Najnovije vesti

VLADA DŽET: Vodim poreklo od Arsenija Čarnojevića, predak moje porodice bio mu je brat, ali su se posvađali prilikom SEOBA SRBA
Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Moja životna priča

VLADA DŽET: Vodim poreklo od Arsenija Čarnojevića, predak moje porodice bio mu je brat, ali su se posvađali prilikom SEOBA SRBA

Moja životna priča

Na domaćoj rok sceni prisutan je skoro 60 godina. Pevač, gitarista, pisac, voditelj... Jedna je od velikih preostalih zvezda čuvene Dvestadvojke. Objavio je knjigu u kojoj je opisao svoj život, a istoriju domaće rok muzike ispisao je u grupama Crni biseri, Tunel i Vlada Džet bend...

Rođen sam '46. u Beogradu, na Senjaku, u Ulici Viktora Igoa, ali sam dobar deo detinjstva proveo kod babe i dede u 27. marta 135 - danas je to Bulevar kralja Aleksandra - preko puta studentskog doma "Ivo Lola Ribar". Može se reći, da se našalim, da sam od malih nogu vodio dvostruki život.

Događaje iz života sam počeo da pamtim pedesetih godina, kad sam imao pet-šest. Jedna je atmosfera bila na Senjaku, s mamom i tatom, to se sećam, a druga kod babe i dede. Što je i razumljivo.

Važno je drugarstvo

Bio sam dobar đak. Išao sam prvih pet razreda u školu "Branko Radičević", a posle sam se preselio u grad. To je bilo vreme socijalističkog vaspitanja, velika tekovina, i uz sve njegove manjkavosti, najvažnije što sam naučio jeste drugarstvo. Moje generacije su negovale taj kult. Postoji ona čuvena rečenica: "Rođake ne možeš da biraš, ali možeš s kim ćeš da se družiš." I to je tako. Ali... sada smo već tim koji se godinama osipa... Kovid je odneo dosta ljudi. Hoću da kažem da sam s ljudima iz detinjstva ostao blizak za ceo život. Drugare iz osnovne i srednje škole mogu da pozovem u bilo koje doba dana ili noći i uvek će mi pomoći. To se danas, kod ovih mlađih, izgubilo.

Moram da ti navedem jedan primer, slušaj. Bio sam pozvan zbog "Hita 202" da održim predavanje u Petoj beogradskoj gimnaziji. I krene diskusija. Ja sam išao u 14. gimnaziju, a oni su ti bili rivali kao... kako da ti to objasnim... kao Zvezda i Partizan! Uvek je bilo važno ko ima bolje učenike, gde idu lepše devojke i tako to... I počnem ja da pričam o drugarstvu. Kažem, mi smo se trudili da nijedan naš drugar ne padne na popravni ispit iz matematike, biologije, fizike... Uvek smo pomagali jedni drugima, objašnjavam im. I javi se jedna devojčica i kaže: "Lepo je to što pričate, ali ako ja pomognem drugarici, ona će imati bolji uspeh i imaće više bodova od mene i možda će upisati željeni fakultet, a ja neću." E, tad sam shvatio da ovaj, da ga nazovem, novi sistem vrednosti uči decu da odmah moraš da naučiš da se laktaš. To jeste praktičnije, ali ljudi time na ličnom planu mnogi više gube nego što dobijaju.

Vlada Džet
foto: Zorana Jevtić

Zaljubljeni sin jedinac

U porodici sam bio jedino dete. Obično kažu da su jedinci razmaženi, pa su se moji roditelji trudili da sve delim s drugarima. Vaspitali su me tako. Nisam sebičan, ali o tome su pozvani drugi da govore. To pitaj ove neke moje. E, kao takav, prvi put sam se zaljubio kad sam imao šest godina! Išao sam u prvi razred. Smrtno sam se bio zaljubio. Al' nije bilo uzvraćeno... U tim godinama ljubav smo shvatali tako da se ti družiš s tom osobom. Prava ljubav je došla puno kasnije. Bio sam u gimnaziji. Danas se ne sećam ni kako se zvala. I tu nije bilo ništa ozbiljno, samo smo se držali za ruku. Eto, tako ti je to bilo.

Paja Jovanović, Seoba Srba
foto: Arhiva

Poreklo

Roditelj su mi rođeni u Beogradu, a po ocu sam Čarnojević. Naš predak je bio brat Arseniju Čarnojeviću. Oni su se, kaže priča, posvađali prilikom seobe Srba, nisu valjda hteli da čekaju neko pleme i... Legenda kaže da je moj predak uzeo prezime Janković po đedu Janku. Nisam to znao dugi godina, dok mi jedan čovek nije to otkrio. Posle sam sve shvatio. Moj najstariji stric je Arsenije, a deda je bio Mihajlo... Ostala su ta imena kod Jankovića. Ja nisam Arsenije ili Mihajlo, jer je moj otac bio drugi sin u porodici, a običaj je da prvi sin svojoj muškoj deci da ime po dedi. Malo ljudi me zna po prezimenu. Svi me znaju kao Vladu Džeta. Taj nadimak sam dobio po Džetu Harisu, basisti grupe Šedouz.

Zlatni dečaci

Moje druženje s muzikom počelo je slučajno. Svirao sam gitaru pomalo, ali to je bilo jako skromno. Početkom 1962-1963. godine počinju da se pojavljuju ti prvi električni sastavi i u mojoj školi. U 14. gimnaziji pojavili su se Zlatni dečaci, koji su za kratko vreme postali vrlo poznat bend, pre svega zahvaljujući saradnji s Nikolom Karaklajićem, šahistom i urednikom na radiju, koji ih je usmerio da sviraju obrade klasičnih tema poput Labudovog jezera, Humoreske, Dunavskih valova i tome slično, u to vreme su instrumentali bili u modi.

Nikola je uspeo da tokom jednog od svojih gostovanja u Engleskoj u povratku svrati u Holandiju i da Fontana izda singl Zlatnim dečacima, što je prvi put da je neki domaći bend dobio zvanično izdanje koje i danas postoji u katalozima: "Golden bojs-Labudovo jezero". Mislim da je pre toga jedino Ivo Robić imao izdanja u Americi.

Crni biseri, Vlada Džet
foto: Jugoton, Privatna Arhiva

Crni biseri3

I onda sam ja razmišljao: kako su ovi mlađi od mene i sviraju, a ja ne sviram? Onda sam ja tu nešto kao pokušavao, al' kad ne znaš šta i kako, to je kao neko lutanje kroz mrak. I onda sam upoznao Crne bisere, oni su bili iz moje škole, braća Božović, sinovi čuvene doktorke Saše Božović, narodnog heroja, a njihova sestra je išla sa mnom u odeljenje. Ivan je bio mlađi od mene godinu dana, a Slavko tri-četiri. A Goran, koji je svirao s njima, bio je moj komšija, i ja sam pošao s njim na svirku koja se održavala tamo negde u okolini Kalenić pijace i tamo je došlo do neke svađe između njih, jer je neko trebao da svira bas gitaru, a za sve njih je bilo poniženje da sviraju bas sa četiri žice, jer su svi oni kao gitaristi... I pitaju oni mene znam li da sviram bas i ja kažem - znam, iako nisam imao pojma o čemu se radi kada je u pitanju bas, ali sam shvatio da mi je to šansa da nešto uradim. Oni mi daju bas gitaru, ja uključim u neko pojačalo koje se ne čuje i mi tu kao sviramo, i posle mi kaže Ivan: "Nisam čuo kako sviraš, ali odlično držiš gitaru!". To je već bila ulaznica.

I to je tako išlo sve od 8. marta 1964. godine, pamtim taj datum jer od tada mi teče muzički staž, od dana kada je bila priredba u "Vuku Karadžiću" i mi kao Crni biseri sviramo, tamo prava pojačala, ja uključio, ono se čuje... I ja razmišljam - šta ću sada kada se čuje, do sada se nije čulo, pa sam mogao da sviram šta hoću! I pitam, kao, odakle ide ova pesma? Kažu mi, ide iz E. I ja se uhvatim E i ne puštam celu pesmu! Onda sam se malo raspitavao kod ljudi i Dragan Mirković, sekretar džez udruženja, koji je kasnije svirao bas s Vampirima, mi je pokazao nekoliko zanatskih trikova i kao da mi je otvorio prozor. Shvatio sam da je sve ono što želim da izvedem u stvari jednostavno ako znaš odakle da počneš. Tako da sam ja relativno brzo usvojio bas gitaru, svirao sam i danju i noću.

Crni biseri, Vlada Džet
foto: Jugoton, Privatna Arhiva

Tako se nekad radilo

Skoro 17 godina sam bio u Crnim biserima, od 1964. do 1980. godine. Sad nam je izašao album s tim snimcima iz tih šezdesetih godina, koji je izdao "Jugoton", jer smo mi bili njihovi, mi smo za njih snimali singlove, jer u to vreme album još nije postojao kao faktor za našu vrstu muzike. U to vreme ste za jednu pesmu imali dva sata vremena za snimanje, a u to vreme snimanja bilo je uključeno i unošenje opreme, i montiranje opreme, i štimovanje, sve. U današnje vreme dva sata piješ samo kafu pre snimanja. Mi smo uvek dolazili jako navežbani i jako smo ozbiljno prilazili tim snimanjima. Nismo imali jake pojedince, ali smo bili jaki kao tim i bili smo jako navežban bend, tako da smo sve radili na - tri-četiri, jer to je sve snimano uživo, nije bilo višekanalne tehnike. I to nije slika samo našeg zvuka i naše svirke, tako su svi svirali u to vreme, i oni koji su bili bolji od nas i oni koji su bili lošiji.

