Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA MARKA JANKOVIĆA: Govorili su mi da mi politika uopšte nije trebala, jer me je svaka vlast zeznula
Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

ČOVEK RADIO

ŽIVOTNA PRIČA MARKA JANKOVIĆA: Govorili su mi da mi politika uopšte nije trebala, jer me je svaka vlast zeznula

Moja životna priča
08:45h

On je jed­na od le­ge­n­di Stu­di­ja B. Uz Du­ška Ra­do­vi­ća, Đo­ku Vje­šti­cu, Slo­bu Ko­nje­vi­ća i Zo­ra­na Mo­dli­ja. On je „onaj lu­dak sa ra­di­ja“, ta­ko su ga pre­po­zna­va­li. On je Ko­los sa Ro­do­sa, i ta­ko su ga zna­li dok je vo­dio „Od do­ru­č­ka do ru­č­ka“. On je na­j­zna­ča­j­ni­ji disk-džo­kej Beo­gra­da. Da­nas, sa se­da­m­de­set i ne­što, on je de­čak ko­ji bi još da se igra

Mo­ja ma­j­ka me dr­ži za ru­ku. Vo­di me u pa­rk, a po­tom na su­tli­jaš u jed­nu po­sla­sti­čar­ni­cu. Po­sle to­ga ide­mo na če­smu da se na­pi­je­mo vo­de. Se­ćam se to­ga, a bio sam veo­ma ma­li. Bi­le su mi mo­žda tri-če­ti­ri go­di­ne. To je mo­ja pr­va aso­ci­ja­ci­ja na de­ti­nj­stvo. Se­ćam se da je po­sla­sti­čar­ni­ca bi­la ne­ka ku­ći­ca u cve­ću, tu me je vo­di­la.

Po­sle se se­ćam da je ma­ma mo­joj se­stri i me­ni do­no­si­la će­va­pe i ra­žnji­će ka­da bi do­bi­la svo­ju bed­nu uči­te­lj­sku pla­tu. Za­to i dan-da­nas vo­lim ro­šti­lj. Nje­gov mi­ris se­ća me na te da­ne, na tu le­pu i sla­t­ku uspo­me­nu u tim te­škim do­bi­ma. Mo­ja ma­j­ka je po­če­tak mog de­ti­nj­stva.

Otac mi je bio di­re­k­tor ban­ke i za­to je če­sto bio od­su­tan, pa nam je ma­j­ka po­sve­ći­va­la mno­go vre­me­na. Ona nas je od­ga­ja­la, va­spi­ta­va­la, ra­di­la s na­ma. Ra­di­la je sa de­com, a nje­ni đa­ci i da­nas kad me vi­de ka­žu mi da je se još se­ća­ju. Ta­kva je mo­ja ma­ma bi­la. Od nje sam sve nau­čio. Ma­da, ume­la je ona da po­dvi­k­ne. Gr­di­la me je, ali to je bi­la sla­t­ka gr­d­nja. I ka­da ne­što baš za­br­ljam, pa me i istu­če, ja se ni­sam že­stio. Go­vo­rio sam: „Ma­mi­ce, tu­ci me još, kriv sam...“ Mo­je de­ti­nj­stvo bi­lo je mo­ja sre­ća, le­po­ta i ra­do se se­ćam sva­kog tre­nu­t­ka.

Se­stri sam krao pare

Po­sle ma­me, de­ti­nj­stvo ve­zu­jem za mo­ju ro­đe­nu se­stru. Se­ća­mo se i da­nas, i to­me se sla­t­ko sme­je­mo, ka­ko sam je po­t­kra­dao. Se­ćam se ka­ko sam joj krao pa­re iz ka­si­ce. Ali, zna­te, ja to ni­sam ra­ču­nao kao kra­đu. Še­st go­di­na je mla­đa od me­ne i bi­la je mo­ja se­ka. Znao sam da ne smem da kra­dem, ali opet... ni­je to isto. Ona mi je bi­la se­stra. To se on­da ne ra­ču­na. Ma­ma to ni­ka­da ni­je sa­zna­la, jer bi je to baš na­lju­ti­lo.

Na­me­r­no sam mno­go učio

Ka­ko je ma­ma bi­la uči­te­lji­ca u ško­li u ko­ju sam išao, tru­di­la se da ne­mam ve­ze s nje­nim ra­zre­dom. Ni­sam ose­ćao pro­te­k­ci­ju jer mi je ma­ma uči­te­lji­ca. Bio sam i bez to­ga vre­dan. Na­me­r­no sam učio pu­no da ne obru­kam ma­j­ku. Ni­je ona me­ni ni­šta ni go­vo­ri­la. Sve sam ja to sam. Bio sam vre­dan i baš sam vo­leo da učim, da sa­zna­jem. Ni­ko me od de­ce ni­je gle­dao dru­ga­či­je, ni či­ji sam sin. Sa dru­ga­ri­ma ni­je bi­lo ne­vo­lja. Bi­lo je sa­mo le­pih tre­nu­ta­ka i igre. Bez­bri­žna su to vre­me­na bi­la.

Na­j­va­žni­ji tre­nu­tak detinjstva

Mo­ja ro­đe­na te­t­ka vo­le­la nas je vi­še ne­go ma­j­ka, jer ni­kad ni­je ima­la de­ce. Te te­t­ke su na­j­bo­lje te­t­ke, sa­mo da zna­te. One obo­ža­va­ju de­cu svo­jih se­sta­ra. Na­j­lep­ši po­klon ko­ji mi je da­la bio je je­dan ru­ski tra­n­zi­stor na ko­me sam uz ne­ku ži­cu, an­te­nu, hva­tao za­ni­mlji­ve ra­dio-pro­gra­me. Već sam bio u gi­m­na­zi­ji, ali sam bio sre­ćan kao ma­lo de­te. Mno­go sam vo­leo mu­zi­ku, ali i ra­dio-sta­ni­ce na ko­ji­ma se pri­ča. Vo­leo sam disk-džo­ke­je na Ra­dio Lu­k­se­m­bu­r­gu i Ra­dio Lo­n­do­nu. Tu se ro­di­la ve­či­ta lju­bav. Te­t­ka je za nju za­slu­žna.

Pas ko­ji je vo­leo vozove

Taj tra­n­zi­stor, taj od te­t­ke, mno­go sam vo­leo. Se­ćam se, kao da su ju­če bi­li ti mo­men­ti s mo­jim de­dom, ocem mo­je ma­j­ke. On je znao da sam ja kao pas ko­ji vo­li vo­zo­ve i vo­dio me je na že­le­zni­č­ku sta­ni­cu, na že­le­zni­č­ki most. Oda­tle smo gle­da­li vo­zo­ve ko­ji pro­la­ze i hu­k­ću do­le. No­sio sam go­re taj tra­n­zi­stor, gde smo se pe­nja­li de­da i ja. Taj ma­li tra­n­zi­stor bio mi je uz uho, na nje­mu je išao Ra­dio Lu­k­se­m­bu­rg, uve­če, dok je noć pa­da­la, a ja sa de­dom, dok ispod nas pro­la­ze vo­zo­vi.

De­da mi je ku­pio i bi­ci­kl, ko­ji sam ko­ri­stio za ne­sta­šlu­ke. Ka­da ta­ta ode na po­sao, vo­zio sam ga po gra­du ia­ko mi ta­ta to ni­je da­vao jer se pla­šio sao­bra­ća­ja. De­da je, uz ma­mu i te­t­ku, bio omi­lje­ni ju­nak mog de­ti­nj­stva.

Pr­va ljubav

Mo­ja pr­va lju­bav bi­la je Lji­lja­na. Ima­la je ke­ste­nja­sto­sme­đu ko­su, kra­će oši­ša­nu. Lep osmeh. Le­pe oči. To ju je kra­si­lo. Ni­ka­da je ni­sam po­lju­bio. Sta­no­va­la je u jed­noj zgra­di bli­zu cen­tra gra­da. Tu­da sam pro­la­zio ka­da sam išao na ko­r­zo. Ona me je gle­da­la, ja sam gle­dao nju. Ni­ka­da joj ni­sam pri­šao. Ni­sam smeo. Mo­žda je bi­la ra­zo­ča­ra­na u me­ne, a ja sam sa­mo bio sti­dljiv što se to­ga ti­če. Upo­zna­li smo se tek ne­kad ka­sni­je, kad je ona već za­vr­ši­la gi­m­na­zi­ju i oti­šla u Ne­ma­č­ku da ra­di kao sto­ma­to­log. Mo­ja dra­ga Lji­lja, baš je bi­la sla­t­ka i di­v­na. Ona mi se svi­đa­la jer me je gle­da­la. Bio sam sre­ćan, jer se na­sme­je kad me po­gle­da. Da­lje od po­gle­da i osme­ha ni­smo išli.

