Kačili su nam polni organ za struju, pa polivali vodom! Jeziva ispovest Veselina koji je preživeo pakao Lore: Molio sam Boga da me ubiju!

"Kad se noću probudim, čujem jauke, škripu vrata... sve se vraća".

- Imate poređanu vojsku s jedne i s druge strane, oni te uhvate i kažu: "Ovaj je moj, ovaj je moj", i odvode nas u ćelije. Jasno vam je šta će se desiti - prisetio se.

Ubrzo su usledili dani bez hrane, vode i sna.

- Četvrti dan su nam dali hleba i sira. Vode nije bilo, samo su nas polivali. Dehidriraš skroz. Staviš vojničku čizmu pod glavu da se odmoriš, na betonu nema ništa - ispričao je za adria.tv.

Najgore su, kaže, bile noći.

U video svedočenju, Bojović opisuje metode mučenja koje su, kako tvrdi, primenjivane nad zarobljenicima:

- To je kao indukcija - indukovani telefon. Prikopča te na struju i prospe vodu ispod tebe. Zavrtiš da zovneš roditelje - moraš jer te lupi pendrekom i - kad okreneš to te baci. Prikopčaju te za mali prst od noge, za polni organ.

- Napiju se, pa dođu noću i iživljavaju se nad nama. Izvedu nas na krug, gole uz zid, pa puste hidrant. To ubija... baca te na pod, vrištiš.

Jedan od prizora koji mu se, kako kaže, nikada neće izbrisati iz sećanja jeste i ponižavanje starijih zarobljenika.

- Terali su čoveka od 72 godine da na kolenima pije sapunicu.“

Batine, prisilni rad i neprestano psihičko zlostavljanje bili su, prema njegovim rečima, svakodnevica.

- Nije se moglo izdržati, ni psihički ni fizički. Molio sam Boga da umrem, samo da se završi agonija.

Posebno jezivi bili su trenuci kada su, kako tvrdi, iz susednih prostorija dopirali krici ljudi koji su preklinjali da ih ubiju.

- Klanje i urnebes su bili u tom bloku C. Moja ćelija je bila do tog bloka. Tu su jauci, preklinjanje da ih ubiju, zakolju. Izjutra, ja i još jedan momak smo čistili celi hodnik, toalet je bio otvoren. Bilo je sve krvavo - na podu uvo, polni organ... Krvi je bilo, ljudi su preklinjali da ih ubijemo, da im damo čašu vode. Ne možeš da im daš jer iznad tebe je čuvar. Jutro posle - nema ništa. Pitam šta je bilo sa njima. Kažu mi da su mi zemljaci u hladnjači - rekao je Bojović.

Kako navodi, zarobljenici su često izvođeni na prinudne poslove, gde su, pod batinama, morali da čiste prostorije i rade najteže poslove.

- Terali su nas na kolena da čupamo travu, tukli nas štakama… svašta su radili.

U jednom trenutku, kaže, izgubili su svaku nadu.

- Kad ti telo više ne može, kad te sve boli, samo želiš da se završi. Mnogi su molili da ih ubiju.

Bojović se priseća i trenutaka kada su pokušavali da izdrže jedni zbog drugih, ali je strah bio stalni pratilac.

- Noć je najteža. I danas je najteža. To ostaje u čoveku.

Iako je od tada prošlo više od tri decenije, slike iz Lore, kako kaže, ne blede.

- Kako vreme prolazi, sve je teže. Te rane se nose do groba.

O logoru Lora

- Logor Lora je bio koncentracioni logor u Splitu, u kome su mučeni i ubijani Srbi i Crnogorci tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

- Postojao je od 1992-1997. godine.

- Kroz logor je prošlo 1.005 registrovanih zatvorenika koji su prošli stravičnu psiho-fizičku torturu.

- Ovaj logor je osnovan na mestu nekadašnje ratne luke Jugoslovenske narodne armije.

- Nakon odlaska JNA iz ratne luke Lora, pripadnici Vojne policije hrvatske vojske preuzimaju Loru.

- Prema svedočenjima preživelih logoraša Lora je smatran za jedan od najužasnijih logora na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratova

Uslovi

Ovaj logor je imao veoma surove i nepodnošljive životne uslove koji nisu zadovoljavali ni najosnovnije potrebe zatvorenika, logoraša. Ćelije u kojima su logoraši bili smešteni nisu imali nikakav inventar niti nameštaj - sem jedne ćelije koja je imala gvozdeni krevet sa šipkama. Spavali su na podu odnosno hladnom betonu.

Ishrana im je bila vrlo loša i neredovna. Dešavalo se, prema svedočenjima zatvorenika, da i po nekoliko dana ne dobiju obrok. Fizička zlostavljanja su bila svakodnevna, bez milosti i najave. Čak i noću su stražari upadali u ćelije i tukli logoraše. Dešavalo se da hranu koju dobiju logoraši bude vruća ili preslana, a da istovremeno moraju za kratko vreme da je pojedu. Većina obroka se sastojala od parčeta hleba i paštete ili džema. Redovna lekarska nega u ovom logoru nije postojala. A zatvorenici su stalno prebijani po celom telu, toliko da su bili deformisani. Često se dešavalo da stražari teraju zatvorenike da se međusobno tuku. Ako primete da jedan drugog štede, obojicu bi premlatili do krvi.

Načini mučenja

Logoraši u logoru Lora su svakodnevno bili izloženi raznim vrstama nehumanog, surovog i ponižavajućeg mučenja, gde su im nanesene teške telesne povrede i bio ugrožen život. Civili su, kako navodi Wikipedia, pretrpeli 48, a vojnici 61 način mučenja.

Tu spadaju:

• batinanje zatvorenika rukama, nogama, gumenim crevima, palicama, bejzbol palicama, vodovodnim cevima, lancima, elektroprovodnicima;
• "telefoniranje" u vidu priključivanja pojedinih, naročito osetljivih, delova tela zatvorenika (uši, prsti na nogama i rukama, polni organi) na indukovanu električnu struju iz poljskog telefona;
• prolazak zatvorenika kroz špalir batinaša;
• pretnja da će biti ubijeni, da će biti bačeni u more, da će ih pojesti ribe, pretnja smrću
• klanjem ili puštanjem dresiranih pasa vučjaka;
• prisiljavanje zatvorenika da po tri dana i tri noći ne smeju da sednu niti legnu, već da sve vreme provedu stojeći;
• prisiljavanje zatvorenika da sami sebi kopaju rake u dvorištu logora...