Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA JOVE RADOVANOVIĆA: U životu mi nije bilo baš sve komično, PLAKAO SAM i te kako
Foto: Privatna Arhiva

ZAUVEK MLAD

ŽIVOTNA PRIČA JOVE RADOVANOVIĆA: U životu mi nije bilo baš sve komično, PLAKAO SAM i te kako

Moja životna priča

POČETAK Poslednja nagrada koju sam dobio bila je za životno delo. Bilo je to sad po novinama, verovatno ste videli. A tokom života ih je bilo različitih: za najbolju napravljenu epizodu na televiziji, za najbolju seriju, za... Nagrada ko nagrada, svaka je potvrda da to što radiš, radiš dobro i da si na pravom putu. To je i obaveza da budeš bolji nego što si bio. Znam samo da sam sve u životu radio najbolje što sam umeo.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Mene uglavnom znaju i pamte po Sedmorici mladih, a ja da vam kažem, Sedmorica mladih su bili najbolji promoter džez muzike kod nas. To bi bilo lepo da se zna. Kao ansambl smo i počeli sa džezom, ali vrlo brzo smo videli da sa tim teško možemo i familiju da izdržavamo i porodicu da prehranimo, jer džez nije neka komercijalna stvar s kojom možeš da izdržiš u životu, ali to je ljubav i mi smo nastavili sa džezom. A sa druge strane, počeli smo da budemo i orkestar koji je svirao i nešto drugo. Prešli smo na zabavnu muziku i postali deo šou-biznisa, ali ljubav prema džezu nije nikad prestajala. Eto, i to bi bilo lepo da se zna. Dakle, na prvom mestu džez.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Zasmejavao sam drugove

E, ali pre toga... I ja sam bio dete. Mali Jova. Sećam se detinjstva, naravno, ima li šta lepše od tog perioda... Jako sam voleo da zasmejem svoje drugare i da ih nečim obradujem, nekim štosom. Na tome sam insistirao i tokom školovanja, to se kasnije pokazalo, kad sam počeo da sviram, kao nešto što bi moglo da se uvrsti u zabavni program, tako da sam počeo da radim i šou-programe. U početku je to bilo na traljavim nogama, ali ako na nečemu insistiraš i radiš na tome, moraš iz dana u dan da budeš sve bolji i bolji. Mi smo bili uporni u svemu tome i postali smo jedan od najboljih bendova u Evropi. Kada kažem mi, mislim na Sedmoricu mladih. Eto, kako sam zasmejavao školske drugove, tako sam posle i gledaoce kraj malih ekrana...

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Gimnastičar u Partizanu

U osnovnoj školi nisam pronalazio sebe. Nisam bio neki učenik. Moglo bi se reći da sam se provlačio kao vrlodobar-dobar. Ono što je mene zainteresovalo, desilo se u drugom razredu. Vežbala se gimnastika. To me je neverovatno privuklo. Vežbao sam redovno i bio jako zadovoljan, a i dobar u tome. Priključio sam se Partizanu. I tu sam dobio neke nagrade kao gimnastičar. Ubrzo sam počeo i frulicu da sviram i na tim svečanostima sam nastupao i kao sportista, pa frulaš, a onda i u horu. Kad treba nešto da se odradi, nastavnik kaže: "E, Radovanoviću, ovamo!" Pa, onda neki krenu da se bune: "Ostavite Radovanovića, ne može on da radi ceo program!" "E, pa, može! On i radi i peva i svira i igra, sve živo!", odgovarao bi im nastavnik. Tu sam shvatio da će to biti moj poziv jer sam se lepo osećao na sceni.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Kifla mi je bila sve

Rođen sam za vreme Drugog svetskog rata. Na ovim prostorima ljudi imaju tri mogućnosti kada da se rode: pre rata, tokom rata i posle rata. Majka, kao svaka majka, bila je centar naše porodice. Otac je zarađivao, jurio, mama je bila stub. Najvažnija karika bez koje nismo mogli. Otac je bio stroži, a majka zaštitnik. Nas je četvoro dece, ali ja to nisam osetio pošto sam petnaest godina mlađi od najstarijeg brata, tako da sam ja imao utisak da sam jedinac. Nisam bio razmažen. Znate, to je posleratno vreme, jedna nemaština... Evo samo jedne ilustracije. Da bi mi roditelji izašli u susret - a sve to se dešava posle rata, čisto da shvatite - želeli su da me nečim animiraju, da mi nešto poklone... A znate li šta je kifla bila tad? Pa, to nema šanse da dođeš do nje! Samo proja ili šta ja znam. A kifla - misaona imenica! I otac, da bi me oraspoložio, donese - kiflu! Sad, dva brata i sestra gledaju onu kiflu, hoće da je rastrgnu i progutaju, a ja probam i vičem: "Kakano!" Kao, ne valja. I braća i sestra zgrabe onu kiflu i smažu je! Džabe što sam ja vikao "kakano"! Svoje detinjsvo ne gledam kao siromaštvo i kao siromašno. Ono je bilo bogato dešavanjima. Nismo imali novac, ali niko iz okoline nije imao, pa je onda onaj ko ima odmah delio s onima koji nema. To je bilo kao neka obaveza, teško da je neko nešto sakrio pa sam pojeo.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Batine sam najmanje dobijao

Kako su mi pričali braća i sestre, ja sam dobijao najmanje batina od sve dece. Bio sam poslušan. Nisam delio roditelje. Znate ono kad vas pitaju, je l' više voliš mamu ili tatu. U to vreme nisam osećao veću ljubav prema jednom ili drugom roditelju. Sve je bilo jednako. I, sad, ja kažem da mi je detinjstvo bilo lepo, i jeste, ali taj period posle rata je bilo jedno grozno vreme. Onako uopšteno. Krpenjača lopta napravi se od krpe i juriš po ulici! A kad smo prvi put dobili malu gumenu loptu, pa je zašili s tom krpenom, pa je još malo i odskala, mi smo bili presrećni! Od ujutru do uveče smo se igrali na ulici, za razliku od današnje mladeži koju treba da teraš napolje, oni su na tabletima i telefonima. Meni se čini da se lepše živelo.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Mamini kolači najukusniji

Majka je pravila raznorazne đakonije. Štrudle sa makom ili sa jabukama, koje su bile perfektne! Bilo je raznih kolača za koje nije postojao recept, nego šta se ima u kući to se smuti. Sve što je bilo slatko bilo je vrlo brzo razgrabljeno. Nikada slađe nisam jeo nego u detinjstvu, kad majka napravi poslastice. Uživali smo u tome sve četvoro. Pa dođu i druga deca, svi smo sve delili, znalo se. Koliko god da si siromašan ili da se nema, uvek se hrana delila. Niko nije zaspao gladan.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Nađite mi frulicu

Žudeo sam i voleo da sviram. Imam neki unutrašnji osećaj, ako mi verujete, da mogu da uzmem bilo koji instrument i da mogu da proizvedem nešto iz njega i da kontrolišem taj zvuk. Tako je uvek bilo. Sećam se, bila je neka svadba i pevaju "Aj leti soko, nisko, pa visoko, oj, Zoro, Zorice...", i ja mojim drugarima kažem: "Čini mi se da bih, kada bih imao tu harmoniku ili bilo koji instrument, istog trenutka mogao da sviram!" I, naravno, moji drugari odmah skoknu do pijace i po nabavnoj ceni nabave mi frulicu. Ukradu je, da priznam. Donesu mi, i ja sam tu minut-dva, nešto "tu, tu, tu", i duvam ja, isprobavam, i dok sam pronašao tonove, krenem tačno da sviram! Drugari ne veruju! Viču "foliraš se, navežbao si pre toga", sve tako nešto. Nisam mogao da ih ubedim, ali nisam ni imao potrebe. To su bili moji prvi koraci.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Bez para sam svirao

Moje okruženje je bilo zdravo i veselo. Svi su voleli narodnu muziku. Međutim, ja nisam bio neki ljubitelj toga. Posle prvog radio-aparata, koji je doneo moj burazer i uključio, meni se svideo džez. To je bilo nešto što me je okupiralo, pa sam krenuo u muzičku školu, a onda se ispostavilo da sam uspešno napravio i orkestar, gde smo svi bili početnici. To je bio bend Domino. Celu gažu koju smo dobijali kao muzičari, da bi zvuk bio takav kakav mi hoćemo, davali smo na iznajmljivanje klavira. Znate, na Tehnološkom fakultetu nije bilo klavira, a mi smo za sve pare koje smo imali iznajmili klavir da bi bio taj pun zvuk kada subotom i nedeljom sviramo. Bez para smo svirali, ali smo bili zadovoljni. Džez je neverovatna ljubav i to čovek nikada ne može da napusti. To je neka vrsta slobode. Kada vi krenete da svirate, pa da improvizujete, to je kao da se odlepiš i letiš, ti sam kreiraš to što kreiraš.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Sedmorica mladih

Svirali smo igranke, to je bilo toliko posećeno da ne mogu ni da vam opišem. Tada su i Sedmorica mladih dolazila na Tehnološki fakultet da mene slušaju, pa su me vrbovali. Ali nisam odmah prešao, nego sam prešao najpre u Veseli bendžo, pa onda tek u Sedmoricu mladih. Sve se brzo odvijalo. Šezdeset i druge godine sam debitovao na televiziji sa Veselim bendžom. To je jedno lepo iskustvo. Živim od tog sećanja. Nikada ne mogu to da zaboravim jer je bilo uzbudljivo, kreativno i voleo sam, brate, to što radim.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Sve za porodicu

E, to je veliki uspeh. Bili smo ponosni. Dobili smo nagradu kao najbolji bend u Evropi. Znate šta znači kada ste petnaest godina prvi van granica? A tek kad smo počeli da se bavimo šou-programom, nismo imali granice! Kada smo rešili da se vratimo u Jugoslaviju, počeli smo da radimo serije. U to vreme napraviti emisiju je bilo vrlo teško. Za svaku epizodu smo se pripremali veoma dugo i temeljno. Odnos prema publici je bio takav da sve što radimo jeste za porodicu - pesme za decu, pa za odrasle, i onda na kraju ide džez, za našu ljubav. Učinili smo da široj publici približimo džez i uspevali smo u tome.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Srušeni snovi

Palo mi je teško kad je bend prestao da postoji. Srušili su mi se svi snovi. Sve ono što si sanjao da će biti, propalo je... Osećaj je bio grozan. Posle tih ratnih dešavanja, ma... teško je i pričati... Znate, mi smo pravili šou-programe, a nije bilo naznake da će se nešto promeniti nabolje u tom teškom periodu. Svuda su prebrojavali mrtve, godinama se postavljalo pitanje šta će se desiti sa svima nama u zemlji.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Dejan Pataković i Željko Mitrović

Kada se sve završilo, jednoga dana pozove me jedan čovek s televizije i kaže mi: "Ajde da radimo malo, da malo zabavimo naciju, da je nasmejemo, da pokušamo da učinimo srećnijom ovu decu." Pristao sam da probamo, a on mi je odmah rekao da para nema. Zvao sam jednog, drugog, trećeg glumca, niko nije hteo za džabe da radi. Dejan Pataković, koji je, inače, pisao dobro tekstove, on je pristao da radi, ali to su bili tekstovi za glumce, a ja nisam glumac. Prespavam ja jednu-dve noći noći i, pošto sam se dobro snalazio u televizijskoj tehnici, odlučio sam da radim i kao glumac. Uradio sam i jedan i drugi lik. Bio sam partizanovac i zvezdaš. Glumio sam navijača. Kao, oni se prepucavaju. To smo radili veoma uspešno, ali je bilo jako, jako teško. Vrlo je zahtevno, jer sam morao da snimim jedan lik, a onda i da slušam onog drugog, pa da izgleda kao da je dijalog i da se sve uživo dešava. To je bio izazov i to smo radili šest meseci. I za to nisam dobio ni jedan jedini dinar. Jednog dana spakujem ja tu kasetu i odnesem kod Željka Mitrovića. Objasnim mu o čemu se radi i on kaže: "Ja ovo moram da imam!" Tu emisiju sam nazvao "Povuci ručnu". E, to je bilo sve što se tiče televizijskog nastupanja. Povukao sam ručnu, ali zaista.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Odlazak članova

Ali da se vratim na Sedmoricu mladih... Odlazak članova... to nam je teško padalo... To je bilo neopisivo. Život je takav... Mnogo dragih ljudi sam izgubio. Kada sam bio mlađi, to su bili životni šokovi. Danas sa Ljubišom pričam o svemu samo ne o muzici. Ljuba i ja se ispričamo kao stari ljudi, a ne kao muzičari. Sećam se, poslednji nastup smo imali u jednom restoranu u Sarajevu. Tu je bio i Arsen Dedić i... uh, ne znam ko još. Tada su se u motelima pravili kvalitetni programi. Da, i u motelima. Nema mesta u bivšoj Jugoslaviji gde nismo svraćali i svirali. Mi smo od birtija pravili pozorište. Ljudi su to pamtili i po nedelju dana prepričavali. Otići na teren gde nije tvoja publika, to je bilo veličanstveno. Mi smo operske arije pravili u finim aranžmanima da bismo običnoj publici približili operu. Sećam se, odem na pijacu, i običan seljak mi kaže: "Alal ti vera za ono što se uradili, ja ne volim ni O od opere, ali ono vaše je mnogo lepo." Eto, tako su ljudi to doživljavali. A posle... kada su neki članovi otišli... patnja...

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Tito me oslobodio vojske

A za moju vojsku, to vam je tek posebna priča. Gde god je bila neka veća zabava u Titovim rezidencijama, mi smo bili gosti. To je bilo pod prismotrom mnogo milicije, obezbeđenja, svega. Mi smo, na neki način, bili ohrabreni - u to vreme to je bilo tako - što niko od nas nije bio član Saveza komunista, a bili smo njegov omiljeni orkestar. Čak nas je pozvao jednom, dok smo bili u inostranstvu a on je obilazio brodom ceo svet, da dođemo i budemo s njim. Tada smo već bili pod ugovorima. I vojska nam je bila odložena. Nas sedmorica nismo služili vojsku jer je iz Titovog kabineta stiglo obaveštenje da je bolje da mi širimo kulturu u inostranstvu nego da idemo u vojsku. U to vreme je po novinama bilo mnogo naslova u smislu - "Jugosloveni lopovi" i, da bi se to prekinulo, počeli su da izlaze naslovi o nama, tipa: "Jedan vrlo dobar bend koji osvaja Evropu je iz Jugoslavije". Mi smo Titu bili vredniji da budemo promoteri nego da u vojsci ležimo po blatu i pucamo. Jedino mi to nije žao, što nisam bio u vojsci, jer sve priče koje sam čuo mi se nisu dopale. Ponosan sam što sam bio oslobođen. Mi smo našu vojsku odslužili na drugi način.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Prva ljubav

Nikada nisam mešao posao i zadovoljstvo. Taj deo života sam drugačije živeo. Muzika je bila moja ljubav i tu nisam tražio životnog saputnika. Suprugu sam upoznao na Radio-televiziji Beograd. To je bila ljubav na prvi pogled. Prava ljubav. Ona koja se samo jednom dogodi. Kao da me udario brzi voz. Do tada nisam verovao da tako nešto postoji. Snažno je bilo i jako. I tu je završena priča. Znao sam da ćemo biti porodica. Dobio sam sina i bliznakinje. Moja baba po majčinoj liniji je imala blizance. Ona je živela 103 godine. Moram ovo da vam ispričam. Kada je baba imala 99 godina, žali se ona meni i kaže: "Sramota me više da živim." Nikad se ne zna ko će kad da ode. Ono čime sam ja zadovoljan to je moj život. Mogu da kažem da sam srećan čovek, naročito jer imam porodicu kakvu volim. Moja supruga je dosta toga propatila. Ako nemate nekog ko će to da shvati, onda ništa od braka. Moja žena je sve razumela, i moj posao i želju za muzikom i putovanja.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Sin me nije prepoznao

Zamislite, odvedem ženu da se porodi i ja kroz tri dana moram na put. Nema me sedam meseci. Ili, odem kad je sin mali. Žena mu je pokazivala moju sliku, normalno, da zna dete da ima oca. Nije tad bilo tehnike da se čujemo preko video-poziva kao sada. Zamislite trenutak, ja dolazim s nekog puta, sin me vidi i viče "Tata!", a beži od mene! Sin me je prepoznao, ali me nije osetio kao oca. Tada sam se rasplakao kao malo dete. Pogodilo me. To su stvari koje čovek mora da prihvati. Bio sam pažljiv kao roditelj, nijedno moje dete nikada nije dobilo batine. Ama baš nikada! Ali zato mi je jezik otekao od priče. Sećam se, sin je imao šest godina i baci papuče nasred kuće. Kažem mu:"A, pa ne može to tako." I on, umesto da ih pokupi, kaže mi: "Tata, ja sam to juče video od tebe!" Objasnim mu da sam i ja pogrešio. To je bio način mog vaspitanja. Vi ne možete detetu da pričate nešto ako to i ne radite. Deca mnogo više uče gledajući nego slušajući.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Unuci me zabavljaju

Srećan sam deda. Imam unuka i dve unuke. Tu nisam neki zabavljač, oni mene zabavljaju. To je jedna milina. Jao, samo da znate koliko je živahan unuk! A one su tek druga priča. Talenat je čudo, on ne može da nestane. Unuk, dok je imao dve godine, pokazivao je znake da zabavlja, ali sada, kako raste, više je zainteresovan za sport. Ne zna se kad će da kod nekoga da izbije pravi talenat. Moram da citiram Petra Božovića: "Znam ko je krivac - talenat, on je taj koji nas tera na znoj i muku." Ništa ne može da te natera kao talenat. Tako je kod svih ljudi.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Životne greške

Imao sam sijaset grešaka u životu. Ne može čovek bez toga da živi. Mnogo puta sam bio ubeđen da sam u pravu, pa se onda izvinim jer sam shvatio da nisam. To je život. Ponekad nisam video neke stvari, pa kad prođe, shvatim. Imam jako malo prijatelja i uvek sam vodio računa o njima. Ali ne može da se ne greši. Sigurno da bih nešto promenio da mogu ponovo. U životu mi je falilo školovanje. Da se ponovo rodim, završio bih sve najviše škole. Bio sam zanatlija i kao takav otišao sam u muzičku školu. Ali nisam završio ni muzičku. Kad odeš u bend, koncerti, putovanja i nema se nazad. Zadovoljan sam što sam bio i glumac u Ateljeu 212, doduše jednu sezonu. Napustio sam i pozorište, a gajio sam veliku ljubav prema daskama. Eto, to mi je ostala želja. Mladim ljudima savetujem da završe sve škole. To svakom mladom izgleda kao gubljenje vremena, ali to je znanje koje će ti u životu sigurno trebati. Ja sam u životu učio glavom o zid, na svojim greškama. I nije bilo baš sve komika, plakao sam u životu i te kako.

Kako su se Romi naljutili

Javno se nikada niko na mene nije naljutio kada sam ga imitirao. Gledao sam da ne uvredim ljude. Ako jesam, a verovatno je i toga bilo, žao mi je. Bilo je po novinama, davno, neka hit pesma "Posle kažu Ciga lud". Pevao sam o Ciganima, a u međuvremenu su oni prozvani Romima. I naljute se neki... Pa kako onda da se izvode one pesme "O, Cigane moj" i slične?! Zašto se onda ne peva "O, Rome moj"?! Odrastao sam na Zvezdari i moje okruženje je bilo više cigansko. Dosta njih su bili muzičari, tako da sam ja i njihov jezik savladao. Bila mi je ideja da na španski prevedem "Ciga lud" i tu su se našli neki uvređeni, ali to je kratko trajalo.

Neostvarene želje

Pitate me za neostvarene želje? Pa, nemam ih. Nemam ih, jer nisam dizao lestvicu visoko da bih ostao čovek s nekim neispunjenim željama. Čovek sa neispunjenim željama i ciljem je razočaran. Sve što sam želeo, ja sam i ostvario. Moje želje su sada drugačije. Realnije. Zdravlje i srećna porodica. Volim kada se moja deca i prijatelji smeju. Kada su ljudi srećni. Voleo bih da svi budu takvi.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Tuga i tragedija

Jako je tragično kada čovek izgubi roditelja. Kada mi se to dogodilo, nisam mogao da ispunim formular. Bukvalno. Pita me neko: "Kako ti se zove brat?" Ne znam. Šok, i to u pravom smislu. Onda ide sve što mora... Ansambl ima dogovorene ugovore, ja moram sa njima. Nedelju dana posle majčine smrti morao sam da pevam i igram. To je bila moja borba sa samim sobom. Ne znam koliko je to bilo primećeno. Rekli su mi posle da niko nije primetio, a kako je meni unutra bilo, to samo ja znam. To ne može da se opiše. To je deljenje čoveka na dva dela, ko sekirom da me je neko presekao. Užas jedan. Ne bih voleo nikome da se desi. Ali to je profesija kojom sam odlučio da se bavim, pa moraš to da prevaziđeš. Majka je umrla pre oca. Tata je živeo do devedesete, a majka je ranije otišla. Ona je bila šećeraš i to je bilo neminovno.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Otkazuju mi noge

Moje zdravstveno stanje je stabilno. Polako počinju da mi otkazuju noge, ali to je to, šta da radim... Koronu nisam imao, ni ja ni supruga. Uspeli smo da se sačuvamo. Mora čovek da se čuva. Lepo je Raša Popov rekao da starost može da bude lepa samo kad ne boli. Zasad samo kucam u drvo. Ne predajem se, šetam tri kilometara dnevno. Imam čoveka koji je bio tehničar u Sedmorici mladih i on, kad god ima vremena, dođe da prošetamo. Znate, lepo je pored Save. Miriše ta voda lepo, tišina, mir, lepota. Imam ispunjen dan. Možda mi malo fali vremena, ali ne mogu da se žalim. Jedino što vrelinu izbegavam.

Dajte nešto smešno

Mi smo jedna vrlo duhovita nacija, ali ne vidim da danas iko radi na tome. Biti komičar je jako nežna biljka i to mora da se neguje godinama. Kada su Zdravki Krstulović, glumici iz Hrvatske, jednom rekli: "Dođite za Novu godinu, treba nam nešto smešno", ona im je odgovorila: "Humor je jako nežna biljka, ona se neguje cele godine, ne možete da je uberete samo za Novu godinu." To je nipodaštavajuće za našu profesiju. Čuj, dajte nam nešto smešno za Novu godinu. Novogodišnji program treba da se dva meseca priprema. Ovo što danas gledamo ne znam ni kako da nazovem. To je sada neka vrteška koja se okreće. Često se pitam da li sam ja od prošle godine gledao Novu godinu ili od pre pet godina, sve je apsolutno isto. Najteže je zasmejati čoveka. Televizija mora da otvori vrata talentovanim ljudima. Niko se nije naučen rodio, mora da se radi.

Jova Radovanović
foto: Privatna Arhiva

Na šta sam ponosan

Ljudi mi se vrlo pažljivo i fino obraćaju na ulici. Oduševio me je, evo, ovo da vam kažem, čovek srednjih godina koji mi je rekao da sam učinio da njegovo detinjstvo bude mnogo lepše nego što bi inače bilo. Pazite vi to! Tu rečenicu! To pamtim! Najponosniji sam na porodicu i kada ljude usrećim, nasmejem. Sve ono što sam prošao bilo je, na neki način, učenje nečeg novog.

Kad se ukake, ukake se

Je l' to to? Jesam li dovoljno ispričao? Šta još? Evo, ajde, Jovo, još i ovo! Biti otac bliznakinjama veoma je zabavno. Nešto najzabavnije u životu što je moglo da mi se dogodi. To je bilo kao na traci u nekoj radionici. Kad se ukake, ukake se obe. Nešto neverovatno. Isto sve. Žena pere jednu, a ja drugu. Sve morate da radite odjedanput, ne možete jednu po jednu! To je bila panika, morali smo da navežbamo i da delujemo kao tim. E, ima i jedna anegdota za kraj, dosta sam pričao. Kada su ćerke bile male, a sin malo veći, družio se on s jednim drugarom iz komšiluka, koji je često dolazio kod nas. Dešavalo se da ja svom detetu kažem: "Miloše, ide tata na posao, videćeš me na televiziji!". I to je tako bilo više puta. I, jednog dana dolazi taj njegov drugar kod njega i pita ga: "A kako moj tata isto stalno kaže da ide na posao, a ja ga nikad nisam video na televiziji?!"

zabeležila: Ljiljana Stanišić / foto: Privatna arhiva

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track