Po­la­zak u vojsku

U voj­sci sam bio 1974/1975. u Za­gre­bu. Bio sam, pa­zi sad ovo - ni­šan­dži­ja ra­da­r­skog ni­ša­na. U su­šti­ni, bi­lo je le­po. Po­če­tak je bi­la ku­k­nja­va, plač ma­j­ke bo­ž­je...

Ka­da sam do­šao u voj­sku, već sam bio ože­njen, a ta­ko tu­žan i pre­pla­šen. Sav ona­ko ni­ka­kav. Ni­sam bio lju­bo­mo­ran što mi je že­na sa­ma dok sam u voj­sci, ni­sam su­m­njao u že­nu. Pla­šio sam se onih de­se­ta­ra, ma­lih ne­ško­lo­va­nih kli­na­ca ko­ji su me ma­l­tre­ti­ra­li. „Aj­de da ri­baš WC, dru­že vo­j­ni­če!“, go­vo­ri­li su mi. Se­ćam se, jed­nom sam re­kao: „Ne umem, dru­že de­se­ta­ru, po­ka­ži mi.“ I on uz­me i ori­ba sve sam. On­da mu ja ka­žem: „Baš vam hva­la“. Ni­je ni shva­tao da sam ga na­d­mu­drio. To su bi­li mo­ji ma­li tri­ko­vi. Bez njih ne bih ja bio ja.

Voj­ska je za me­ne ja­ko te­ška zbog pri­n­ci­pa su­bo­r­di­na­ci­je. Mo­rao sam da slu­šam na­dre­đe­ne, a oni su bi­li glu­plji od me­ne. Se­ćam se sa­mo jed­nog svog pre­t­pos­ta­vlje­nog ko­ji je bio pa­me­t­ni­ji od me­ne. Zvao se Slo­bo­dan Glu­mac. To je bio čo­vek ko­ji je pre­vo­dio Bre­h­ta, ko­ji je no­sio be­le ru­ka­vi­ce, po­zdra­vljao se sa ka­fe-ku­va­ri­ca­ma i bio do­bar čo­vek ko­ji mi je mno­go po­mo­gao. Mno­go je on vo­leo lju­de.

Ši­p­tar na­j­bo­lji drug

Na­j­bo­lji drug u voj­sci bio mi je Ši­p­tar iz Pri­šti­ne. Za­jed­no smo on i ja pa­ti­li. I on je bio in­te­le­k­tua­lac, sa za­vr­še­nim fa­ku­l­te­tom, ože­njen. Za­to smo se zbli­ži­li. Bio je sja­jan tip. Ni­ka­da ni­sam de­lio lju­de po to­me ko su. De­lim ih na do­bre i lo­še, a na­cio­nal­nos­ti ne znam i ne priz­na­jem ni dan-da­nas, a sad sam već ma­tor. Vo­lim i po­štu­jem svoj na­rod. Ali, taj Ši­p­tar bio mi je dra­ži ne­go mno­gi Sr­bi. Te­ši­li smo je­dan dru­gog da će sve to jed­nom pro­ći...

Gu­stav Krklec

Se­ćam se, to kad sam bio u voj­sci, da su svi mo­ra­li da če­ka­ju da iza­đu u grad tek po­sle me­sec da­na, jer se to mo­glo tek po­sle po­la­ga­nja za­kle­tve. A me­ne su zva­li pre po­la­ga­nja za­kle­tve na ne­ku pri­red­bu. Zna­li su da sam ja već ra­dio u Stu­di­ju B, pa su me odve­li da vo­dim raz­go­vor s hr­vat­skim pi­scem Gu­sta­vom Kr­kle­com za voj­sku. Znao sam ko je on i dos­ta to­ga o nje­mu. To je bio moj va­tre­ni okr­šaj u voj­sci. Shva­tio sam da je voj­ska i in­te­le­k­tual­ni rad, a ne sa­mo go­mi­la ne­kih ja­d­ni­ka ko­ji uno­se uga­lj i gle­da­ju ko će ko­me da ukra­de hra­nu. Ni­sam ni­kad bio alav, da­vao sam dru­gi­ma, da mi ne kra­du...

Disk-džokej

E, a sad, ovo je pri­ča. Ma­g­ne­to­fon, ma­li tra­kaš. Ku­pi­la mi ga je te­t­ka. Na nje­mu sam sni­mao sve emi­si­je Ra­dio Lu­k­se­m­bu­r­ga. Dok sam ih sni­mao, po­ku­ša­vao sam da imi­ti­ram disk-džo­ke­je, da ta­ko go­vo­rim. Ta­da sam sam se­bi re­kao da ja to mo­ram da ra­dim. To je po­sao za me­ne. Kad sam se vra­tio iz voj­ske, mo­ja su­pru­ga je na­šla oglas u no­vi­na­ma. Pi­sa­lo je da se tra­že vo­di­te­lji ko­ji slu­ša­ju Ra­dio Lu­k­se­m­bu­rg, ko­ji zna­ju top-li­ste i ro­ke­n­rol. Pri­ja­vio sam se i fa­sci­ni­rao ih ka­kve sve top-li­ste znam na­pa­met. Kao mla­đi, od 11 do 12 uve­če ja sam slu­šao top 20 li­stu omi­lje­nog ra­di­ja. Ta­da za me­ne ni­je pos­to­ja­la ni de­vo­j­ka, ni lju­bav, sa­mo tra­n­zi­stor.

Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti tu­gu ko­ju sam ose­tio ka­da mi je ta­da­šnji di­re­k­tor Stu­di­ja B Dra­gan Ma­r­ko­vić re­kao da ne mo­gu da bu­dem vo­di­te­lj. „Ti vr­c­kaš, ti ne znaš da ka­žeš slo­vo S le­po“, re­kao mi je. Ka­žem: „Mo­gu ja to, ja to ta­ko že­lim.“ Bio sam ja­ko tu­žan zbog to­ga. I, šta ću... sla­gao sam, se­ćam se, plo­če po re­da­k­ci­ji i pa­tio. Na­j­vi­še sam že­leo da vo­dim pro­gram. I, jed­nom pri­li­kom moj drug Zo­ran Mo­dli je bio bo­le­stan, ni­je do­šao na emi­si­ju i mu­zi­č­ki ured­nik te emi­si­je za­mo­li me da vo­dim ja, jer ni­je imao ko. Im­pre­sio­ni­rao sam i nje­ga i di­re­k­to­ra.

Ispred dragstora

Moj pr­vi pro­gram, ta pr­va emi­si­ja, bio je su­bo­tom na ne­de­lju, ka­da sam ceo grad ani­mi­rao. Kre­nem jed­ne ve­če­ri s dru­gom to­n­cem pre po­sla u dra­g­stor po pi­će i hra­nu. Da ima­mo dok tra­je emi­si­ja. Sto­je ne­ki mo­m­ci ispred i ja ču­jem jed­nog ka­ko ka­že osta­li­ma: „Lju­di, aj­mo ku­ći, žu­ri­mo, sad će da po­č­ne emi­si­ja onog lu­da­ka Ma­r­ka Jan­ko­vi­ća!“ Ni­su zna­li ko sam, a sta­jao sam po­red njih. Sa­mo sam se na­sme­jao. Bio sam sre­ćan.

Čo­lić, Štu­lić, Marjanović

Vo­dio sam sa mno­gim ču­ve­nim lju­di­ma in­te­r­vjue. U na­j­lep­šoj uspo­me­ni su mi osta­li Zdra­v­ko Čo­lić i Džo­ni Štu­lić, oni su či­sti ge­ni­ji. Na­j­lep­ši i na­j­neo­bi­č­ni­ji in­te­r­vju ko­ji sam ura­dio je­ste onaj sa Đo­r­đem Ma­r­ja­no­vi­ćem. Za­mo­lio sam ga da se pop­ne­mo na dr­vo ispred ho­te­la „Mo­skva“. Po­čeo sam raz­go­vor ta­ko što sam re­kao: „Evo, nas dvo­ji­ca još uvek ni­smo si­šli sa dr­ve­ta“. Se­de­li smo go­re sko­ro dva sa­ta i taj in­te­r­vju ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Sa njim mo­že da se pri­ča da­ni­ma. Bi­lo nam je le­po.

Du­ško Radović

Na kra­ju sva­ke emi­si­je go­vo­rio sam: „Po­zdrav svi­ma i za­dr­ži­te osmeh na li­cu, jer je ta­ko le­po bi­ti sre­ćan“. Sve što sam go­vo­rio, to sam i mi­slio. Ta re­če­ni­ca je iz me­ne iza­šla, lju­di­ma se do­pa­la i na­sta­vio sam da je go­vo­rim. Pro­gram sam po­či­njao re­če­ni­com: „Po­zdrav svi­ma ko­li­ko vas ima, na Stu­dio B ta­la­si­ma!“ Vo­leo sam Stu­dio B, a na­j­vi­še sam ga vo­leo od tre­nu­t­ka ka­da sam upo­znao Du­ška Ra­do­vi­ća ko­ji je bio či­st ge­ni­je. Na­j­lep­ša stvar mi je bi­la ka­da on uđe u te­h­ni­ku kod to­n­ca i sme­je se mo­jim fa­zo­ni­ma. Mi­slio sam se da li je san da se ve­li­ki Du­ško Ra­do­vić sme­je mo­jim fa­zo­ni­ma. A bi­la je to ipak ja­va.

De­ca kao na­j­ve­će blago

Ro­đe­nje oba de­te­ta bi­lo je fa­sci­nan­t­no za me­ne. Sin se pr­vi ro­dio. Imao je du­gu, ma­lu cr­nu ko­si­cu. Re­kao sam: „Vi­di se da sam ja otac.“ Stal­no sam no­sio du­gu ko­su i za­to sam se ša­lio da znam da je to mo­je de­te. E, a kad mi se ro­di­la će­r­ka, dao sam joj na­di­mak Mo­ja No­va Be­ba. Ta­ko je zo­vem i dan-da­nas. Ži­vi u Ame­ri­ci, a kad god sam bo­le­stan ili lo­še, ona do­la­zi u Sr­bi­ju. Uvek mi go­vo­ri: „Ća­le, ja te­be vo­lim za­to što mi ni­si ni­kad ni­šta za­bra­nji­vao“. I zai­sta ni­sam.

Mo­ja Mi­l­ka je moj motor

Imao sam sre­ćan brak. Sva­đa­li smo se be­skra­j­no. Isva­đa­mo se, isva­đa­mo, pa se po­mi­ri­mo. Ali, to su uvek bi­le one ba­nal­nos­ti, ni­kad ni­šta pre­te­ra­no ozbi­lj­no i opa­sno. Ma­le bra­č­ne sva­đe, to svi ima­ju. Ona je uvek ima­la že­n­ske fa­zo­ne, a ja dos­ta svog po­no­sa. Ma­lo je ne­kad bi­la lju­bo­mor­na. Znam da je po­ku­ša­va­la ne­kad da me pra­vi lju­bo­mor­nim, ali ja ni­kad ta­kav ni­sam bio. Lju­bav je sve. To je je­di­na ra­dost. Lju­bav mo­ra da bu­de iskre­na. Ako ni­je iskre­na, on­da ni­je lju­bav. Nju sam nau­čio kad sam bio ma­li od ro­di­te­lja i nei­z­me­r­nu lju­bav ose­ćao sam i ose­ćam pre­ma de­ci, su­pru­zi.

Evo, i ka­da sam do­la­zio kod vas, a re­t­ko idem na in­te­r­vjue, mo­ja že­na mi je ope­gla­la ovu ma­ji­cu. Da ne obru­kam se­be, a ni si­na. Da bu­dem sre­đen. I kad sam bo­le­stan, ona je tu. Uvek je tu. Pra­va lju­bav pos­to­ji. Mo­ram re­ći sa­mo da ja o to­me ne bih mno­go go­vo­rio. O ve­li­kim lju­ba­vi­ma ne tre­ba pri­ča­ti. One su za do­ži­vlja­va­nje. To­li­ko lju­di se ra­sta­je, a ja sam imao pro­sve­tlje­nje. Ni­sam pro­ma­šio ni­šta u ži­vo­tu, a tek ne lju­bav.

Otac je bio Bo­ž­ji čovek

Otac mi je umro ka­da sam imao 43 go­di­ne. Ose­tio sam ta­kvu pat­nju, kao da je ne­ko deo me­ne ot­ki­nuo. Ta unu­tra­šnja pat­nja ne ume re­či­ma da se opi­še. Se­ćam se, bio je su­n­čan dan. Kad smo ga sa­hra­nji­va­li, išli smo u onoj ko­lo­ni pre­ma grob­ni­ci i su­n­ce je si­ja­lo. Sve­šte­ni­ci su oba­vi­li svoj ri­tual, a on­da je gra­nu­lo su­n­ce. Pre to­ga je da­ni­ma pa­da­la ki­ša. Po­mi­slio sam „evo ga, su­n­ce, Bo­ž­ji dar“. Jer, zna­te, on je zai­sta bio Bo­ž­ji čo­vek. Bio je do­bra du­ša. Ista stvar mi se po­sle de­set go­di­na de­si­la i sa ma­j­kom.

Ma­j­či­na smrt

Ka­da je ma­j­ka umr­la, ta­ko­đe je si­ja­lo su­n­ce. Ia­ko sam se ta­da ce­pao napo­la, bio sam sre­ćan zbog tog su­n­ca. Ta­da mi se, mo­žda zvu­či su­lu­do, de­sio na­j­lep­ši tre­nu­tak u ži­vo­tu. Će­r­ka mi je pri­šla, uhva­ti­la me pod ru­ku i re­kla: „Ća­le, ti si sad si­ro­če. Ne­maš ni oca ni ma­j­ku. Ja ću da bri­nem o te­bi.“ To sam za­pa­m­tio. Evo i su­ze mi sa­da idu dok go­vo­rim o to­me. Uvek se ra­stu­žim kad se to­ga se­tim. Bi­la je ta­ko ma­la, tek je u ško­lu išla...

Vo­ljen, pa prognan

Ni­sam imao sred­nje do­ba. Iz mla­dih da­na ule­teo sam u pro­ble­me, sa po­slom na­j­pre. Bio sam pr­vo mlad, lep, sla­dak, vo­ljen, spo­so­ban, i on­da se sve sa­mo jed­nog da­na pro­me­ni­lo. Po­če­li su sa­mo da me op­tu­žu­ju, skla­nja­ju. Sve se oko po­sla vr­te­lo. Pa­tio sam mno­go i zbog tog ski­da­nja sa pro­gra­ma. Ma­l­tre­ti­ran sam jer vla­st ni­ka­da ni­je vo­le­la lju­de ko­ji su spo­sob­ni, pa­me­t­ni i do­bri. Sma­tram da je to moj usud.

Ot­kaz zbog sr­p­ske Nove

Se­ćam se tog 14. ja­nua­ra do­bro. Vo­dio sam no­ć­ni pro­gram na ra­di­ju uo­či do­če­ka. Ot­ku­ca­la je po­noć, pu­stio sam jed­nu plo­ču sa pti­či­ca­ma ko­je cvr­ku­ću i re­kao: „Dra­gi slu­šao­ci, do­bro ju­tro, po­noć je, 14. ja­nuar. Če­sti­tam vam...“ za­stao sam i na­sta­vio ...“što ste izdr­ža­li to­li­ko du­go s na­ma.“ Bio sam sav po­no­san. Uju­tro, ka­da sam do­šao na po­sao, vi­dim - ne­ma me na ra­spo­re­du. Odem kod ured­ni­ka Dra­ga­na i pi­tam za­što. Ka­že mi da je Du­ško Ra­do­vić odre­dio da me­sec da­na sla­žem plo­če u mu­zi­č­koj re­da­k­ci­ji, da sam su­spe­n­do­van. Ona­ko hra­bro odem kod Du­ška i pi­tam: „Za­što ste mi to ura­di­li?“ Ka­že: „Umor­ni ste, Ma­r­ko!“ Ka­žem: „Ni­sam!“ On ka­že: „ Je­si!“ On­da me je op­so­vao i re­kao: „Slu­šaj, ma­li, spa­sao sam ti gla­vu, sva­šta su hte­li da ti ura­de!“ Spor­no je što je to još bi­lo vre­me Jo­si­pa Bro­za, a ta re­če­ni­ca...

Pe­kić i Koštunica

Za­jed­no sa mo­jim ku­mom Du­ša­nom Vu­ka­j­lo­vi­ćem i Bo­ri­sla­vom Pe­ki­ćem, kog sam mno­go po­što­vao, osni­vao sam vi­še­par­ti­zam u Ju­go­sla­vi­ji. To je bi­la pr­va De­mo­krat­ska stran­ka. Stran­ku ni­sam osni­vao da bih bio ista­k­nu­ti član, da bih uća­rio ne­što. Imao sam ide­ju i ona me je vo­di­la. To je bi­lo di­v­no. Po­dr­ža­li su nas Pe­kić, Kos­ta Ča­vo­ški, Ko­štu­ni­ca...

