"ZOVU JE NAJTIŠA SOBA, 10 BEBA I NIJEDNA NE PLAČE" Kristina i Nikola ispričali kako izgleda usvajanje u Srbiji i zašto su srećni uvek kad im beba zaplače VIDEO

Tu sobu zovu najtiša soba a puna je beba... Te bebe su naučile da ne vredi plakati, jer niko neće doći da ih uteši. Sve dok se na vratima konačno ne pojave neki novi i pravi tata i mama poput Kristine i Nikole čiji su ljubav i brak sada krunisani jednom predivnom usvojenom devojčicom. 

Kristina i Nikola želeli su decu ali nije se dalo...

- Razmišljali smo, naravno, o roditeljstvu, neću reći od prvog dana, ali imali smo tu želju. Situacija se nije odvijala onako kako smo zamislili inicijalno, ali mi je uvek usvajanje bilo interesantna tema bez obzira na, da kažemo, biološko roditeljstvo. Tako da, kroz stalni razgovor i podršku koju smo imali jedno u drugom i od porodice, doneli smo odluku da uđemo u to - objašnjava Nikola kako je tekao njihov put.

Razgovarali su, dogovarali se šta da rade, je li to njihov put i sa mrvom zebnje odlučili da saopšte porodicama da žele da usvoje na šta su obe strane njihove vesti oduševljeno dočekale. 

Kristina je postala poznata na mrežama kao Usvojena mama gde je želela da sa drugima podeli putovanje kroz proces usvajanja, a danas na tim istim mrežama deli svakodnevicu sa suprugom i ćerkicom.

- Čak su bili onako komentari, hteli smo da predložimo, ali nismo želeli da se mešamo, tako da imali smo punu podršku, nismo imali suvišna pitanja, ali su stalno bili tu i znali smo da iščekuju kao i mi, da prosto stigne dete, sad da li biološki, da li usvojeno, ali baš su željno iščekivali uvećanje porodice, kažu Nikola i Kristina.

- Naš narod, ovo naše podneblje je onako podložno predrasudama i čitava ideja za usvojene mame je u stvari da razbijemo te predrasude, jer znamo koliko je nama značila podrška porodice i prijatelja kada smo ih obavestili, i onda smo opet čuli neke druge priče gde parovi, nažalost, nisu imali određenu dozu, ili uopšte, ne daj Bože, podršku što od porodice, što od prijatelja.

- Tako da mi želimo da se o tome što više priča, da prenesemo naše fenomenalno iskustvo, ne samo naše, nego i ovih ostalih usvojitelja koje smo upoznali u celom ovom procesu, da jednostavno ljudi pričaju više o tome, da pričaju jedni s drugima. Nama se sad javljaju i deca koja su usvojena, koja su sad već odrasli ljudi, uspešni poslovni ljudi, gde nam daju, oni nama vetar u leđa da nastavimo sa tom pričom i da što više priča podelimo, mislim da će predrasuda biti manje i, daj Bože, razbićemo ih.

Isto tako, jako puno roditelja koji su usvojili decu sada ohrabruju i ostavljaju javne komentare, i ja sam usvojena mama, i ja sam usvojeni tata, bravo, i naša porodica isto tako predivna, tako sam ja došla na ideju zajedno sa suprugom da napravimo jednu veb stranicu na kojoj će prosto svako ko je usvojio dete ili je sada dete koje je usvojeno, odnosno, već je odrasla osoba, da negde napiše, onako, iz srca svoje iskustvo i ja verujem da će to biti od velike pomoći ljudima.

Kako je izgledala i koliko je trajala procedura?

- Da li je procedura duga ili ne, zavisi od situacije do situacije. Ovo je u stvari pitanje za Centar za socijalni rad, jer svaka porodica, znači svaki par usvojitelja ima drugačiju priču od prethodne. Sama papirologija nije toliko komplikovana jer mi smo bukvalno sve papire izvadili za jedan dan. Za sve to što je potrebno, možete obići sve te ustanove za jedan dan, pri tome jako su lepe reakcije ljudi kada napišete razlog zbog koga vama taj papir treba. I nekako mislim da i papir stiže mnogo brže nego što se inače čeka.

- Kao razlog naveli smo proces usvajanja deteta i pošto prolazite kroz određene ustanove, prvo, zaista, svi lepo reaguju i onda vam  svi omogućavaju da, ako smem da kažem, idete preko reda. Tako da smo mi dokumentaciju koja je bila do nas pribavili bukvalno za jedan dan. I tad se ulazi u proces, u stvari, sa radnicima iz Centra za socijalni rad.

- Prvo imate taj uvodni razgovor sa njima. Pre papirologije, pre svega, vi dolazite svako u svoju opštinu ili u svom gradu, u Centar za socijalni rad i obraćate se ekipi koja je zadužena za usvajanje dece. To je CSR tim, koji čine pedagog, psiholog, pravnik i socijalni radnik.

"U molbi srcem i dušom pišete zašto želite da usvojite dete"

- Oni sa vama obave neki uvodni razgovor gde i vi dobijete mnogo više saznanja o samoj temi usvajanja nego s onim sa čim dođete u Centar i tu već negde vidite da li je to za vas. Tako da od toga počinje i nakon toga vi predajte molbu i sve papire. U molbi, bukvalno, onako, slobodnom rukom i srcem i dušom i navodite zašto vi želite usvojiti dete i tada kreću ta testiranja. To su, bukvalno, psihološki testovi gde se vi vraćate negde na nivo deteta u sebi i oni kroz te testove vide i na kakav način ste vi odrasli, kako je bilo vaše detinjstvo, da li ste i vi rasli u toj ljubavi koju ćete moći pružiti detetu.

- Opet, sa druge strane, procene da li je par zaista spreman ili je to samo negde želja jednog partnera da usliši želju drugog zbog te ljubavi. Mora da bude obostrano. To je izuzetno bitno jer ima jako puno parova, to su nam oni rekli na tim školama roditeljstva, koji prosto odustanu zato što jedan član želi da ispuni želju drugom i negde se izgubi ta glavna motivacija i oni prosto odustanu usred procesa.

- Ali to je za dobrobit deteta i prosto mora tako. Parovi budu izabrani i krenu na prilagođavanje sa detetom pre nego što dete povedu kući. Neko vreme se provodi sa detetom pod nadzorom socijalnih radnika i celog tima kako bi oni videli reakciju deteta na taj par. Tako da to je u stvari ključ.

Zašto sami sebe zovemo usvojena mama i usvojeni tata

- Zato ja volim da sebe zovem usvojena mama i njega usvojen tata jer koliko god da smo mi u tom trenutku, kad su oni nju izneli, osećeli... Ja sam bukvalno celom svom dušom osećala da je ona naše dete ali da ona nije imala istu povratnu reakciju prosto neki drugi roditelji bili bi njeni roditelji danas, kažer Kristina.

- Iščekivanje je neverovatno jer pripremate se kao što ste rekli duži period s obzirom da proces traje. Tako da taj trenutak kad smo je ugledali naravno to je milion raznih emocija koje nas je preplavilo u tom trenutku. Pogledali smo je i onda smo se pogledali još jednom i znali smo da je to to - da ne idemo kući kao dvoje nego kao troje.

- Svaki roditelj to iskusi na jedan ili drugi način ali upravo ja mislim da sam baš taj dan i ja i mi shvatili da ne postoji nikakva razlika između bioloških roditelja i usvojitelja, kaže Nikola.

Kako je bilo prvih dana kod kuće po usvajanju

Kristina kaže da je period dolaska kući bio izuzetno izazovan jer je ćerkica imala veoma neobične načine umirivanja.

- To je bio onako prilično, jedan traumatičan izazov i period i za nas i za nju kada je stigla. Međutim, ona je imala predivan odgovor. Ona je dete koja nikada nije uzeto u naručje za sve te mesece koliko je bila tamo, ali onako kada smo je mi uzeli, prigrlili ona se toliko prilepila, valjda konačno osetila taj moment, tu toplinu tako da je apsolutno njen odgovor na nas bio predivan...

- Tako je i danas, mislim, ona je danas devojčica koja kada mi izlazimo iz kuće, pa to je gde će mama i tata, kada će mama i tata doći, mislim, bukvalno onako, to je prosto naše dete, apsolutno, nevažno ko je nju doneo na svet.

"Pripremali su nas za momenat da neće plakati"

Kristinu i Nikolu profesionalci u Centru za socijalni rad pripremali su i za momenat da beba možda neće plakati, što se i dogodilo, pa su bili mnogo srećni kad su prvi put čuli da je zaplakala.

- To je značilo da nas je prihvatila, iako smo imali taj utisak već od prvog dana. Opet moram da naglasim, fenomenalan posao su socijalni radnici uradili jer su nas oni pripremili za sve te situacije koje će se desiti, jer je to negde očekivani način ponašanja dece koja nisu imala određenu brigu, a sada imaju nekog ko će da se brine i stara o njima.

- Tako da kad je zaplakala, mi smo znali da smo sad tu gde treba da budemo. Sada ima ta noćna buđenja, kada su krenuli zubići i sve, to mi je bilo onako, nema veze, super, plače, evo je, držimo je, ljuljamo je oboje, apsolutno, nije bio nikakav problem, kažu Kristina i Nikola.

"U najtišoj sobi radi predivna devojka koja se brine o 10 beba" 

- Uveli su nas, jedna predivna devojka koja radi tamo kao medicinska sestra i brine o njih deset, koliko ih je bilo u tom trenutku, zadužena je za svih njih deset. I ona prosto i nema mogućnost, dok ih sve nahrani i dok ih sve presvuče, ona ni nema prostor kada će uspeti još nekog i da zagrli. Pritom, jako je nezgodno da ako krene njih deset u isto vreme da plače, ona i ne može da im se posveti.

 - Jako je bitno da ta deca budu okupana, čista, nahranjena, a sve ostalo oni negde nauče sami, nažalost. I mi kada smo tu ušli, to je bilo onako deset malih duša koje vas svi ovako gledaju, svi ćute. I mi smo tu proveli neko vreme u toj prostoriji, ona nam je pokazivala kako ćemo mi kupati našu devojčicu, povijati. Oni su bili u potpunoj tišini. Znači, apsolutno nikakav zvuk, osim tog njenog glasa gde je ona nama objašnjavala, što je neverovatno. Mislim, vi kada imate dve bebe u sobi, u roku od sekunde će se desiti neki haos, neko će krenuti i da plače. Oni su naučili prosto da moraju sami sebe da uteše.

VIDEO MOŽETE POGLEDATI OVDE

Ko odlučuje kog će dete dobiti za roditelje

Kristina i Nikola kažu da o tome odlučuje Centar za socijalni rad i radnici koji su zaduženi za dete.

- Mi možemo kao par, i mi i svaki drugi par, da navedemo neke karakteristike deteta koje bi vi želeli da bude vaše. Mi nismo imali nikakve zahteve, jedini je bio ako postoji šansa da dete bude zdravo. Nismo imali čak ni ograničenje godina i tu smo bili otvoreni jer smo svesni da ne možemo svi dobiti bebu. Mi smo bili otvoreni i za dete od pet godina. Toj deci jednako treba ljubav. Ja znam dosta parova koji su mi se javili, koji su usvojili stariju decu i imaju predivno iskustvo. Deca sa sobom nose različite traume. Ali, na primer, starija deca dolaze iz hraniteljskih porodica gde su imali taj moment topline, pa možda ne nose te traume koje je nosila naša devojčica nego neku drugu vrstu opet prilagođavanja na nove ljude. 

Kurir.rs/B92 Želim da ti kažem

BONUS VIDEO: