Najnovije vesti

SRĐAN GILE GOJKOVIĆ: Trebalo je da u Selima ja igram u sceni gde ide Igra rokenrol cela Jugoslavija, ali mi se išlo na more!
Foto: Zorana Jevtić

MOJA ŽIVOTNA PRIČA

SRĐAN GILE GOJKOVIĆ: Trebalo je da u Selima ja igram u sceni gde ide Igra rokenrol cela Jugoslavija, ali mi se išlo na more!

Moja životna priča

Kažeš Gile Orgazam, i sve ti bude jasno. Jedan je od sigurno deset najznačajnijih ličnosti rok muzike na potezu Vardar-Triglav. Poslednjih četrdeset godina bavi se muzikom. Bilo je tu i uspona i padova i trenutaka kad slava udari u glavu i stresa i... Danas je budista, stres je smanjio. Sve što je u životu prošao, ne bi menjao. Otac je dvoje dece
 

POČETAK

Pravo da ti kažem, nisam ja sebe uopšte doživljavao da ću kao nešto biti toliko bitan. Ono što možda jesam doživljavao jeste to da ću biti uspešan u onome čime se bavim pošto je postojala ta velika želja da se bavim muzikom. A ta velika želja postojala je još otkad sam krenuo da, ono kao, skupljam ploče i da se ložim na muziku, a to je bilo sa nekih 12-13 godina, to jest kraj osnovne škole. E, taj neki period kad sam krenuo da skupljam ploče...

foto: Privatna Arhiva

Verovatno je prelomni trenutak bio kada sam bio na Dilanovom koncertu kao klinac u Engleskoj 1978. Ja sam tad imao 17 godina i to je bio jedan od najvećih Dilanovih koncerata. Tamo je bilo preko sto hiljada ljudi na nekoj livadi. I ja sam tu bio u nekom fazonu - e, to hoću i ja, ovo me zanima! To je valjda taj neki period kada ti počinješ da kapiraš čime bi želeo da se baviš u životu i to je bilo, ono kao, ja moram da uradim nešto na tom planu da ja budem u poziciji da sviram u rokenrol bendu i da mi to bude jedina i osnovna delatnost. Znači, ne kao hobi, nego baš je bilo, ono kao, ajde, sve bacamo na tu kartu. I evo me ovde četrdeset godina posle.

PRVI RAZRED

Znači, ajde da kažem da je to krenulo iz srednje, ta moja želja da budem muzičar u rokenrol bendu. Kad sam već kod škole, da ti kažem da sam ja bio dobar đak u prvom osnovne, ono, baš dobar - tri. Ne znam baš mnogo dece koja su bila dobar tri. Šta znam... ja sam bio nekako jako nemiran i nisam baš bio spreman da poštujem i da se povinujem svim tim raznim pravilima koja su se pred nas klince u to vreme postavljala. Ono, ajde da kažemo, verovatno sam imao taj neki buntovni karakter. Misliš, na koga sam bio takav? Pa, ne znam, ne poznajem moje roditelje kad su bili deca, ha-ha-ha! Mama je, recimo, bila veoma nemirna, znam da je imala nadimak Apaš, tako su je zvali, Apaš, Apač, kao divlji Indijanac. Tako da... ne znam... Ono, možda sam na mamu.

foto: Privatna Arhiva

Inače, ja se nešto ne sećam tih nekih godina do početka osnovne škole, one prve godine, tipa dve, tri, četiri. Tek od početka škole imam neka sećanja... Evo, recimo, sećam se da smo jednom pobegli s prvog časa u osnovnoj, moj drug, koji se isto zvao Srđan, i ja. Sedeli smo u klupi zajedno na prvom času i onda je ta naša učiteljica, koja je bila baba, neka gospođa, veoma stroga i nije baš bila mnogo uviđajna prema dečjim nestašlucima, počela tu nešto kao da nam priča o nekim pravilima i tako to, i posle tog časa kažem ja tom mom drugu: "E, ovo je mnogo dosadno, ajmo mi da se lepo igramo kod mene kući." To smo i uradili, samo što smo stvarno došli kući. Nismo znali da kad pobegneš iz škole, ne treba da ideš kući, ha-ha-ha-ha! To smo posle naučili.

NADIMAK

Moj nadimak je u stvari nastao slučajno. Pošto se ja prezivam Gojković, onda je prvih nekoliko razreda osnovne škole bilo klasično skraćenje, pa su me zvali Gojko. Pa je onda tu negde sredinom ili krajem osnovne škole i kroz celu gimnaziju mutiralo u Gojle. I to je bio moj dugogodišnji nadimak - Gojle. E, neposredno pre početka profesionalne karijere, u stvari, zapravo pre prvog velikog intervjua koji smo dali za zagrebački Polet, moje društvo je izašlo negde i bio je tu neki čovek koji nas nije znao, koji nas je prvi put upoznao, i on je čuo Gojle, ali nije dobro zapamtio, pa me je onda nazvao: "Ej, Gile!" Ovi moji umrli od smeha - Gile, Gile! I tih dana moja ekipa krene tako da me zove. I sad, dođe taj prvi intervju, mi odgovaramo, svi iz grupe, ovi moji me iz zezanja sve vreme zovu Gile, Gile, onda novinar napiše Srđan Gojković Gile, i onda su svi prepisivali to dalje i... I tako da je zapravo taj nadimak nastao bukvalno nekoliko dana pre početka moje profesionalne i medijske karijere.

foto: Zorana Jevtić

Ja sam i pre 20-30, a verovatno i pre 40 godina planirao da sviram dokle mogu. Penzija može biti samo ono - prinudna penzija, tipa sad si bolestan, pa ne možeš više da funkcionišeš. Ali dokle god budem mogao, kao i ovi moji heroji: Rolingstonsi, Bob Dilan ili ovi stariji pre njih: Čak Beri, BB King i ostali, znači, ima da se svira dok mrdaš i dok si u funkciji.

Voleo sam kada sam bio mali Đorđa Marijanovića, ali nisam se vezivao toliko za pesme, već za njega kao pojavu. Dok sam ja bio klinac, svi ovi ostali bili su kao motke ispred mikrofona, nisu se pomerali. Đorđe se bacao, skidao sakoe, imao taj ekspresivni stejdž nastup, i to je ono što mi je pre svega privuklo pažnju. Jedna od prvih pesama koje se sećam, a da se pojavila neka energija u meni, koja reaguje na tu muziku jeste "Baby, come back" grupe Equals, u kojoj je svirao Edi Grant, koji je bio vođa tog benda. Sećam se, imao sam neki mali prenosivi gramofon samo za singl ploče. To se valjda zvalo gutač ploča ili tako nešto. Imao je i zvučnik i sve, izgledao je kao torbica i ti ubaciš u njega singl i ja se sećam da sam deset puta vraćao tu pesmu jer sam se na nju baš ložio.

KAKO BUBNJAR KAŽE

Ja sam, u stvari, prvo bio bubnjar. Prvo sam se ložio na bubnjeve. Prvo sam od tatinog druga dobio akustičnu gitaru još u osnovnoj školi. Nešto sam pokušao akorde da učim, ali mi je bilo zanimljivije da okrenem gitaru naopako i da lupam po njoj rukama, kao da je neki bubanj. Onda sam kupio male tarabuke, pa sam svirao to. U mom slučaju sve je počelo tako što su moja dva drugara iz gimnazije svirala zajedno Bitlse, Stonse i tako neke stvari. Ja sam izrazio želju da bih voleo da sviram bubnjeve, ali nemam bubnjeve... Onda je ovaj jedan moj ortak rekao da on ima neke delove bubnjeva kod sebe na tavanu i da dođem, pa da pravimo probu. To je možda bio neki doboš. Imao je činele, ali nije imao stalak za činele. Znam da smo stalak pravili od onih štapova za skijanje, pa ih stavimo naopako u gojzericu, a onda činelu na vrh štapa za skijanje. I kada sam ja onda provalio da imam nekog smisla za to, onda sam uskoro kupio i te svoje, "crveni holivud". Verovatno mi je mama dala pare za to ili tako nešto. To je bio neki polovan, niže klase, ne tako skup bubanj. I onda smo napravili grupu Hipnotisano pile, u kojoj sam ja bio bubnjar. Tu smo već počeli da nastupamo po gradskim gitarijadama i školskim priredbama. 