Vlada Džet
foto: Zorana Jevtić

Ulazak na radio

Fan radija sam bio oduvek, još dok sam bio sportista. Trenirao sam svašta, a najviše sam postigao u rukometu, igrao sam u Zvezdi, bio sam i omladinski reprezentativac Srbije, ali kad sam počeo da sviram, to više nije išlo zajedno, jer mi smo igrali rukomet na betonu i šljaci, pa kad se razbiješ, ne možeš posle tri dana ni kašiku da uzmeš u ruke, a kamoli gitaru, pa sam ipak izabrao svirku kao neko svoje opredeljenje.

A na radio sam prvi put došao 1961. godine, kad sam bio na radnoj akciji na Adi Ciganliji i došao sam kao da pričam o kulturnom životu brigadira... I kad sam ušao na radio, kao da sam ušao u neki hram. Sećam se, nedelja je bila, mi smo došli sa Ade i ja sam odmah pitao gde je Radivoje Marković, jer je on za mene bio sinonim za radio, čovek koji je prenosio sve utakmice. I posle sam često gostovao na raznim radio-stanicama, gostovao sam i kao član Crnih bisera, tako da mi radio nikada nije bio stran, ali nikada sebe nisam video s druge strane, uvek sam bio gost. Godine 1978. pokojni Milenko Prodanović Prota me zvao na radio, to je bio jul mesec, svi su išli na godišnje odmore i nije imao ko da radi, i ja pristanem da radim, čisto malo da se igram dok ne odem i ja na more. I posle nekih deset dana rada shvatim da sam se ja čitav život spremao za to u stvari, i onda sam rešio da ostanem i ostao sam do penzije. Sad zbog korone dve godine nisam ušao u tu zgradu. Zabranjen je ulaz nama starijima od 65 godina.

Saradnja s Ljubom

Osamdesete sam izašao iz Crnih bisera, rekao sam ti to već, razišli smo se, jednostavno zamor materijala, nije to bio više taj bend, nije to više bilo to. Mogli smo ili da postanemo kafanski bend ili da ne sviramo više. Ja nisam hteo da budem kafanski bend i prestali smo da sviramo. Sticajem okolnosti, Ljuba Ninković je bio izašao iz grupe S vremena na vreme i mi smo se tu nekako spojili, iako smo potpuno dva različita tipa po svemu, i po odnosu prema muzici, i po afinitetima, i po čemu god hoćeš, ali možda su upravo te dve stvari i dale kvalitet koji smo imali. Skoro je Tunelima izašao lajv iz Zagreba 1985. godine. Posle tih nekih početnih neuklapanja, stvorili smo neki odnos. Na početku smo bili dva benda u jednom, jer kad je sviram svoje pesme i pevam, to je bila jedna vrsta muzike, a potpuno druga kada to Ljuba radi. Posle smo se malo približili, baš u vreme kada je kod nas došao gitarista Vlada Negovanović. On je bio talentovan klinac u to vreme i mi smo ga na neki način pogurali, pa je danas jedan od najcenjenijih producenata, gitarista, snimatelja i mnogo šta drugo.

Vlada Džet
foto: Zorana Jevtić

Ponosan

Najviše sam ponosan na to kada mi ljudi kažu: "Znaš, ti si mi u životu otvorio oči, zahvaljujući tebi sam saznao za to, to, to i to." Usmerio sam neke ljude ka nekom pravcu za koji sam mislio da je potreban i kvalitetan. Današnje vreme je potpuno drugačije, muzika kao muzika je izgubila značaj u životu, pre svega mladih ljudi. Ranije se znalo, drugo-treće pitanje kada nekoga upoznaš bilo je "šta slušaš" i na osnovu odgovora si odmah znao s kim imaš posla i kako ćeš da razgovaraš s njim. Danas svi slušaju sve, što u prevodu znači da ne slušaju ništa, nego samo čuju neki zvuk oko sebe, bitno je da bude samo malo ritma i u redu je. Ali nema kukanja, tako je kako je sad, još uvek je bolje nego što će biti.

Dijagnoza

Pre 20 godina moj život se potpuno promenio. Saznao sam da imam cirozu jetre. Prestao sam da pijem. Lekar mi je rekao: "Možeš da piješ koliko hoćeš, ali imaš samo još tri meseca života." Doveo sam se u red. Imao sam sreće da nisam prešao crtu. I izgurao sam.

Vlada Džet
foto: Privatna Arhiva, Laguna, Iz knjige godina na 6

Ploče

Meni muzika kao baš malom klincu nije ništa značila. U zemlji smo dugo imali samo jednu radio-stanicu. Hit "Dilajla" je trajao dve godine, "Marina" se pevala tri godine... Rokenrol je pominjan kao još jedan primer zapadne kulture kojoj pripada i Elvis Prisli. I evo kako je to bilo sa mnom: Bila je 1959. godina. Nije bilo načina da se mladi zabave. Okupljali bismo se samo za praznike. U mojoj školi jednom prilikom sam čuo nešto što me je poremetilo. Bio je to "Tuti fruti", koji je pevao Elvis Prisli. Pitam Mišu, drugara: "Šta je to?", a on mi kaže: "Rokenrol." Tad mi se otvorio novi horizont. Odem ćaletu Jovanu i kažem: "Hoću da mi kupiš gramofon." On kaže "važi" i za rođendan, koji je bio 10. aprila, stiže poklon iz Češke. Rokenrol je postala moja strast. Slušao sam pesme i danju i noću. Kad sam skupio desetak ploča, bio sam u društvu "onaj mali što ima gramofon". Mene su, dakle, stariji zvali da puštam muziku po žurkama. Bio sam prvi di-džej.

Za ploču sam bio spreman da ubijem. Nisi smeo da je nosiš u ruci, nego ispod jakne. Za ploče bih davao sve što dobijem. Počeo sam kasnije i da sviram da bih kupovao ploče.

U mojoj kolekciji nema još dovoljno ploča. Uvek tu nešto fali, nikad ne možeš da imaš sve. Ponosan sam što sam sačuvao prve ploče. One su prošle 1.000 žurki i kradene su hiljadu puta. To je bio sport. Da drpiš ploču od drugih iz društva. One sviraju i dan-danas. Kad počne muzika, šum se više ne čuje.

Vlada Džet
foto: Zorana Jevtić

Protesti 1968. godine

I šta još da ti kažem... Mogao sam u životu da zaradim mnogo više novca. Al' pare se potroše. Moje najveće zadovoljstvo jeste to što mogu da radim posao koji volim. U radiju sam dobio prilike i da izmislim mnoge stvari. Nema bolje od toga. Taj posao nije bio najbolje plaćen. Zadovoljan sam što sam ostavio traga. Imao sam sreće da živim u vreme bogato događajima. Napisao sam knjigu "Godine na 6", koju je objavila "Laguna". Više je i nema u prodaji, a ljudi mi je i dalje traže. To je priča o muzičkom Beogradu kroz autobiografska sećanja. Tu sam napisao kako su počeli čuveni protesti 1968. godine. Bio sam na toj svirci. Valjda je to jedini protest koji je počeo spontano. Bio sam svedok toga i svako ko mi priča druge priče, neka ga, ja znam da je bilo tako.

Vlada Džet
foto: Privatna Arhiva, Laguna, Iz knjige godina na 6

Zlatna svadba

Pedeset godina sam sa istom ženom, sa Slavkom. Nemamo decu, tako je kako je. Ne vredi kukati zbog toga. Ona je akademski keramičar, ali se ranije bavila muzikom. Imala je s bratom bend Sunce. Za Novu godinu 1968. na Zvezdari smo se zbližili i od tada ne ne razdvajamo. Mogu samo da ti kažem da ne treba mnogo kukati za prosutim mlekom i kad se desi nešto negativno, treba govoriti: "Idemo dalje." Kukanje izaziva stres, a vremena nemamo mnogo.

Moje gitare

Svako ko živi mora da umre. Mislim da je za mene smrt daleko. Nisam opterećen time. I dalje ću da skupljam ploče i gitare. U kolekciji ih imam 20. Pokojni Boban Birtašević je bio veliki kolekcionar tih instrumenata. Govorio sam mu: "Šta će ti toliko, imaš samo dve ruke." Ja sam tada imao samo dve gitare. Danas imam više nego što je on imao. Dođe prilika da kupiš dobru gitaru za male pare. Danas imam sve gitare o kojima sam maštao kao klinac, i "fender" i "gibson". Srce mi je na mestu.

Vlada Džet
foto: Zorana Jevtić

Kurir, Ljubomir Radanov, foto: Zorana Jevtić

Bonus video:

POTRESNA ISPOVEST OLIVERE BALAŠEVIĆ: Sa suzama govorila o detinjstvu, životu sa Đoletom i novoj knjizi
06:15

POTRESNA ISPOVEST OLIVERE BALAŠEVIĆ: Sa suzama govorila o detinjstvu, životu sa Đoletom i novoj knjizi

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja