ISPOVEST "FIRERA" KOJI JE ROBIJAO U 5 ZATVORA U SRBIJI, ITALIJI I NEMAČKOJ: "To su mojih 5 univerziteta, problem sam imao samo u Somboru"! Sad ima svoju partiju

Goran Davidović, poznat pod nadimkom "Firer", osnivač Partije srpskih nacionalista i ideolog Nacionalnog stroja, koji je robijao u pet zatvora u Srbiji, Italiji i Nemačkoj, bio je gost voditeljke Jelene Pejović i emisije "Neispričano" i govorio o ideološkom formiranju, sukobima sa državom, zatvorskim danima i životu posle medijske tišine.

- Da, pogrdno. Pejorativni naziv koji je nastao 2005. godine u cilju diskreditacije. Pokojni Milenko Perović, s kojim sam imao sukob na Filozofskom fakultetu, kad smo izašli napolje, prokomentarisao je moju pojavu kao "ova je neki vođa", a onda je Dinko Gruhonjić, koji je bio jedini novinar, verovatno napisao da se ja bespravno smatram firerom ili tako nešto.

Na konstataciju da se nije trudio da demantuje taj nadimak, Davidović odgovara: „Nema potrebe. Tako me zovu neprijatelji, oni znaju zašto. Mogao sam proći mnogo gore. Smeta mi samo kada se provlači spin da sam ja među prijateljima tako poznat i da sam, ne daj Bože, sam sebi dao takav idiotski nadimak.

Davidović je apsolvent istorije. Iako nije diplomirao, tvrdi da dobro poznaje istoriju, uključujući i Treći rajh. Na pitanje da li se bavi alternativnom istorijom, kaže:

- To je zabavno, ali ne bavim se alternativnom istorijom. Poslednje što sam čitao od alternativne istorije je nešto što su radili Čedomir Antić i još nekoliko istoričara. To je zabavno, zapravo nije ni grana, zapravo to nije ni nauka.

Davidović je ranije izjavljivao da bi Srbija prošla bolje da je ostala u paktu sa nacističkom Nemačkom.

- Pogledajte Bugare. Bugari su izašli kao pobednici iz Drugog svetskog rata. Da pitate sad neke ljude laike, pa čak i istoričare, oni ne znaju da su Bugari izašli kao zemlja pobednica iz Drugog svetskog rata.

O Nacionalnom stroju kaže:

- Nacionalni stroj je zapravo neformalna organizacija, odnosno antiorganizacija koja nema nikakvu strukturu. To je bio koncept otpora bez vođe i ja sam se nekom silom prilika našao u toj priči, iz koje sam brzo izašao zato što to nije imalo nikakvu perspektivu. Ubrzo je zapravo to i zabranjeno.

Na pitanje na kojim idejama je počivala organizacija, odgovara:

- Na ideji nacionalizma, konkretnije na revolucionizmu. Možete reći i nacionalnog socijalizma. Mi Srbi smo imali jednog Vasu Pelagića koji je takođe bio nacionalista i socijalista u isto vreme. U 19. veku su radikali bili takođe levičari i nacionalisti u isto vreme. 

Ustavni sud je 2011. godine zabranio delovanje Nacionalnog stroja. Davidović pojašnjava:

- Rekao sam antiorganizacija, ali nije imala strukturu organizacije. Samim tim ne može se smatrati organizacijom.

Na pitanje o incidentu 2005. na Filozofskom fakultetu, kaže:

- Dogodio se zbog Milenka Perovića. To je bila reakcija na njegovo političko delovanje na fakultetu, na delovanje pokojne Marije Kleut, to su bili uglavnom studenti. Dinka Gruhonjića sam otkrio tek tad, on je moj prvi nalazak 2005. godine. Nisam znao za njega dok se pojavio kao novinar. Tek kasnije sam počeo da pišem o njemu.

Davidović ističe:

- Fašistička pretnja je bila naziv tribine, ali Milenko Perović je uglavnom za sve optuživao Srbe. To je bio verbalni sukob koji je medijskom kampanjom prevazišao moja očekivanja. Ne kajem se zbog toga. Radio sam ono što je bilo ispravno. Mi nacionalisti treba da se suprotstavimo antisrpskom delovanju i verbalno, a ponekad treba i fizički, ako smo napadnuti, naravno.

Davidović zatim najavljuje političku akciju:

- Pokušaću sa Partijom srpskih nacionalista da nastavim desni stav. Da organizujemo borbenu političku organizaciju. Borbena koja će se boriti za srpski narod. Koja neće biti samo neka obična građansko-nacionalna stranka, nego će da se bori i na ulici i kroz politički sistem.

Njegov život obeležile su i zatvorske kazne, o čemu je rekao:

- Pet različitih zatvora. Više puta hapšen, uvek zbog verbalnog delikta. Prvi put zbog tog incidenta na fakultetu sa Milenkom Perovićem 2005. godine. A 2007. su pokušali da mi napakuju onaj incident u Domu vojske kada smo mi bili napadnuti. To su dva krivična procesa koja su se vodila, plus mnoštvo prekršaja, plus neke privatne tužbe, plus mnogo puta su pokušali da mi napakuju krivična dela koja nisu uspeli.

Davidović se dotakao i emigracije. U Italiji je, kaže, pokušavao da organizuje političke organizacije, ali bezuspešno.

- Atmosfera je bila takva da nisam imao od čega da živim. Smatrao sam da će ponovo da mi napakuju još neko gore krivično delo. Mislio sam da odem na godinu dana, a tih godinu dana se pretvorilo u 15 - započeo je i dodao:

- Srbija je tražila moje izručenje još za vreme Snežane Malović i državnog sekretara Homena. Italijani su me uhapsili na osnovu poternice, bio sam dva i po meseca u zatvoru Koroneo. Italijani su me pustili jer političke poternice Interpola se u Evropi ne gledaju blagonaklono. Onda sam se vratio u Srbiju.

Nakon povratka iz Italije, Davidović objašnjava svoje zatvorske i pravne peripetije, kao i kako je došlo do njegovog hapšenja u Nemačkoj.

- U Nemačkoj sam bio uhapšen. U Švajcarskoj nije bila poternica, u Francuskoj nije bila, u Rumuniji nije bila. Govorimo o državama gde sam prošao pasošku kontrolu u to vreme tih poternica. U Nemačkoj nisam išao avionom, nego vozom, znači ne postoje granične pretrage. Tamo su me locirali iz BND-a, pratili, pa kad je trebalo da uđem u Austriju posle tri nedelje boravka, agenti BND-a su me uhapsili. Mozgali su dugo šta da rade i na kraju su me predali običnoj graničnoj policiji i pozvali se na poternicu iz Srbije.

Davidović je tada zatvoren, što je opisao na sledeći način:

- Bio sam prvo u Bad Rajhenhalskom zatvoru, u pritvoru, pa posle u Štadelhajmu, čuvenom zatvoru u Minhenu. Na kraju je Nemačka odlučila da me izruči Srbiji. Ja sam na to pristao jer sam se bojao da, pošto nisam baš u nekim lepim odnosima sa nemačkom državom, da mi tamo ne napakuju nešto. Onda sam izručen Srbiji i završio u zatvoru u Somboru.

Po isteku kazne, kako kaže, ponovo se vratio u Italiju bez problema:

- Prošao sam granicu, iako su oni tada već počeli novi proces. Pokušali su da za već presuđeno delo ponovo sude. Onda se nisam vraćao u Srbiju godinama dok to nije leglo. Dok nisam bio pravosnažno oslobođen po drugi put i dok ta stvar nije bila potpuno presuđena u moju korist.

Davidović je uopšteno govorio o zatvorskim iskustvima:

- Nemam neki zatvorski staž koji je višegodišnji, ali imam diverzitet. Imam pet univerziteta, kako ja nazivam tih pet zatvora. Prvi bio je taj novosadski, Klisa, nekoliko puta Koroneo u Italiji, a onda dolazi Nemačka i posle opet Srbija.

Jedini ozbiljniji problemi desili su se, prema njegovim rečima, u zatvoru u Somboru:

- Imao sam u Somboru malo problema, ali to nije njihova krivica, pa nije ni moja. Jednostavno, nisam se uklapao. Taj Sombor je bio zatvor za male kazne. Ja nisam hteo da budem angažovan radno, pošto sam politički zatvorenik i ne želim da se radno angažujem dok sam u zatvoru. Oni su želeli da me radno angažuju, pa im je bio problem. Nisu mogli da me stave ni u pritvor ni da me javljaju u složenju, pa su me držali na zaključavanju u bolesničkoj sobi.

Kažnjen je, kaže, najpre ukidanjem paketa, a zatim je završio i u samici:

- Na kraju sam završio u samici deset dana. Kažnjavali su me po pravilniku, nije to ništa strašno. Jednostavno sam odbio njihove naloge, recimo da počistim hodnik. Nisam prihvatao da ja kao politički zatvorenik bilo šta radim u zatvoru osim svoje lične higijene i mog kreveta. Bio sam u toj samici gde, mislim da ona sada više tako ne izgleda. Dosta je bila u lošem stanju, puževi od vlage po klozetu, mokrom čvoru, kako da ga nazovem. Tamo je, recimo, boravio i poslednji osuđenik na smrt u Srbiji, 1992. godine.

Na pitanje da li može danas, sa vremenske distance, da objasni razliku između nacionalizma i neonacizma, Davidović odgovara:

- Neonacizam je kovanica. Ako se gleda Hitlerova ideologija, nacionalni socijalizam, Amerikancima je bilo kratko da to govore, pa su govorili naci. I posle Drugog svetskog rata sve naznake te neke obnavljane ideologije su nazivane neonacizmom. U suštini, ja sebe ne mogu smatrati neonacistom, iz hiljadu razloga. Ne koristim tu simboliku, nisam Nemac i imamo mi Srbi svoju srpsku nacionalnu ideologiju.

Na pitanje zašto je koristio zastavu iz vremena generala Milana Nedića, iz vremena kolaboracionističke vlade. Davidović odgovara:

- Taj orao je jako dobro urađen. Estetski mi se dopao. 

Na pitanje o pogledu desnice na različitosti u društvu, seksualnoj orijentaciji, veroispovesti, boji kože, etničkoj pripadnosti, Davidović kaže:

- To su suviše različite stvari da bih ih stavio pod jedan koš. Ne postoji seksualna orijentacija. Postoje nastranosti. Postoje normalne seksualne orijentacije i razne vrste nastranosti.

Što se tiče veroispovesti, kaže:

- Svako treba da ispoveda svoju veru i svoju religiju slobodno. To je u skladu sa zakonom i to je u skladu sa mojim uverenjima da se omogući ljudima da ispovedaju slobodno svoju veroispovest. Mi to imamo i u programu.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir televizija je dostupna na kanalu broj 109 za korisnike MTS Iris TV, na kanalu 9 za korisnike m:SAT TV, Supernova i Yettel Hipernet TV, na kanalu 9 za korisnike SBB EON, na kanalu 108 za korisnike BeotelNet, na kanalu 8 za korisnike Orion telekoma i na kanalu broj 112 za korisnike Sat-trakt na teritoriji Srbije, u okviru platforme M:tel u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i MTEL Global u dijaspori, kao i na aplikaciji Arena Cloud.

Kurir.rs