvanično. Govorili su mi: Bože moj, imaš Loru, nikom nije bilo u interesu da ja jedan sekund sebe ugrozim, a kamo li da dovedem zaista sebe na ivicu ambisa. Ja sam samo mojoj mami rekla prestanite više da mi nudite prekid kao da je ovo nešto neželjeno. Da li iko razmišlja o tome kako ću se ja psihički do kraja života nositi sa tim da sam prekinula nešto što sam želela. Ja imam dva brata, dolazim iz velike porodice. Meni je najvažnije na svetu bilo da Lora dobije brata ili sestru, da ima svog prijatelja za ceo život, da sve to što sam ja sa svojom braćom da ona ima sa svojim bratom ili sestrom. Nekako mi je bilo nepojmljivo da ona bude sama. I uopšte nisam razmišljala na taj način.

Predviđeno je bilo da u devetom mesecu polovinom aprila beba dođe na svet, međutim znatno pre, ti već krećeš i fizički loše da se osećaš u toj trudnoći i završavaš u bolnici? Tebe suštinski sa privatne klinike šalju u državnu bolnicu Narodni front jer oni više ne mogu da ti pomognu.

- Bila je komplikovana situacija u smislu te dijagnoze i jedan od lekara te privatne bolnice mene uzima u svoje ruke kao stručnjak za visokorizičnu trudnoću i odlučuje sa mnom da bije tu bitku. U jednom trenutku meni to već postaje izuzetno mučno, koliko god da volim svoj posao, prestajem da radim, a usled komplikacija ja završavam u Narodnom frontu, početkom sedmog meseca gde doktori koji me vide bukvalno padaju u nesvest. Sada ti i ja ovde sedimo i razgovaramo zahvaljujući profesoru Mikoviću koji je nekako anđeo čuvar u mom životu. Ja nastavljam sa svojim stavom da ću izgurati trudnoću do kraja, verovatno su mislili da sam luda. Ne čitam ništa na internetu, ne zanima me šta će biti sa mnom.

Profesor Miković bio je vrlo skeptičan u smislu da ja neću izgurati ni 3-4 dana u bolnici, a kamoli 52 dana, koliko si tamo provela.

- Sećam se da mi je rekao, bio je petak, ovaj vikend ćeš da preguraš, za sledeći ti ne garantujem. Ja sam odmah na telefonu počela da računam danei kažem da je to prerano i nekako preguram i taj vikend. Ali džaba i želja i volja kada prosto telo izdaje. Ta posteljica je bila toliko specifična, toliko puna tih krvnih sudova, zahvatila je raznorazne delove stomaka, došla tamo gde ne treba da bude. Moji nalazi su bili krajnje jezivi. U Narodnom frontu sam provela mnogo vremena i videla sve i svašta i shvatila tu rečenicu koju doktori često izgovaraju prvo mama, pa beba. Rekla sam im, prv fokus na Dači, pa onda na mene.

Opet se opraštaš od svoje porodice i opet se ne zna šta će biti.

- Ja sam operisana u četvrtak. Pošto sam odmah ustala, šetala, samo mi je bilo važno da ja pokažem doktorima da sam ja dobro, da sam ja spremna za odlazak kući. U nedelju kreću nove komplikacije, ne znaju da li mi je krenuo tromb na nozi, što dodatno prolongira moj otupst. Još nisam videla Danila, koji je na Institutu za neonatologiju. Želim samo da ga vidim, da ga prvi put pomazim. Konačno, kad su mi dozvolili, ležao je u inkubatoru i ja sam pitala sestru da li smem da ga pipnem, sopstveno dete, da li ja smem da pipnem. Rekla je, naravno poželjno je da vas oseti, pričajte mu, on vas poznaje, verujte mi.

Ksenija, nakon svega što si prošla sa svojom decom, sa svojim zdravljem, nakon kompletnog i privatnog i poslovnog iskustva, šta je ono što je najvažnije u životu jedne mlade ženem jedne majke?

- Da bude srećna. Znaš na šta sam najponosnija? Nekako kad te život ošamari i kad ti se dogodi nešto, recimo kao što je ovo moje iskustvo gde ležim u šok-sobi, u bolovima nesnosnim, gde me lekari pitaju kako si, a ja kažem kao da me je voz udario, a oni kažu pa nešto slično se i dogodilo. To te sve nekako drži u tom periodu dok biješ te bitke.

Kurir.rs