foto: Privatna Arhiva

TATA, OTKUD TE OVAJ ZNA

Sin mi je malo bolji đak od mene, vrlo dobar je. Imam dvoje dece, Uroša od 12 godina, koji je sada šesti razred, i ćerku Taru, koja ima dve godine. Uroš nije baš takvog karaktera kao ja. Zasad nije baš toliko nemiran. Naravno da zna ko mu je tata, da je poznat. Bio je mali kada je počeo da shvata te stvari. Recimo, idemo ulicom, pa mi priđe neki čovek i kao: "E, gde si, Gile?" Naravno, ne poznajem čoveka, ali se lepo ispričamo, pa me sin pita otkud ja njega znam, a ja mu kažem da ja njega uopšte ne znam, ali on zna mene. Tako je počeo da kapira da se ja bavim nekim zanimanjem gde mene ljudi znaju, a ja njih ne, ha-ha-ha!

Da li će on da se bavi rokenrolom? Pa ne znam, ne verujem, a i ne izgleda mi da planira da se bavi javnim poslom. Zasad ne pokazuje neka interesovanja. Ali nisam ni ja sa 12 godina, videćemo. Ja, u svakom slučaju, nemam nikakvu nameru da utičem na to da se on bavi muzikom, niti mislim da roditelji treba da projektuju svoja zanimanja na svoju decu. Mislim da on treba da nađe sam šta mu je zabavno i zanimljivo.

foto: Zorana Jevtić

Zašto sam postao otac u četrdeset sedmoj? Slučajno. Mislim, nisam imao neke planove, kao tipa, e planirao sam da ću postati otac tad i tad. To su neke stvari koje se, ajde da kažem, ne znam da li da kažem slučajno, ali se desilo kada se desilo i to je to. Znam, okej, moji drugari su ranije postajali očevi, kao na primer Bajaga, Anton iz Brejkersa, Cane... Svi oni imaju stariju decu, Grof, koji je bio basista u bendu, na primer. To je nešto što čovek ne može tačno da isplanira kada će da mu se desi.

LJUBAV

Prva ljubav? Ono, baš prva?! Ne znam... to su neke... ono klinački neostvarene ljubavi. Sviđa ti se neka devojčica, pa se kao nešto ložiš, ali se ništa tu ne desi. Tipa sedmi razred i završni razredi osnovne škole. Imao sam to, naravno. Pa onda gimnazija, tu je već bilo nekih ozbiljnih izlazaka. Moja prva veza bila je sa Ducom Marković. Mi smo se upoznali kada smo imali 17 godina i onda smo šest godina bili zajedno, pre nego što je Duca počela da se bavi svojim poslom i ja svojim. To je ono nešto što bih rekao da je prva ostvarena, ozbiljna ljubavna veza.

foto: Sonja Spasić

TATA I MAMA

Ja sam živeo malo sa tatom, malo sa mamom. Međutim, tata mi je umro kada sam imao 15 godina. Dotad se nisam ozbiljnije ni zanimao za muziku, a ovaj period kada sam ja krenuo da se interesujem za svirku, tad sam bio sa mamom.

U osnovnu školu sam išao, evo, ovde u "Banović Strahinju" na Banovom brdu. U srednju sam se upisao na Konjarniku, u Jedanaestu beogradsku gimnaziju. Pošto me nisu primili u Trinaestu, jer sam bio dobar đak. Tamo su primali samo vukovce, jer ta gimnazija ne pokriva samo Banovo brdo već i Rakovicu, Petlovo brdo, pa se tu nakupi veliki broj ljudi sa odličnim uspehom i ja tu nisam imao neke šanse. Primili su me u Jedanaestu, pa sam neko vreme putovao sa Banovog brda. Tata mi je umro leto posle prvog gimnazije, pa sam onda najviše bio na Zelenom vencu. Tamo su mi bile baba i mama, pa sam odande isto putovao.

SMRT

Smrt tate ne verujem da je bila prva tuga, sigurno je bilo nešto i pre toga, ali to je ona drastična situacija - smrt člana uže porodice. Bilo je potpuno neočekivano, on je umro od srca i ja nisam imao ni pojma da on ima ikakvih problema s tim. On je legao, samo zaspao, i valjda mu je stalo srce u snu i to je bilo to. Bio je najveći šok što je bilo naglo i neočekivano.

foto: Privatna Arhiva

Živeo sam sa mamom i babom. Mama je bila previše tolerantna, mislim tata je bio malo više, da kažem, strog. Mama je bila tolerantnija. Mama je bila daktilograf jedno vreme, pa je posle završila neki kurs za kozmetičara, pa se bavila kozmetikom privatno. Mi smo bili socijalistička srednja klasa. Svakako su oni bili neki radnici, tata je bio neki šef u Radio Beogradu. To se zvalo načelnik organizacije rada, mislim da je on bio u toj nekoj kadrovskoj službi koja je odlučivala ko će se zaposliti na radiju i tako dalje...

Mene nije zanimalo da radim na Radio Beogradu jer, kao što rekoh, ja sam već sa 19 godina snimio prvi album i nisu mi bile potrebne nikakve veze da me neko zapošljava zbog pokojnog tate.

ORGAZAM

Električni orgazam je u Beogradu odmah bio prihvaćen i od publike i od kritike, ali ne i od najveće diskografske kuće u gradu, jer je PGP RTB bila manje-više narodnjačka kuća. Mislim, imali su i oni, naravno, poneko rok izdanje, ali generalno su bili konzervativni. Mi smo za njih bili previše revolucionarni tip benda u to vreme kada smo nastali. Mislim, prvo ime nije moglo da dođe u obzir, bili su u fazonu - ne može da se bend zove Električni orgazam. E, onda smo otišli u "Jugoton", koji nam nije pravio nikakve probleme oko imena. Otišli smo tamo gde može.

foto: Zorana Jevtić

Znaš kako, tri benda su se pojavila u Beogradu u isto vreme, zvali su nas "beogradska alternativna scena", a tu su bili Šarlo akrobata, Idoli i mi. Tada smo snimili zajednički prvi album - "Paket aranžman", i to je odmah dočekano uz totalnu euforiju i kritike publike. Taj prvi udar popularnosti, barem kod te gradske, urbanije publike, bio je veliki. Tako da smo se mi nekako brzo navikli na to da ljudi dobro reaguju na to što mi radimo. Naravno, kasnije nije bilo sve vreme tako. Bilo je i perioda kada nas je pljuvala kritika, ali sam početak je, što se kaže, bio intenzivan.

POPULARNOST

Sigurno da je popularnost uticala na nas na psihološkom nivou. To kao klinci, te prve dve-tri godine, bili smo puni sebe; kao da smo najpametniji na svetu i da sve znamo najbolje, jer su nam tako govorili, podstrekavali nas. Onda posle dve-tri godine, kao i svaka takva pojava, dođe i neki pad, pa ti svi govore da je tvoje vreme prošlo... Međutim, mi smo se onda polako promenili, jer je sve to bila istina. Cela ta priča o novom talasu trajala je možda dve godine ili tako nešto. Većina tih bendova se onda ili raspala, ili promenila. Mi smo bili ovi koji su se promenili.

Očigledno da mi ne bismo mogli da opstanemo i da, evo, još opstajemo da publika ne dolazi na naše koncerte, da se naši albumi ne prodaju. Očigledno da postoji ciljna grupa za to što mi radimo. Ona se menja, mislim ono, stalno dolaze neki novi klinci, koji prvi put dolaze na neki naš koncert ili prvi put skidaju sa neta neki naš album, ali dolaze u kontakt sa bendom i, pre svega, zahvaljujući valjda tom nekom vanvremenskom kvalitetu, mi valjda i dalje opstajemo. Da smo bili suviše vezani za neku epohu ili vreme, verovatno bismo ostali u toj epohi i raspali bismo smo se. Ali pošto smo se u korak sa vremenom i mi menjali, očigledno da je to bio neki put uspeha, da tako kažem. Ja jesam kao nešto što se u narodu zove vođa benda, ja sam inicirao nastanak benda, ali bend je bend. Pazi, u prve dve-tri, možda četiri godine, ljudi su se smenjivali u bendu jer nisu svi koji su tu bili videli sebe kao muzičare za ceo život. Ja jesam. Onda sam našao Švabu i Bananu pre 35 godina i onda smo nas trojica 35 godina u bendu. Eto.

foto: Zorana Jevtić

NARODNJACI

Nije Srbija, da kažem, nikad ni bila rokenrol, kao ni Jugoslavija, uostalom. Uvek je tu bila dominantna ta turbo-folk struja, narodnjaci. To je uvek bilo jako popularno. Jeste, bio je rokenrol masovniji nego što je sad, u svakom slučaju, ali bila je i velika zemlja sa dvadeset miliona ljudi, pa je bilo za svakog ponešto. Mi još uvek radimo samo to, profesionalno se bavimo rokenrol muzikom, sviramo koncerte. Osim ove godine...

Nikada mi nije palo na pamet da promenim vrstu muzike. Pre svega, počeo sam time da se bavim iz svog zadovoljstva koje sam ja imao od sviranja i pravljenja ove muzike koju mi radimo. Nikada nismo radili muziku za publiku, nego uvek i pre svega da zadovoljimo neke svoje standarde i da radimo ono što se nama sviđa. Naravno, kad izdaš ploču, ti se nadaš da će što više ljudi da odreaguje na to. Ali nekad odreaguje više, nekad manje, ali uvek dovoljno da bi bend mogao da postoji 40 godina.

UDAR SLAVE U GLAVU

Imali smo udar slave u glavu, što se kaže, nešto što mnoge ljude trajno izbaci iz ravnoteže. Izbacilo je i nas i mene. Prvo počne tako što te svi hvale, a onda posle drugog-trećeg albuma počnu da te pljuju, pa se ti iznenadiš. Kao, kako?! Zašto?! Verovatno sve to zavisi od lične psihološke stabilnosti ili nestabilnosti, kako bih to nazvao. Ali to je veliki udar na psihu mladog čoveka. Ta prva popularnost, bez obzira na to čime se baviš - koja god javna delatnost gde si ti sad u centru pažnje ljudi koje ne poznaješ. Tu često dolazi do promene ličnosti. I kod mene je to bilo, veliki bust samopouzdanja u tom periodu kada svi počnu da te hvale. Srećom, ispostavilo se da sam ja nekako uspeo da se izborim sa tim udarom. Onda posle skapiraš da ne treba to lično da doživljavaš i na sve navikneš i da nije toliko bitno, jer je to samo nečije mišljenje.

foto: Nebojša Mandić

BUDIZAM

Bio je 21. jun 2012. kada sam pročitao prvu knjigu o budizmu. Ja sam tu knjigu, u stvari, kupio 20 godina pre tog datuma i stajala mi je na polici. Tada sam živeo s bivšom ženom i taj brak je tad bio već pri kraju. Mi smo se tu negde sledeće godine i razveli; nisam ja neko ko će bilo koga da ubeđuje i tera da radi isto što i ja. To nije neki način kako ja vidim da stvari treba da se rade. Ja sam uvek u manjini, da sam radio što i većina, svirao bih sada narodnjake. Uvek radim ono što meni najviše odgovara. Ne ravnam se prema sredini, to nikada nije bio moj put - da većina određuje šta ću ja da radim. Kažem ti, još u prvom osnovne sam imao probleme sa nametnutim normama, načinima ponašanja i tako dalje.

U principu se u budizmu menja vrsta ponašanja, kako da ti objasnim... Ti sam se trudiš da ne radiš stvari koje su loše za tebe i druge. To je jedna od praktičnih stvari, ali se najviše radi meditacija. To je kao osnovna vežba. Radi se o vrlo praktičnom vežbanju sopstvenog uma, bar ja to tako vidim. Generalno, budizam i celo to učenje služe pre svega smanjenju životne patnje. Nerviranje je svakako nekakva patnja, pa onda i stres... Svako od nas ima patnje u životu, pokaži mi čoveka koji ih nema. Ne mislim ja na patnju da ti sad kao ideš ulicom, vrištiš i čupaš kosu, nego je i dosada patnja, recimo. Kad si smoren, patnja je, kad si nervozan, patnja je, razumeš? Sve je to lepeza nekih loših osećanja kroz koje svako živo biće prolazi... Ali ne možeš to da uradiš tek tako, sam od sebe, nego moraš da vežbaš. Vežba kreće sa meditacijom, ali se tu ne završava, to je, eto, neka polazna tačka, i objašnjenje u najkraćem. Sinu sam nekoliko puta pokazao neke tehnike iz budizma, daleko od toga da ga ja tu nešto sad kao teram da to radi. Rano je za njega, on ima tek 12 godina, ali ono što mogu da mu kažem jeste da bi to bilo dobro za njega da vežba, jer je to vrlo praktična stvar - da prođeš kroz život sa što manje udaranja glavom u zid.

VELIKA SREĆA

Meni je u životu sigurno prva najveća sreća bila izlazak "Paket aranžmana". Prvi put je moja muzika objavljena sa mojih 19 godina. Kao, još sam zvanično tinejdžer, a u fazonu - eee, imam ploču, super! I dalje svi otkidaju na tu ploču, i danas. Nije bilo kao, e, objavio si tu neku ploču koju niko nije primetio. Ovu je baš primetio svako. To je i dan-danas ono... Proglašavana je za najbolje prve dve-tri ploče u Jugoslaviji. Pun si sebe, ali se brzo na to privikneš. Čovek se na nešto dobro vrlo lako navikne. Onda ti to postane kao, na neki način, normalno.

Ima ta legendarna priča kad sam ja Encu Lesiću, koji je bio snimatelj, producent i vlasnik tog privatnog studija, kada je sve bilo gotovo i kada smo preslušavali sve bendove i ceo album, i ja mu kažem: "Enco, ovo će da nam bude najbolja ploča, prodaćemo preko 100.000 primeraka!", a on me onda zagrli i kaže: "Gile, opasan je album, ali nećete prodati 100.000, u ovoj zemlji ima dvadeset miliona seljaka i ova muzika se neće nikad toliko prodati." Zapravo je on na neki način celu našu karijeru procenio - mi nikada nismo prodavali stotine hiljada ploča. Svirali smo u jednom periodu, posle albuma "Letim, sanjam, dišem" i "Igra rokenrol cela Jugoslavija" 1988. godine, po stadionima, godinu-dve dana, i to je bilo to.

foto: Zorana Jevtić

Nije da smo išta pretendovali, nego smo mi radili muziku koja se nama sviđa, ali smo brzo shvatili da to nije većinski ukus ovde. Kao što sam već rekao, dovoljno nam je da bismo mi sad živeli od toga. 

"LEPA SELA..."

Dragojević me je pitao da li može da iskoristi pesmu za film. Tako je bilo. Trebalo je čak da ja igram u toj sceni. U onoj kad tamo neki kradu neke televizore, koliko se ja sećam. To je uloga koju igra Dubravko Jovanović, a trebalo je ja da je igram. Međutim, u tom trenutku sam išao na more i nismo mogli da se spojimo. Ja nisam hteo da ostanem u Beogradu zbog kratkog snimanja i... Originalna Srđanova ideja je bila da se ja pojavim u epizodnoj ulozi.

Ta pesma se posle filma svima popela na glavu. Počeli svi da je koriste, sportisti; prvo košarkaši, pa odbojkaši i to je bila neka, da kažem, sportska himna. Čak je i nama bila dosadila, pa jedan period nismo hteli ni da je sviramo.

DEČJE PESME

S rokenrolom za decu je sve počelo pesmom "Ivin voz". Odemo do Vlade (Divljana, op. aut.) u studio i snimimo to i još neku pesmu. Vlada je u to vreme sarađivao sa pozorištem "Boško Buha", jer je radio tu neku himnu za pozorište. Direktor je bio Ljuba Ršum, koji se oduševio kada mu je Vlada pustio te dve stvari koje smo napravili. Ljuba je čak i predložio da on napiše scenario za pozorišnu predstavu, a da mi snimimo još tih nekih dečjih standarda u tom fazonu. Onda smo to i uradili - snimili smo album koji je tada bio jedan od najprodavanijih dečjih albuma. Pa znaš šta, mislim da je bilo ključno, a i da se i danas to dešava, da odrasli ljudi koje rade za decu rade to sa nekim... nipodaštavanjem, rekao bih; kao da su deca neki mali retardirani ljudi, pa je pristup tih velikih malo kao da se s višeg nivoa obraćaju nekom na nižem. Mi uopšte nismo imali taj fazon, mi smo te pesme pravili kao da pravimo album za našu publiku. To su bile te pesme, mi smo ih aranžirali, pevali, svirali, producirali kao da radimo svoje autorske albume. Mislim da je to bila jedan od ključnih stvari za uspeh. To su sve već bile poznate pesme, na kojima smo i mi odrastali kao klinci. Ali su postojale i neke stare verzije koje su muzički bile već prevaziđene. Ovo je bio brz, jak ritam, glasne gitare i klinci su super reagovali. Isto i na pozorišnim predstavama koje smo igrali deca su vrištala. Kao da gledaš snimak Bitlsa, mi smo bili u šoku! Deca spontano reaguju. To je bio super period kada smo to radili. Posle smo radili još jednom za decu, u seriji "Fazoni i fore", koju je Ršum radio. Ršum je pisao songove za svako slovo, to je bila "Rokenrol azbuka". Onda smo Vlada i ja napravili trideset songova, koje smo isto snimili. Slušao je moj Uroš sve to, naravno.

foto: Zorana Jevtić

ŠTA OSTAJE

U svojoj karijeri ništa ne bih promenio. Sve što se dešavalo, i dobro i loše, imalo je nekakvog smisla. Sama činjenica da bend posle 40 godina postoji i da i dalje sviramo koncerte i snimamo nove albume, znači da ne postoji ništa što bih promenio. Bilo je svega i svačega: prijatnih, neprijatnih, kriznih situacija, ali to je sve nekako kao i život. Da nije ovo, bilo bi ono. Niko nema neku bajku od života i od karijere, gde mu ruže cvetaju svaki dan.

Jednoga dana kad mene ne bude, ostaće pesme, ali nije da se ja sad tu kao nešto bavim tim razmišljanjem, samo ti odgovaram na pitanje. Dobro, ima sad tu kao neki fazon, kao bilo bi lepo da ostaviš nekakav trag o svom postojanju i tako to. Ali, ako se time previše baviš, onda mi se čini da je to kontraproduktivno. Ostaće neke pesme, ne kažem, već mogu i da pretpostavim i koje bi to bile, ljudi i sad vrište na "Zlatni papagaj", na "Krokodile" i "Nebo", na te koje su pre 40 godina snimljene. Iz prve faze benda najdraža mi je "Krokodili dolaze", "Kapetan Esid" iz sredine osamdesetih, "Da si tako jaka" iz devedesetih. Najpopularnija je ubedljivo "Igra rokenrol cela Jugoslavija" iako Jugoslavije više nema. Na tu pesmu danas najbolje reaguju u tim sredinama tipa Hrvatska, Slovenija, te neke bivše republike koje su prve napustile Jugoslaviju.

Kurir/ Maša Kostić Foto: Zorana Jevtić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...