Goreo sam kao buktinja, koža mi je otpadala: Lazar rizikovao život da spasi decu iz požara koji im je gutao dom

Porodica Dimitrijević ni slutila nije da će im se život pretvoriti u pakao tik pred Novu godinu.

Tregedije se prisetila i Valentina.

- Joj Bože kad sam ga videla u plamenu i kako mu otpada koža, vrištala sam i nisam znala šta da radim. Tu su bili još Lazarevi roditelji i brat. Uprkos bolovima i haosu, on je od svih nas najpribraniji bio i govorio nam je šta da radimo – da izvučemo decu, da ugasimo zemni gas, da pomerimo kola, da se vatra ne proširi. Onda je stigla Hitna i on je pao. Ja sam pošla sa njima i ono čemu sam sve prisustovala stvarno ne bih nikome nikada poželela. Srce mu je stalo, pokušavali su da ga ožive. Kad sam čula: "Još jednom ćemo da pokušamo. Ako ne uspemo – proglašavamo smrt", obuzela me je agonija, pomislila sam da ću ostati bez njega. I onda – čulo se" pip, pip" na onom instrumentu. Mislim da nije bilo srećnije osobe od mene u tom trenutku, a taj zvuk mi još odzvanja u glavi - prisećala se kroz suze te kobne noći Valentina koja je dobila opekotine na rukama dok je pokušavala da ugasi supruga.

Lazara su dugo držali u komi, sve dok se nije stabilizovalo stanje. Kožu su mu presađivali. Zatim su počeli oporavak i, njemu ono psihički najteže, mirenje s činjenicom da će zauvek jednim delom biti invalid i da nikada više ništa neće biti kao pre. Deca su se čak uplašila kad su ga prvi put videla!

- Sam ga je Bog sačuvao u životu, 5% su bile šanse. Ja sam se našla tada u nemogućoj situaciji – u jednom trenutku morala sam da biram da li prvo da spašavam rođenog sina ili unučiće. Iako ima već dve godine od tada, još su im te scene u glavi. Boje se petardi i vatre, pa čak i paljenja Badnjaka. Dečaci su i crtali oca kako gori - nadovezala se baka Mirjana.

Iako decu nismo hteli mnogo da zapitkujemo o svemu tome, sami su želeli da ispričaju kako su doživeli taj događaj. Činili su to nekom vrstom pripovedačkog tona, kao da pričaju priču i kao da se to nekome drugom desilo, povremeno ubacujući svoje utiske i strahove. 

- Bilo je kao da neko gura vrata. Mislili smo da je tata, ali to je bila vatra. Bojao sam se da nećemo imati kuću, da ćemo živeti na ulici ili nešto najgore – ispod mosta - rekao je osmogodišnji Stefan.

Bogu hvala, nisu završili ispod mosta, ali morali su da krenu od nule. Opet. Jedno vreme živeli su kod Lazarevih roditelja, dok se nije malo oporavio. Zatim su iznajmili stan, ali sa toliko dece finansijski nisu mogli da izguraju skup podstanarski život. Rešili su da, uz pomoć dobrih ljudi, započnu obnovu kuće.

- Koliko-toliko smo sredili ovih par soba, bar da možemo da se uselimo. Ipak, ima još baš mnogo posla. Valentina radi u prodavnici, a ja u autoservisu i borimo se koliko možemo, dizali smo i kredite. Verujte da bih radio i dva posla, ali mi organizam jednostavno ne dozvoljava. Po doktorima još ne bih smeo dići ništa teže od čaše vode i trebao bih nastaviti lečenje. Ali potreban sam im, ja moram svojoj deci obezbediti parče hleba - dodao je Lazar, priznavši da Valentina i on nekad i trpe da bi imalo za decu.

Opekotine na duši članova ove porodice teško da će ikada zarasti, piše organizacija "Srbi za Srbe". 

- Pitala sam mamu da li smo mi središnji ili siromašni, a odgovor me je mnogo rastužio - rekla je najstarija Andrijana.

Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće novu akciju pomoći za Dimitrijeviće.

- Cilj nam je da završimo kompletnu kuću i da deci, umesto sadašnjeg sivila, obezbedimo sobe u bojama, ukrašene, kako su poželeli, srpskim zastavama. Pozivamo sve ljude dobre volje da se priključe svojim donacijama. Ovi divni ljudi zaslužili su našu podršku da budu opet, kako kažu, velika srećna porodica - navodi ova organizacija.

Kurir/ Srbi za Srbe