Ona je jedna od ikona devedesetih. U vreme hiperinflacije, opšte bede i ratova u okruženju, bila je jedna od najvećih zvezda, plesala je, đuskala, pevala; za jedno veče umela je da zaradi više nego svi radnici neke propale državne firme zajedno. Kaže da se nikada nije bahatila. Više voli da kupi nešto za kuću nego patike ili tašnu od petsto evra. Danas puni 53. godine
Detinjstvo me vezuje za Kosovsku Mitrovicu, tamo sam rođena. Dole smo bili mama, tata, brat i ja... Tako je bilo sve do moje desete godine kad mi je mama umrla, rano sam je izgubila. Za Mitrovicu me stvarno vežu najlepši dani mog detinjstva. Tata Ljuba Delibašić je bio jako poznat fudbaler, igrao je za Trepču i živeli smo baš onako lepo. Bili smo jedna od imućnijih porodica u Mitrovici, mi i Vitorovići.
U Mitrovici sam išla u školu do desete godine. Sedela sam u klupi sa Ljiljom Jevremović, ona je poznati tekstopisac danas. Viktorijin otac, one čuvene Viktorije, Snežane Mišković, predavao mi je muzičko, nju smo tu i tamo viđali, ali sa Ljiljom sam bila u klupi i to ti je neko moje, naše detinjstvo...
Tata, dirao me Srđan
Ne znam šta bih mogla da izdvojim kao najlepšu uspomenu iz Mitrovice, volim ceo taj period. Meni je i danas fascinantno toliko požrtvovanje moje majke, ona je radila u sudu. Pamtim koliko je brak mojih roditelja bio skladan. Mama mi je bila stroga, ovako kao što sam ja sada (smeh), ali energiju sam pokupila od tate. Što se tiče kuće i svega ostalog, na mamu sam sto jedan odsto.
I tako, sećam se, imali smo subotom makarone, a nedeljom piletinu... Kupanje u kadi bilo je svaki drugi dan, pa se brat i ja svađamo oko toga ko će prvi da se kupa... Znaš, ima lepih uspomena! Brat Srđan, na primer, nije voleo da jede, bacao je hranu svuda. On je stariji od mene četiri godine i sećam se, kad bi mama čistila stan, nalazila bi gomilu hrane... Ono, sve meso bilo je bačeno iza kreveta, ovoliki komadići!
Kad god se posvađamo, ja sam se žalila: "Tata, dirao me Srđan!", pošto sam mlađe dete. Onda on, naravno, njega izgrdi... Stalno sam mu nameštala batine (smeh)! Pre nego što je Šekularac prodao Srđana u Maleziju, gde je baš dugo igrao fudbal, bio je u vojsci. U to vreme obijala sam mu ormane i uzimala njegovu garderobu.
Dete bez majke
Šta znam, taj momenat kada ostajem bez majke... Teško je bilo... Baš! Nikad ne razmišljam o tim mučnim trenucima, ja to sve brišem iz sećanja i idem dalje, takva sam. Eto, sad me ti podseti na to.... Cela mamina porodica ostala mi je dole i dan-danas smo u kontaktu. Sticajem okolnosti tata je imao priliku da proda taj naš stan dole u Mitrovici. Doselili smo se na Novi Beograd, u Blok 62, žuta zgrada, i tada kreće neko moje detinjstvo u prestonici, odnosno kreće moj pubertet na Novom Beogradu...
Beograd, Blok 62
Vidi ovako, kad sam došla iz Mitrovice baš sam imala veliki kompleks, zato što omladina u to vreme nije bila kao sada - "Srbi sa Kosova i Metohije su pravi ljudi" i tako dalje, nego je bilo: "E, eno je ona Šiptarka," tako su me prozivali u školi, majke mi moje, i onda sam imala baš kompleks. Ja sam stalno pričala da sam iz Nikšića kad me neko pita, pošto mi je tata poreklom iz Nikšića, a mama Mirjana Marković iz Mitrovice. Zbog tih prozivki stalno sam govorila da sam iz Nikšića i imala sam tu neku averziju prema Mitrovici. Inače, deca su u to vreme baš bila katastrofa, kažem ti. "Eno je došla Šiptarka sa Kosova!", redovno su govorili. Bilo mi je tada stvarno teško, plakala sam, loše sam to podnosila.
Brat, Terza i Ceca
U to vreme i otac i brat su igrali fudbal. Burazer je igrao u Zvezdi, Terzić je igrao s njim. Kasnije smo ga Srđan i ja upoznali sa mojom najboljom drugaricom s atletike, Cecom, kojom se i oženio. Srednju sam prvo upisala, Jedanaestu beogradsku gimnaziju, tu sam završila dve godine i onda upišem i završim za scenskog šminkera, gore u Vojvode Stepe. Interesovao me je film, televizija i tako to...
Đole i Raka Đokić
U sedamnaestoj sam se upisala kod Lokice na džez balet, tako smo se Đole i ja upoznali. Imala sam svoju grupu koja se zvala " Studio 128" i tako sve kreće, to je bio neki naš početak 1987. godine. Cela ta ideja da budemo muzička grupa krenula je od Rake Đokića, jer kad imaš sluha i talenta, šta ti treba više?!
Dugo nisam znala da ću se baviti muzikom. Ni sama ne znam kako, ali kada sam prestala sa plivanjem, upisala sam džez balet i to me je stvarno interesovalo, taj moderan balet...
Kako su me osuđivali
Bilo je dosta prozivki kad smo se pojavili u javnosti. Loših trenutaka je bilo, zaista; jednom smo se pojavili i u Dnevniku! Ne mogu da se setim kako se zvao onaj stari voditelj, mislim da je Goran. To je bio onaj stari Dnevnik, znaš ona uvodna špica kad se vrti sat ili tako nešto... U suštini, mi smo 1989. sklopili brak i baš zbog sranja na Kosovu i Metohiji, taj voditelj je u Dnevniku na RTS je rekao: "Slađana Delibašić, crnogorske nacionalnosti, i Hamit Đogani, druge nacionalnosti, sklopili su brak... Ma to je tada bila katastrofa, mi smo se tek pojavili maltene... Šta znam, nosila sam se nekako s tim. Bila sam tada klinka, sa Silvijom sam bila trudna, šesti mesec. Veliku sam osudu doživela i od moje familije, što od porodice Delibašić, što od maminih Markovića.
Jooooj, kad se setim tate! Ma, on je, ljudi moji, plakao! Samo je govorio: "Ne, nikako... Ne dolazi u obzir!" Ja sam ga ubeđivala: "Tata, ali, eto, desilo se, trudna sam... Šta da radim?!" Ma, nije hteo ni da čuje! Samo je plakao. Srđan isto, poludeo je, katastrofa...
Italija i kriminalci
Kasnije smo Đole i ja bili u Italiji kad sam se porodila sa Silvijom. Radili smo taj "Spektakl šou"... Bilo nam je bilo mnogo teško što smo imali takav program, nije imao ko da nam čuva Silviju. Delili smo se tako da ja imam svoje numere koje izvodim dok on u autu čuva nju, a kasnije ja izađem dok Đole nastupa... Baš smo teško taj neki period podneli.
Sećam se, od cele grupe devojaka, a bilo je nas sedam, svaki kriminalac koji se pojavio mene je pikirao... Od milionera do ne znam ni ja koga. Taj neki lik, Frančesko, zaljubio se u mene i kasnije nam zapalio auto, ma svašta je bilo, sad ću da ti ispričam!
Mi smo stalno morali da menjamo mesta, te Firenca, Toskana, to su takvi tipovi da drugačije ne možeš nego da se sklanjaš. Meni je u tom trenutku Đole bio najveća sigurnost, tu je pored mene, on je moj muž. Ode on kod njih, popriča, objasni da nisam u tom fazonu... Baš tad kada su nam zapalili auto ispao je problem što ja nisam htela da s njima idemo ni na večeru. Sećam se da su Silvijina kolica bila u automobilu i da su izgorela. Mi smo bili u hotelu kada je to eksplodiralo, ja sam se prepala... Izađemo, kad ono gori naš "audi 80"!
Ja sam bila nekako, majke mi... Ima par devojaka iz grupe koje su se jako dobro udale i sada su baš velike gazdarice. Sve one su i danas u braku, žive u Italiji, ali eto... Vidiš, ja sam nekako izabrala njega, Đoleta, pored svega što mi se nudilo. Ko zna šta bi se dogodilo da sam ostala tamo, možda bih danas bila neka svetska zvezda...
Brena, Dragana, ja
Kada sam počela da nastupam po Beogradu postalo mi je normalno da viđam poznate ličnosti, ali nisam bila fascinirana time, vau videla sam tog i tog. Sasvim sam drugačije gledala na Brenu kada sam bila u Mitrovici, a drugačije tada. Kada sam imala priliku da radim s njom na filmu, nas dve smo bile dosta slične. Obe smo bile plave, imale smo okej saradnju, nismo imale prilike za neka druženja, niti smo ikada sedele privatno zajedno. I sa Draganom Mirković sam sarađivala u to vreme, ona je bila super ovako jer se više nekako družila s nama, pa je znala da dolazi kod nas sa Bašanovićem na večere. Ona je mnogo volela Silviju i Marinelu, družili smo se...
Mene popularnost zaista nikada nije promenila, baš mi ništa nije napravila u mozgu... Apsolutno se ništa nije promenilo u mom načinu života, vaspitavanju dece, odnosu sa porodicom, baš ništa.
Mnogo sam radila
Pitaš kad sam postala svesna da sam jedna od najpopularnijih javnih ličnosti devedesetih?! Evo, odgovoriću ti: nikad! Zaista, sebe ni danas ne gledam tako, nego kao čoveka, sasvim obično. Znaš, jeste negde lepo kada te prepoznaju, to sve stoji, ali mene to sada više već zamara. Jednostavno, ja ne mogu da izađem negde a da neko ne pogleda šta sam obukla, s kim sam sela, ako je muško odmah je to novi frajer, to baš zamara... I kada sam bila mlađa nije me to radilo, veruj mi. Meni su i tada na prvom mestu bili deca, kuća, škola, treninzi i ti nastupi od kojih smo zarađivali i olako živeli.
Istina je, mi smo zaista mnogo zarađivali, bilo je previše nastupa. Evo, slušaj ovo, nikada neću zaboraviti... Bolesna ja, u Budvi nastupamo, povraćam, to veče imamo zakazana tri nastupa. Izlazim sa bine da povraćam pa se vratim, išli smo u "Rondo", pa "Rafaelo", "Trokadero"... Trčimo po Budvi s jednog na drugi nastup, onako znojavi. Dok sam pevala, imala sam i previše vremena... Pravo da ti kažem, svi sa estrade se foliraju kad kažu da nemaju vremena. Ti radiš petak, subotu i imaš vremena za decu, kući i sve ostalo...
Ples za jednoga
Kada smo Đole i ja počinjali pomogao nam je moj tata, dao nam je para da počnemo sa kupovinom ovog dvorišta i prve kuće. Mi smo imali cilj da celo ovo dvorište i sve kuće koje su bile u njemu bude naše.. I eto, hvala bogu, pre pet godina smo uspeli u tome. Mislim da sam stvarno imala mnogo veliku ulogu i u nastupima, životu, ali i prezentaciji grupe.
Mi smo, evo da ti ispričam, veruj mi, imali situaciju da lik zakupi ceo Sveti Stefan da bi mene gledao kako igram. U lokalu sedi on, pored njega Đole i na bini ja. Ja sam se više puta zezala sa Đoletom da sam sve ovo ja napravila, jer bilo je toliko nastupa gde su plaćali kao taj lik tada, on nam je dao 20.000 tadašnjih maraka za to veče. To je jedan. A bilo ih je najmanje deset. On je imao tu sreću da mene ljudi baš vole, ne znam, valjda imam tu neku harizmu...
Plesna škola
Kada smo krenuli sa plesnom školom, bilo je zaista naporno. U Pinkiju smo imali na svakih 45 minuta po pedesetoro dece u grupama. Sve smo ih Đole i ja obučavali. Kasnije sam sebi dala malo oduška, nisam radila zagrevanje na početku s njima, ali koreografije jesam. Imali smo tu prvi grupu s kojom smo radili sigurno deset godina... Vesna, Irena, Saška, Maja, sve su sada udate...
Kada smo se razveli, bila je velika grupa i podelili smo se ko će s kim da ide od devojaka. One su uglavnom htele sa mnom, Bojana i Daca su ostale sa mnom. Nije istina da su svi sponzori prešli sa mnom, jesu ljudi kojima sam ja uradila preko 1.500 revija i s kojima sam godinama sarađivala za garderobu. Sami su hteli da nastave sa mnom da sarađuju.
Razvod
Kad se desio razvod, ja sam to transparentno htela, više Đoleta nisam videla pored sebe. Bila je tu neka frka, tata i brat su bili sa mnom, ja sam uzela njih dve i iselila se iz stana. On je mog oca i brata terao da me ubede da se ne razvedem, pričao je kako sam povodljiva, da nikada neću uspeti... Bilo je tu mnogo stvari u mom braku o kojima uopšte ne želim da pričam. Nije baš sve tako sjajno i bajno bilo.
Pa, nijedna žena ne beži iz braka koji je dobar i ne napušta ga. Imam toliko prijatelja koji su u braku, gde se međusobno varaju, a žena ga ne napušta jer ju je baš briga, kod muža je dobro situirana, ali ja takav život nisam htela... Prevazišla sam ga više, sve je postalo dosadno, jedan uštogljeni život. Kuća, škola, nastupi...
Znaš, tada nisam mogla da odem na kafu u grad! Ja sam baš bila kućna žena: kuća, posao, i to je to. I onda, normalno da ja sa 20, 25 godina hoću da odem negde sa decom, a on ne da... Tu smo već počeli sa svađom i tako je krenulo. U 33. godini sam presekla! Iskreno, nisam znala da ću uspeti, ja sam išla na rizik. Iznajmila sam stan u Resavskoj, bio je prazan, bez nameštaja. Tata mi je doneo veliki dušek koji smo stavili na pod i na njemu smo nas tri spavale. Sećam se kaljave peći u tom stanu... Nekako, stvarno mi je bilo teško i baš se sećam tog perioda kada mi je bilo teško.
Ostrog
E, a godinu dana pre razvoda jedan dan mi je došlo da odem sa decom u manastir Ostrog i da ih krstim. I to sam uradila! Pokupila sam njih dve, kumu Vanju, moju tetku, u avion i za Crnu Goru! Tamo sam organizovala taksi da nas vozi, ručak posle krštenja... Pojma nemam kako se to desilo, kao da me je neko gurnuo tamo, nisam bila svesna šta radim. Čudo Božje. Vratili smo se istog dana u sedam uveče, a niko nije znao gde smo bili. Đoletu sam rekla: "Ja sam danas krstila decu u Ostrogu." Ništa nije odgovorio.
Od tada, Sveti Vasilije je krsna slava moja i moje dece.
Ma, koje plakanje!
Ne znam ni ja kako sam nastavila s muzikom posle njega. Sestra Aleksandra mi je dosta pomogla, počela sam da sarađujem i s "Ateljeom Trag". Tu su bili Nebojša i Marko, pitala sam ih da mi rade pesme, a ja da im plaćam kada budem mogla. Izašli su mi u susret, stvarno su mi pomogli. Prve zarađene pare od kada sam se razvela i moj prvi samostalni nastup bio je u Kabareu kod Jelketa. Od tih hiljadu maraka prvo sam kupila krevet za njih i malu kuhinjicu koja je danas kod mog oca.
Koje plakanje za Đoletom, čim sam videla da mogu sama, ja sam to odmah precrtala.
Ne kajem se
Od svega u životu najviše mislim da me je ojačao taj samostalni život sa decom. To je neprestana borba da ih izvedeš na pravi put, da nemaš mrlju u životu zbog koje bi im bilo neprijatno.
Ne kajem se za razvod, nijednog trenutka se ne kajem ni za jednu vezu, sve sam ih ostavljala kako mi se ćefne. Imala sam četiri duge veze, svi oni su živeli ovde sa mnom, ali ni sa kim nisam ostala u dobrim odnosima (smeh)! Sa Đoletom sam se dva puta do sada posvađala, ja kad prekinem, prekinula sam. Nema šta da ja pijem kafe s nekim. Moj drugi brak kao da je bio iz inata, kao da sam htela sebe da kaznim nečim. Definitivno sam shvatila da je mlađi muškarac totalni promašaj, nikada više ne bih imala mlađeg od sebe. Muškarac treba da ti papira ili da ima više od tebe, nikako ne sme žena njega da vuče u životu. Sada, kada mi neko kaže da imam mladog muškarca ili da mi je muž pevač, odmah se uhvatim za glavu.
Imala sam viziju da treba da otvorim nešto za budućnost svoje dece, da budu stamene, tako sam otvorila ovaj vrtić "Vremeplov" u dvorištu. Zadovoljna sam, imamo tridesetoro divne dece.
Čemu služi novac
Ne pevam već dve godine, ne znam, ne vuče me da se vratim, možda snimim još čisto jednu pesmu ili neku obradu uz neku dobru koreografiju... da im zadam domaći. Nervira me da budem više u tom poslu, šta sam sve čula, čime se sve bave i šta rade, sramota me je da se pojavim na bini, sve su silokonjare. Ranije nije bilo baš ovako. Meni novac stvarno ne predstavlja ništa, služi mi da napunim frižider i platim račune, da zadovoljim osnovne potrebe za život. Sada sam stabilna i stamena, lepo mi je ovako. Što se para tiče, nikada nisam bila bahata. Pre promenim garnituru, nešto u kući svakih godinu dana, to više volim nego patike i tašnu od petsto evra.
Silvija sada ima želju da se vrati, da snima ponovo, pa ćemo da vidimo. Ja nisam bila za to, nije estrada više ista, nije to ono vreme, ali ona želi i ja sam je kao majka podržala. Moja Marinela ima isto tako dobar glas, ona je pevala kod Aleksandre Radović, sigurno jedan od top tri vokala kod nas, ali džabe kada je to ne zanima.
Umorio me je takav način života
Umorio me je takav način života, ovako mi je mirno, ne razmišljam o putovanjimu, da li ću da se prevrnem na auto-putu i tako dalje... Kada sam išla za Makedoniju, dam Bojani da vozi, a imala sam osećaj da će biti nešto loše... U Jagodini mi pukne guma, kupim dve nove i kažem joj - samo polako. Pljuštala je kiša, katastrofa, zadnja vuča, a ona upala u vodu i pre nego što je smotala, ja vičem, neee, ali gotovo... Mi smo se okretali, prevrtali, to je bio haos. Stevan Radivojević mi je tada bio menadžer, on je sada poznati frizer, bio je tada s nama u kolima. Brat Srđan mi je dugo bio menadžer i kada je bio sa mnom, bila sam najsigurnija i za pare, i za prevoz, za sve...
U Loznici kada sam čula da je vlasnik u finansijskim problemima, nisam htela da naplatim nastup i još jednom se to desilo... Jedna devojka je držala klub gde sam ja pevala i nakon nastupa ispričala mi je svoju životnu priču. Plakala sam kao kiša. Rekla sam joj: "Ne trebaju mi pare, to je to."
Kad je bilo najgore
Imala sam prijatelje u Crnoj Gori, sa estrade, pozajme novac i nikada ne vrate. Jedan od najgorih nastupa koje pamtim bio je u Bosni. Bojana, Daca i ja smo se presvlačile, a gazda se drao, tražio je klavijaturistu i prozivao nas na nacionalnoj osnovi. Mislim da se "Žepče" zvao lokal. E, kad sam to čula, kako se ponaša čovek, kažem ja njemu da uzimam pare unapred, a on neće da da. Psuje, galami, vi Srbi ovo, vi ono, meni već kuva u stomaku. Napunio se klub, a ja ključam. Kažem vozaču Bori da izađe, imala sam osećaj da će nam uništiti auto. Kada je izašao, oni su ga već gulili ključem. Taj gazda je bacio pare ispred mene i rekao: "Pevaj, jebem vam majku srpsku!" I ja kao, evo izlazimo na binu, kažem devojkama i klavijaturisti, oblačite se, idemo odavde. I otišla sam, ostavila pare na podu i punu diskoteku. Pa neću to sebi da dozvolim, što bi mene neko u životu ponižavao?!
Nikad nisam uzela bakšiš
Bakšiš nikada u životu nisam uzela, mislim da bih umrla kada bih ga uzela. Jeste, pevala sam i svadbe, ali ja ni za gorivo ne uzmem, uvek dam da podele devojke i klavijaturista. Ja bakšiš mrzim, meni su ljudi koji to uzimaju prodane duše. To mogu svi moji saradnici da ti potvrde. Darko Šarić mene gotovi, voleo je da mu pevam, to je najbolji čovek na ovom svetu. Moji klavijaturisti na tim svirkama uzmu dosta para i kao, Slađo, ajde uzmi bar nešto, ali ne.
Imali smo mi nastupe gde ljudi zakupe salu za Novu godinu, četiri para budu tu i Đole i ja, voleli su nas, hteli su ljudi da plate da me gledaju. Kada sam samostalno radila, vodila sam Ćeranićku sa sobom da mi peva narodnjake, ona je sa mnom počela da radi. Jednom su me zvali da budem specijalan gost na svadbi, zadatak mi je bio da sve vreme pevam moj hit "Baš to", dok mladoženja otvara "dom perinjon". Čovek je sedam puta otvarao flaše i ja sam sedam puta otpevala tu pesmu za mnogo dobar honorar.
Denseri devedesetih
Ostala sam u dobrim odnosima sa celom ekipom densera devedesetih. Imala sam ponude za rijaliti, ma kakvi, ne bih ja tamo opstala baš zato što sam ovako iskrena. Nemam prijatelje na estradi, stvarno ni sa kim ne pijem kafe. Jedino Maja Marijana koja me nikada nije zaboravila, njen rođendan je osmog, a moj sedmog i uvek mi ga čestita. Druga osoba iz javnog života je Sandra Denda i to je sve što se tiče mojih prijateljstava sa ljudima iz posla.
Bivše partnere ne želim da spominjem, prošli su, a ja sam opstala.
U ovoj kući ja sam i mama i tata, baba i deda, ja sam sve. Pedeset dve godine imam i sigurna sam da niko nema herca kao što ja imam.
Nisam za TikTok
Vuče me da odem u Mitrovicu, imam najjaču školu plesa dole. Prepustila sam Bojani i Zorani da je vode, ne kajem se jer su devojke postigle odlične rezultate, ne želim da im uzimam procenat od toga. Jedno vreme sam išla jednom nedeljno dole zbog te škole, tada sam mnogo radila, putovala i to je stvarno bilo naporno.
Silvija me tera da snimamo koreografije, koje stalno pravim, za TikTok. Mene to ne zanima, ja to nemam, društvenu mrežu mi vodi brat. Čak ni Vajber nemam, ne znam kako da objasnim ljudima da nas to samo zatupljuje.
Ja sam za sport
Nama je sport u genima, otac i brat su fudbaleri, sada i Srđanov sin Aleksa, mi smo svi u sportu. Tata da je znao u to vreme i da me je upisao na tenis, sto posto bih bila jedna od najboljih teniserki. Svašta sam ja trenirala, nema šta nisam. Bila sam prvak Beograda u plivanju, znači svako jutro u pola sedam na trening na 11. april. Rukomet sam igrala u Radničkom, odbojku na IMT-u na Novom Beogradu. Jedino me košarka stvarno nikada nije zanimala, i eto fudbal nisam nikad trenirala... U plivanju sam zaista postigla baš dobre rezultate.
Talenat za muziku mislim da sam povukla sa mamine strane. Sestra od tetke mi je jedna od najboljih tekstopisaca, Aleksandra Adamović, ona je svima nama pisala tekstove. Mama mi je divno pevala, eto, moja deca isto pevaju... Tako da, u suštini, kad sam bila mala to se videlo. Već tada sam ja u Mitrovici pravila priredbe, znaš... Imali smo tu, u Maršala Tita, garažu, to je bila dedina garaža gde smo se skupljali. Brat od ujaka je tada, ali i dan-danas, predavao u Mitrovici muzičko. On je svirao harmoniku i tako smo se skupljali u garaži, pa ja uzmem da pravim priredbu... Pevam Lepu Brenu, ona mi je bila idol tada, Zdravko Čolić, i tako...
Brišem sve iz života
Ja sam dupla Škorpija, mene mesto ne drži. Čim vidim da negde nema rezultata, ja se prebacim, idem dalje. Mnogo toga brišem iz života, baš se malo sećam nekih stvari... Mene, recimo, prošlost uopšte ne interesuje, nisam taj tip. Živim za sada i gledam u budućnost, tako sam programirana.
I, veruj mi, svakoj ženi želim da bude ovako ispunjena i istinski srećna. Mislim da svaka zaslužuje istinski mir i sreću.
Što se mene tiče, može i sada da me ne bude, premorena sam, života mi! (Smeh) Mislim, razumeš me šta hoću da ti kažem. Znaš kad je neko premoren...
Uvek sam im govorila kako bih volela da me kremiraju i stave ovde negde, da budem tu, evo, kuhinja, dnevna soba. Kada bih bila u ćupu, bila bih svaki dan tu s njima, majke mi... Obavezno da mi puste pesmu, rekla sam im, onu italijansku " Te voglio bene assai".
Ufff... ovo sad zvuči kao da nešto prizivam, pomeri se s mesta, ali, napiši i to.
kurir.rs/ Ana Denda / Ftot: Nemanja Nikolić; Damir Dervišagić; Dragana Udovičić; Kurir Privatna Arhiva
NE PROPUSTITE