Ali, hteo sam kraj. Oti­šao sam kod Ko­štu­ni­ce ku­ći. Se­li smo, po­pi­li vis­ki. Dao sam mu svo­ju na­pi­sme­nu osta­v­ku. Ta­da sam bio pot­pred­sed­nik Izvr­šnog od­bo­ra. Vr­lo vi­so­ko me­sto je to bi­lo, ali ja ga vi­še ni­sam hteo. On­da sam mu re­kao: „Vo­jo, što je onaj Še­še­lj po­kva­ren, on ka­že da imaš sa­mo dve ma­č­ke.“ A gle­dao sam ma­č­ku ko­ja sto­ji na sto­lu. Pi­ta me on: „Ka­ko, Ma­r­ko, dve, pa imam jed­nu ma­č­ku.“ A nje­go­va že­na se sme­je. Zna šta sam mi­slio. Do­ne­la mi od­mah vis­ki. Ka­že, za­slu­žio si. Vo­leo sam da se ša­lim uvek sa lju­di­ma.

Sa Vo­jom sam se ra­stao, jer ni­sam mo­gao da pod­ne­sem nje­go­vu ka­dro­v­sku po­li­ti­ku. Re­kao sam mu: „Vo­jo, tvo­ju po­li­ti­ku po­dr­ža­vam, a ka­dro­vi su ti bu­da­le.“

Čka­lja i Pe­ti oktobar

Pe­ti ok­to­bar mi je do­neo mno­go tu­ge. Su­tra­dan sam zvao Mio­dra­ga Pe­tro­vi­ća Čka­lju, kog sam na­j­vi­še vo­leo, ce­nio i po­što­vao, a i on me­ne. Je­di­no je me­ni ta­da u emi­si­je do­la­zio. Re­kao mi je: „Ne va­lja to ni­šta, Ma­r­ko...“ Izvi­nio se. Znam da bi ina­če do­šao, ali ta­da ni­je. On­da sam zvao Do­bri­cu Ćo­si­ća i on ni­je hteo da gos­tu­je na te­le­vi­zi­ji. Ja­sno mi je bi­lo. Go­mi­la ja­d­ni­ka i ne­sre­ć­ni­ka ko­ja je hte­la da uća­ri ne­što do­šla je tog Pe­tog ok­to­bra na vla­st. Vuk Dra­ško­vić je po­ha­rao šta je mo­gao, i ni­je je­di­ni. To se me­ni ni­ka­ko ni­je do­pa­da­lo. Po­sle Pe­tog ok­to­bra po­ma­gao sam ra­di­ka­le, jer je­di­ni ni­su po­ka­zi­va­li te lo­po­v­ske sklo­nos­ti kao dru­gi. Ne­ki lju­di su stran­ke pre­tva­ra­li u pre­du­ze­ća i sa nji­ma ni­sam mo­gao ni­ka­ko.

Ne ka­jem se ni zbog čega

Što se ula­ska u po­li­ti­ku ti­če, tu ko­n­kre­t­no mi­slim da ni­sam po­gre­šio. Bio sam vr­lo spo­so­ban i če­dan. Vo­leo sam to. Sma­tram da sam po­li­ti­ci dao mno­go osni­va­njem vi­še­par­ti­z­ma, jer je ta­da bi­lo ma­lo ta­kvih lju­di. I Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je hteo da mu se izvi­nim što sam osno­vao De­mo­krat­sku stran­ku. Izvi­nje­nje bi, da sam mu ga dao, za me­ne zna­či­lo po­zi­ci­ju di­re­k­to­ra RTS. To sam od­bio. Ka­sni­je sam po­mi­slio da sam mo­žda po­gre­šio. Ipak, ni­sam bio ka­ri­je­ri­sta. Ni­sam to bio ja. Ne mo­gu da ka­žem čak ni zbog to­ga da se ka­jem.

Lju­di su mi ka­sni­je go­vo­ri­li da mi po­li­ti­ka uo­p­šte ni­je tre­ba­la, jer me je sva­ka vla­st ze­znu­la. A vi­di­te, ja se ni­kad ni­sam ose­ćao ze­znu­tim. Mo­žda sam u ži­vo­tu imao gre­šči­ce. Kru­p­ne gre­ške ni­sam imao i ne­ma to­ga zbog če­ga se u ovom mom le­pom ži­vo­tu ka­jem.

Bo­l­ni­č­ka patnja

Po­sle svih uj­du­r­ma ko­je su mi za­da­va­li i bo­la ko­ji su mi na­no­si­li, ule­teo sam, bez tog sred­njeg do­ba, di­re­k­t­no u sta­rost, sa bo­le­sti­ma i svim tim. Pr­vo sam imao sr­ča­ni udar. Ina­če, ve­ro­vao sam du­bo­ko da lju­di ko­ji ne­ma­ju mo­zga, ne mo­gu da ima­ju mo­žda­ni udar. Ne znam za­što se me­ni to de­si­lo. A de­si­lo mi se. Kad mi se i to de­si­lo, i taj mo­žda­ni, kre­nu­le su da se go­mi­la­ju ra­zne bo­le­šti­ne. Be­žao sam od le­ka­ra. Ne vo­lim da ot­kri­vam ne­ke bo­le­sti. Stal­no tra­že ne­ke ra­ko­ve, stal­no ba­ca­ju sta­re u fr­ku. Uvek sam vi­še slu­šao ma­min sa­vet, još od on­da kad sam bio ma­li. „Si­ne, kad te ne­što za­bo­li, kad ti je te­ško, ma­lo se šću­ću­ri, pro­ći će“. Go­vo­ri­la mi je da ne bu­dem hi­po­ho­n­dar i ne tr­čim kod le­ka­ra jer oni vo­le da pro­na­la­ze bo­le­sti. I ta­ko se i de­ša­va­lo. Nekoliko pu­ta sam bio u bo­l­ni­ci i sva­ki taj put bio je tra­ge­di­ja za me­ne. Te­ško sam to pod­no­sio.

Ži­vim za ljubav

Sa­da već ni­sam ta­ko mlad, a i bo­le­stan sam. Ipak, sva­kog da­na ho­dam se­dam ki­lo­me­ta­ra. Imam i pa­me­t­ni sat, jer mi je tre­bao ne­ko pa­me­t­ni­ji od me­ne za tu še­t­nju. Po­se­ban plan za bu­du­ć­nost ne­mam. Te­ra­li su me da na­pi­šem knji­gu. Ni­sam hteo jer ni­sam pi­sac. Ni­sam hteo ni in­te­r­net ra­dio. Ne ra­z­mi­šljam o po­slov­noj bu­du­ć­nos­ti. Je­di­no o če­mu ra­z­mi­šljam je­ste zdra­va bu­du­ć­nost sa svo­jom po­ro­di­com. Tek sad sam shva­tio njen zna­čaj. Dok im ni­sam bio po­sve­ćen zbog po­sla, ni­sam to shva­tao. Da­nas shva­tam. Vo­lim mo­ju že­nu i de­cu, ži­vim za njih. Lju­bav je sve što se me­ni de­si­lo. Moj ži­vot je lju­bav.

Zna­te, će­r­ka kad god do­la­zi ku­pu­je mi po­klo­ne, a ja je pi­tam: „Za­što tro­šiš no­vac na sta­rog oca?“ A ona ka­že: „Ća­le, ti ne znaš ko­li­ko smo se mi ra­do­va­li kad ti do­đeš sa slu­žbe­nog pu­ta i do­ne­seš mi po­klon.“ I sad mi su­ze idu kad na to mi­slim. Ta­ko ona me­ni po­kla­nja uvek ma­lo ra­dos­ti. Mo­ja bu­du­ć­nost su te ma­le ra­dos­ti. Vo­lim da mi svi bu­du sre­ć­ni i ni­šta mi ne tre­ba. Ja za­pra­vo imam sve.

Ži­vi mi se, ali...

Moj kraj bi­će uz mo­ju po­ro­di­cu. Pre ne­go što je umro, Đo­ko Vje­šti­ca je za­mo­lio svo­ju že­nu da, kad umre, ona to osam da­na ne obja­vi, da mu bu­da­le ne bi dr­ža­le go­vo­re. To ra­de svi po­šte­ni lju­di. Vo­leo bih da ži­vim što du­že, le­po mi je ia­ko sam star. Ceo ži­vot sam vo­leo igra­č­ke. I sad se igram evo, na pri­mer, s ovim sa­tom. U me­ni je jed­no ve­li­ko de­te. Ho­ću da se ra­du­jem i igram još, jer je to su­šti­na. Ce­log ži­vo­ta že­leo sam da ispa­d­nem sme­šan. Što vi­še lju­di na­sme­jem, ja sam sre­ć­ni­ji. To ra­dim i sad, i ra­di­ću dok sam živ.

Su­za­na Trajković

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja