Danilo i Dragana napustili Nemačku i vraćaju se u Srbiju: Deca treba da znaju svoje bake i deke, a mi da lečimo naš narod!

U Nemačkoj smo se lepo uklopili, međutim, što je vreme više prolazilo, sve nam je više nedostajala naša porodica, kao i naša zemlja. Koristili smo svaki odmor da dođemo u Srbiju! Nismo mogli da dozvolimo da naša deca ne vide svoje bake, deke, sestre, rođake... Previše smo vezani za Srbiju i naši koreni su previše jaki da bismo dozvolili da oni ne znaju svoje najbliže, kao ni svoju kulturu i tradiciju! Zato smo prelomili i nakon sedam godina rešili da se vratimo i gradimo život ovde.

Priče o boljim uslovima i platama

Njihova priča počela je iz dva različita kraja Srbije - Dragana je iz Prigrevice kod Apatina, a Danilo iz Vranja. Oboje su, ne znajući jedno za drugo, upisali Visoku zdravstvenu školu strukovnih studija u Zemunu, smer medicinska sestra/tehničar. Sudbina ih je spojila na drugoj godini studija, gde su se upoznali i zavoleli.

Posle osnovnih studija, odlučuju da zajedno nastave usavršavanje i upisuju specijalističke studije iz anestezije i reanimacije. Tokom studiranja oboje su radili - Danilo u Zemunskoj bolnici, a Dragana na jednoj privatnoj klinici. U tom periodu počinju da razmišljaju o odlasku u inostranstvo, motivisani pričama o boljim uslovima i platama.

- Venčali smo se 2018, a u Nemačku otišli 2019. godine. Bili smo mladi, imali smo svega 23-24 godine. Hteli smo da probamo... - kaže Danilo.

U Nemačkoj su radili u Raštatu, nadomak Baden-Badena. Dragana na internom odeljenju, dok je Danilo bio angažovan u operacionom bloku kao tehničar-anestetičar.

Međutim, život u inostranstvu postaje izazovniji kada su postali roditelji. Rodili su se Tadija (4) i Teodora (1). Bez pomoći porodice, uz visoke troškove i skupe vrtiće, organizacija svakodnevnog života postaje izazov.

- Vrtići su skupi, posebno za decu do tri godine. Koštaju oko 400 evra, a sa jednom platom se ne može. Počeli smo da se kombinujemo kako znamo i umemo. Supruga je radila 30 odsto radnog vremena, ali to je odmah značilo i manje para. Stalno smo se organizovali ko uzima koju smenu, ko čuva decu, ko ih uzima iz vrtića... - objašnjava Danilo.

Čežnja za domovinom sve nadjačala

Pored toga, čežnja za domovinom je bila sve jača.

- U Nemačkoj baš nisu tako druželjubivi kao ovde. I deca su osetila da je ovde drugačije, da se ovde više druže sa drugarima, a imaju i pažnju baka i deka - kaže Dragana.

Dve godine su razmišljali i planirali. A onda su kontaktirali sa Zdravstvenim centrom Vranje, gde su im skrenuli pažnju na program Kancelarije za saradnju s dijasporom Ministarstva zdravlja. Proces povratka bio je brz i efikasan. Danilo i Dragana su dobili ugovore za stalno, a 1. decembra i zvanično počinju da rade.

- U Vranju je izgrađena nova bolnica. Videli smo je i sve nam se mnogo svidelo. Sve je novo i uslovi su odlični - kaže Dragana sa osmehom, dodajući da poznaje mnogo kolega iz Srbije koji rade u inostranstvu, a razmišljaju o istom koraku.

- Deca su presrećna, kao i mi. Biće nam čast i zadovoljstvo da se vratimo u svoju zemlju i lečimo svoj narod - kaže ona.

Ugovor o radu, pored Stojiljkovića, dobilo je još devet zdravstvenih radnika koji se iz evropskih zemalja vraćaju da rade u srpskim bolnicama. Ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar, prilikom uručenja ugovora, istakao je da će Srbija nastaviti da ulaže u zdravstvo.

- Želimo da naš zdravstveni sistem ne zaostaje za onima iz zemalja iz kojih dolazite. Naši ljudi u dijaspori su to prepoznali, imamo dosad najveće interesovanje i veliki broj zahteva za povratak, i to je najbolja potvrda da je zdravstvo Srbije na pravom putu - rekao je Lončar.