Martina priča kida dušu! Poručio mi je: "Srećno" i ništa više - Sa stomakom do zuba iz bolnice sam izašla u papučama i bademantilu
Sedam meseci trudnoće provela je potpuno sama. U papučama i bademantilu, sa stomakom “do zuba”, stajala je na autobuskoj stanici u Beogradu jer niko nije došao po nju.
Marta je tri meseca nakon rođenja ćerke rešila da prvi put otvori dušu i progovori o najtežem iskustvu svog života, napuštanju u trudnoći, porođaju bez ikakve podrške partnera i borbi koju je preživela sama.
"Srećno!" - to je jedino što joj je otac deteta napisao kada mu je javila da sutra ide na porođaj. Marta je u bolnici provela 44 dana, sama, dok se borila za život svoje bebe i sopstveni.
- U pitanju je vanbračna zajednica koja je trajala dve godine. I naravno da napomenem da je bila planirana trudnoća tog trenutka. Otišla sam da radim u Hrvatsku tokom sezone, nakon nekog vremena bilo mi je loše, počele su noge da mi otiču i saznajem tamo da sam trudna - počela je Marta svoju priču.
Svom partneru odmah je javila tu radosnu vest, ipak on nije pokazao preterane emocije.
- Ostala sam da radim tamo još 20 dana, rekla sam mu da mi nije dobro i zamolila ga da dođe po mene jer želim da se vratim u Srbiju, gde on meni kaže da ne želi da dođe po mene. Zatim mu moja drugarica šalje sliku mojih nogu koje su bile tada mnogo otečene i kaže mu da se ne glupira i da dođe po mene, da ja ne mogu da dolazim autobusom, da sam u drugom stanju, da sam loše. On pristaje da dođe i vozi me kući kod mene. Nakon toga ponovo prestaje svaki kontakt između mene i njega - priča Marta.
Ona i njen partner živeli su u dva različita grada, a on joj se tokom sedam meseci trudnoće nije javio.
- Nije me pitao kako sam, da li mogu, da li mi je teško, treba li mi pomoć, treba li mi podrška. Za tih sedam meseci, on se nije setio mene ni da veri, ni da se venčamo, ni da predloži bilo kakvu ozbiljnost između nas. Naglasiću i to dok smo bili zajedno, putovali smo, znači veza se odvijala sasvim normalno i regularno. Nakon sedmog meseca on se meni javlja i predloži mi da odemo negde zajedno za Novu godinu, da navodno izgladimo naše odnose, da se pomirimo - priseća se Marta.
Pristala je na to, veli, nosi njegovo dete, u interesu joj je da dete raste u skladnoj porodici i uz oca.
- Odemo mi za Novu godinu zajedno. Tu on navodno pokaže neku brigu i neko poštovanje i podršku prema meni. Nakon povratka iz Crne Gore dobijam uput od moje doktorke za Narodni front u Beogradu gde mi se trudnoća vodi kao visokorizična zato što sam imala višak plodove vode - navodi ona.
Otišla je u Beograd u nadi da dolazi na kontrolu, ipak rečeno joj je da mora ostati u bolnici.
- Ukupno sam 44 dana provela u bolnici da bih rodila Kalinu. Od tih 44 dana jednom sam izašla kući, možda 5-6 dana i ponovo sam se vratila u bolnicu jer sam morala da budem pod strogom kontrolom i nadzorom lekara. Znači 44 dana sam ukupno provela u bolnici. Za to vreme on meni nije dva puta okrenuo broj telefona kao i za onih 7 meseci dok sam bila trudna - razočarana je ona.
Sama se borila, nikoga nije imala pored sebe. Potom se prisetila tog izlaska iz bolnice na 5-6 dana.
- U bolnici sam bila u papučama i bademantilu. Pošto znate, svi koji ste prošli kroz porođaj i kroz bolnicu, da stvari lične, kada na prijemu dođeš, treba da se ostave i da se odnesu kući. Zvala sam ga, nije se javljao. Nemam ništa od svojih stvari, bukvalno. Sutradan mi daju otpusnu listu, zovem ga ne javlja se. Pred kraj osmog meseca ja sam sa stomakom do zuba sama na autobuskoj stanici u Beogradu. Imam čak i tu sliku u telefonu zabeleženu, u papučama i u bademantilu - prisetila se teških trenutaka Marta.
Nakon toga ponovo je pred porođaj otišla u bolnicu.
- Nisam se otvarala, na dan termina dobila sam dve vaginalete zbog toga. Ležala sam u bolnici, bila pod stresom, nisam imala ni kontrakcije, bukvalno sam bila zatvorena kao čep. On i dalje ne pita kako sam, ne zove, sama sve. Na kratko su me pozvali njegovi roditelji da pitaju kako sam, ali on nije - kaže ona.
Poslali su je u salu na indukciju, a dan pre toga poslala mu je poruku da se sutra porađa, a on je odgovorio: "Srećno".
- Prođaj se ne završi prirodnim putem, nego hitan carski rez u totalnoj anesteziji zbog toga što se nisam otvarala ni uz indukciju i morali su da me porode na carski rez. Nakon toga ostajem u bolnici još par dana, rana me boli, ne mogu da ustanem, teško mi je, borim se zbog deteta, prolazim pakao psihički i fizički. Kada je došlo vreme da beba i ja dođemo kući, nadajući se da će on mene i nju da odveze kod njega, da ćemo se mi venčati, da će biti sve u redu, on dolazi po mene i dete, pritom mi ne kupi ni buket cveća. Dolazi praznih ruku da nas uzme, svojim autom nas vraća, mene i nju u stan gde ja inače živim kod moje majke, ostavlja nas same i odlazi kući, sam sa sobom u svoj grad - pričala je Marta.
Kaže i da ne zna zašto je on tako postupio.
- I dalje živimo ovde, bebica Kalina ima tri meseca. Ovo sam snimila samo da bih svim ženama skrenula pažnju da vode računa sa kim prave decu, za koga se vezuju, kome se poveravaju, kome veruju i da nije uvek sve onako kao što izgleda. Želela sam da moja devojčica ima zdravu porodicu, da ima pored sebe i oca i majku, a on je napravio takav izbor i on to ne želi. On je mene izdao, okrenuo mi je leđa i ostavio me je kada sam bila najostljivija i kada sam u sebi nosila život - rekla je ona i zaključila:
- Sedam meseci trudnoće sam bila sama, bez ikakve podrške, poštovanja, lepe reči, zagrljaja. Izgurala sam, devojčica je hvala Bogu sada dobro.
