Maršal mu je poručio: "Proleteri ne plaču!" On je bio najmađi učesnik Igmanskog marša: Ostao siroče, brigu o njemu preuzeo Tito
Nekada najmlađi učesnik Igmanskog marša i posljednji preživeli učesnik Slovenac Albin Pibernik mlađi rođen je 1931. godine.
Igmanski marš izveden je u noći s 27. na 28. januara 1942. godine, po dubokom snegu i velikoj hladnoći od minus 38 stepeni, a 800 pripadnika Prve proleterske brigade NOV-a pešačilo je 19 sati. Ove godine obeležava se 84. godišnjica polaska Igmanskog marša.
Pibernik je imao samo 11 godina kada se našao u stroju Prve proleterske brigade, u Rudom, 21. decembra 1941, prilikom njenog formiranja. Tu je dospeo sa ocem Albinom starijim, bravarom iz Kamnika, predratnim komunistom, i majkom Julijanom, krojačicom, rodom iz Jesenica, takođe komunistkinjom. Pibernikovi su bili izbeglice iz Slovenije i partizanima su se pridružili u leto 1941, u Šumadiji. Već u januaru Albin se sa roditeljima našao u partizanskoj koloni preko Igmana. Kolona je krenula preko Grabljive njive ka Sarajevskom polju, 27. januara po podne.
- Prvo smo naišli na neki voz, koji je prekinuo kolonu, pa smo morali da stanemo, a kad smo produžili, naišli smo na zamrznut potok - ispričao je Pibernik svojevremeno za "Novosti".
Led, međutim, nije bio dovoljno čvrst, pa su morali da preskaču.
- Mene su borci uzeli za ruke i noge i bacili me preko potoka. Nekako sam se našao na drugoj obali. Majka nije uspela da prekoči, nego je propala kroz led i smočila noge. Mokra je išla do Brezovače. Kada smo stali uz vatru, videli su da majci nešto nije u redu sa nogama. Noževima su joj isekli cipele. Noge su bile pune promrzlina i plikova. Masirali su je, a onda nosili do Dugog Polja. Ja sam preko Igmana išao potpuno sam.
Albin nije znao gde mu je otac zaostao u koloni, jer je nedelju dana pre toga bio ranjen u ruku i nogu na Pjenovcu.
Dr Nikolić, referent saniteta Prve proleterske, dao mu je savet da maše rukama u hodu i skače, da se ne bi smrzao.
- Bili smo puni vašaka, bili smo gladni, marširali smo neprekidno 19 sati - priča Pibernik.
U Presnici je brigada rekonstruisana, a majku i njega su stavili na saonice do Miljevine, a zatim na voz do Foče.
- Tu su nas čekali, spremili su krevete za sve promrzle i ranjene u bivšoj kasarni. Majka je bila u sobi sa još dve žene, ja sam bio sam. Stalno sam je obilazio. A onda joj je skočila temperatura, dobila je gangrenu, morali su da joj amputiraju obe noge ispod kolena - seća se Pibernik.
Julijana je umrla. Na sahrani je njen sin stajao kraj groba i plakao, okružen ljudima iz bolnice, kad ga je neko potapšao po ramenu i rekao: "Proleteri ne plaču!" Bio je to Josip Broz Tito.
- Prestao sam da plačem i od tada do danas nisam zaplakao - otkrio je Albin Pibernik.
- Pošto je moj otac bio komesar Prateće čete Vrhovnog štaba, Tito me je uzeo da budem sa njim i Zdenkom (Davorjanka Paunović) u kući nekoliko meseci. Dobio sam injekcije, sporo sam se oporavljao. Sa Zdenkom sam manje pričao, sa Titom mnogo više. Bio je prema meni veoma pažljiv i ljubazan. Naredio je da mi izrade uniformu i opasač, dobio sam pištolj. Za mene je doneto i 10 litara rakije za masažu, ali je brzo nestalo.
Dok su još bili u Užicu, Albinova majka zamolila je neke Slovence, partizane, koje je znala još iz Rusije, da brinu o dečaku ako se njoj i suprugu nešto desi. Otac je poginuo na zadatku, u oktobru 1942, pa je brigu o mališanu preuzela Osvobodilna fronta. U partizanima je bio do pada Italije, posle toga su ga, pošto se razboleo, smestili u partizansku bazu, u predgrađe Ljubljane, pa u Ljubljanu i na kraju su ga poslali kod majčine rođene sestre u Medvode. Tu je dočekao kraj rata.
Pibernik je završio vojnu školu i bio čuveni pilot. Živi u Ljubljani, a povodom obeležavanja osamdesetogodišnjice Prve proleterske brigade posetio je Beograd, Rudo i na kraju je obišao Sremski front. Kako kaže, jako ga ljuti prekrajanje istorije:
- Sve ovo mi teško pada. Istorija mora ljudima da bude prikazana onakva kakva jeste, a ne kako bi oni želeli da bude.
Kurir/ Novosti
