"NAGAZIO SAM NA 2 MINE U POSLERATNOJ BOSNI I NASTRADAO!" Tihomir Vanja Ostojić ostao bez obe šake - Nisam mogao da gledam od krvi: POTRESNA ISPOVEST

Kako izgleda kada se život preokrene u trenu, kada detinjstvo umesto igre donese susret sa minom, gubitkom, bolovima. U ovoj epizodi kroz emisiju "Neispričano" na Kurir televiziji svoju priču je ispričao večiti dečak, koji je odrastao u ratnom Sarajevu, a kao četrnaestogodišnjak ostao je bez obe šake.

Detinjstvo u Sarajevu

- To je početak 80-ih, to je bilo zlatno doba, bila je i Olimpijada u našem gradu. Sve u svemu, imao sam bezbrižno detinjstvo, nisam brinuo ni o čemu, odrastao sam uz dve sestre. Živeli smo kao podstanari, otac je radio u firmi, međutim firme su neretko odlazile u stečaj, pa smo se i mi selili. Tako smo jednom i dobili stan, tako je bilo u Jugoslaviji, a promenili smo pet adresa - započeo je Ostojić.

Početak rata

- Imao sam deset godina, ali sam opet neke stvari razumeo. Tada nisam delio ljude, sve sam nas smatrao za Jugoslovene, nije bilo podela. Kada je krenuo rat, mi klinci nismo bili ni svesni, bilo je kao da živimo u nekom filmu, brzo smo se saživeli, dakle nismo imali dovoljno godina da razumemo da nam je svaki dan glava u torbi i da opsada traje 24 sata dnevno. Uglavnom, sve škole su u to vreme bile zatvorene, pa smo učili po zgradama i hodnicima, tako se improvizovalo znanje. Pretrčavao sam nekoliko kilometara i navikao se na to. Sećam se, bilo mi je čudno kada hodam, valjda smo toliko bili uplašeni od granata i metaka, pa smo stalno trčali, makar išli i do prodavnice - rekao je Ostojić, pa nastavio:

- Živeli smo pod teškim uslovima, ali kao dete nisam bio svestan, sa društvom sam se saživeo sa tim, sve nam je bila igra. Imao sam strah, ali kao da sam bio u filmu i da ne može ništa da mi se desi. Neki ljudi koje sam poznavao su nestajali, ali to prihvatiš, verovatno je i danas tako deci gde se vode ratovi. Tu su bile neke strane baze, a tamo se nije granatiralo, pa smo se osećali bezbednim. Oni su nas gotivili kao decu, pa su nam davali hranu. Jednom je krenulo da buhta, pa su nas čak i pustili unutar tih baza, gde sam video da se odvijao normalan život, ljudi treniraju, jedu, piju, pa sam postao svestan u kakvom ludilu živimo. Sećam se, jednu jaknu sam nosio četiri zime jer nije bilo gde da se kupi. Uglavnom, ljudi su se snalazili kako su umeli, mi smo imali stari regal i te prve zime smo ga iscepali i tako smo se grejali. Nije bilo centralnog grejanja niti bilo šta.

Primirje

- Mi smo prihvatili mir kao doček nove godine, bio je Dejtonski sporazum, otvorile se granice. Sećam se, bio sam u Beogradu i bio fasciniran semaforom, ja smenu njegovih svetala nisam video četiri godine, nisam znao ulicu da pređem, a hod mi je bio ubrzan, pa su me pojedinci pitali gde žurim, a ja držao navike iz prethodnog perioda.

Mine u posleratnom periodu

- Posle rata je dugo u Bosni, a i dalje mislim da postoje minirana područja, to se baš čistilo, a čuo sam da se mine više ne proizvode, da je to ustanovljeno Ženevskom konferencijom. Svakako, tako sam nastradao. Imao sam situaciju mesec dana ranije, drug i ja smo skidali neku ogradu, potom sam stao na minu i samo je blago eksplodirala i načela mi cipele. Međutim, da je celokupna eksplodirala ostao bih bez noge, pa ne znam šta bi mi gore bilo, ja na to gledam kao sreća u nesreći, nakon mesec dana sam nastradao tako što sam aktivirao dve mine i desilo se što se desilo. Sećam se svega, bio je početak leta, išli smo na neko kupanje, došao sam kući, ručao, svratio je moj najbolji drug i rekao mi da idemo da beremo trešnje, bili smo željni svega posle rata. Otišli smo tamo, bilo nas je oko 30, brali smo trešnje, a jedini problem je bio što je to bilo ograđeno od minirane zone, međutim neko je otklonio tu špagu, pa nismo ni znali da se zapravo nalazimo u miniranom delu. Sećam se, brao sam trešnje, video druga i pitao ga je l' ima kod njega zrelih plodova i mi smo se rotirali. Bio sam u tom nekom nizu od tri trešnje, prilično smo ih obrali i otišao do treće, u tom trenutku sam čuo neke eksplozije, zvonilo mi u ušima, dimi neka prašina, ništa me ne boli u trenutku. Imao sam osećaj da je neko bacio bombu na nas, a kada sam otvorio oči, imao sam šta da vidim. Sećam se da je garderoba bila iscepana, bio sam u krvi, crn od baruta, nisam se prepoznao i primetio da nemam šake. Ništa nije ostalo od njih. Video sam krv, i osetio neverovatnu toplinu, baš mi je bilo toplo. Odmah su me spakovali u neki auto, bukvalno sam za par minuta bio u bolnici. Svest nisam gubio dok nisam došao u bolnicu.

Bolnica

- Krv je išla svuda, iz nosa i ušiju, nisam mogao da gledam od krvi. Nisam osećao bol dok nisam tek zašao u bolnicu, tada sam osetio ogromnu bol, a valjda i zbog prevelikog gubitka krvi izgubio svest. Sećam se malo nečega u operacionoj sali, ugasio sam se i nisam se budio oko 15 sati, bila je teška koma, a 17 sati nakon operacije sam se probudio. Prva pomisao je bila da nisam živ i da sam u hladnjači, razmišljao sam zašto su me živog sahranili. Probudio sam se u mraku, bio sam u čudnom gipsu i bio pokriven, nisam mogao da se pomerim, niti da otvorim usta. Ništa nisam čuo, ležao sam i vreme odmiče, a ništa ne boli, to je neko bunilo. Imao sam 14 godina, a slušao razne priče o odlasku ljudi na onaj svet, pa sam očekivao da ću videti neko svetlo, bio sam dete, svašta mi padalo na pamet. Da mi se to dogodilo u svesnijoj dobi, verovatno bih poludeo od tog trenutka. Trajalo je sve to par sati, a najgori trenutak je bio kada sam pomislio da su me živog zakopali i da ležim u kovčegu, bio sam u mislima da bih najviše voleo da umrem, odnosno da to jedino može da se desi, ali je problem što ne mogu sam od sebe da umrem. To je bilo dobrih dva sata psihološke borbe u meni. Kada je krenulo da sviće, video sam kroz roletne sunce, pa sam shvatio da sam u bolnici, video sam neke ljudi koji leže i razumeo da sam preživeo, tada mi je laknulo.

Želja za životom

- Ja sam i kao mali bio hiperaktivan, najmanje sam bio kod kuće, a bio sam dobar učenik, pa su mi dozvoljavali. Meni je drugi dan u bolnici bilo dosadno, iako sam imao neprestana previjanja i čišćenje rana. Noga je takođe bila polomljena i ostao sam bez dva prsta, to je od prve mine, a u trenutku pada je druga mina eksplodirala kod ruku i tako sam ostao bez šaka. Meni je bilo da što pre izađem, pitao sam je l' ću moći normalno da hodam, a on mi je rekao da će biti sve okej. Samo sam hteo da izađem iz bolnice i da se družim. Nisam shvatao koliki problem imam, odnosno da ću morati da učim da držim viljušku, da obučem majicu, da se okupam... Međutim, ja sam neke stvari u bolnici naučio, bilo mi je dosadno da me neko hrani onako sporo, a čim ona okrene glavu, ja sam improvizovao da sam jedem. Tako sam iz dosade, recimo kada svi spavaju, seo u kakva invalidska kolica i vozio ih jednom nogom po hodnicima. Toliko mi je dosadno bilo. Ostao sam mesec dana u bolnici, bio sam mlad, pa se sve brzo saniralo. 

Kurir televizija je dostupna na kanalu broj 109 za korisnike MTS Iris TV, na kanalu 9 za korisnike m:SAT TV, Supernova i Yettel Hipernet TV, na kanalu 9 za korisnike SBB EON, na kanalu 108 za korisnike BeotelNet, na kanalu 8 za korisnike Orion telekoma i na kanalu broj 112 za korisnike Sat-trakt na teritoriji Srbije, u okviru platforme M:tel u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i MTEL Global u dijaspori, kao i na aplikaciji Arena Cloud.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir.rs

ISPOVEST KATARINE ZA KURIR: