Prva slika koju pamtim iz našeg detinjstva jeste naš mali stan u Narodnih heroja na Novom Beogradu. Živeli smo na osmom spratu u 42 kvadrata brat, mama, tata i ja. Stanovali smo na sunčanoj strani ulice. Sećam se i bake, koja je dolazila da nas čuva kad je mama na poslu. Bili smo srećna porodica.
Imala sam lepo detinjstvo. Mislim da ne može da se uporedi sa ovim danas. Današnjoj deci, da moraju da žive kao mi, bilo bi veoma dosadno. Bila sam srećno dete jer sam imala onoliko koliko mi je bilo potrebno. Nikad previše, a ni premalo. Bila su to vremena kad smo svi imali manje-više isto. Po tome smo se i prepoznavali. Nosili smo svi iste patike, farmerke...
Anton i Rosanda
Moj otac Anton je Slovenac, pa smo često odlazili kod njegove rođene sestre, koja je živela u Poreču. Uvek smo letnje raspuste provodili i u Šumadiji, u selu Ugrinovci, odakle je porodica moja majke Rosande, kao i u Sloveniji i Istri. Otac je bio vojno lice, pa smo puno putovali. Moji roditelji nisu imali auto, pa smo svuda išli vozom. Sećam se da smo svake godine išli od Beograda do Dobovca u Sloveniji. U vagonu bismo uvek komadali i jeli sa slašću piletinu koju mama napravi. Umeli smo da se najedemo kao prasići.
Trosoban stan
Živela sam kod Fontane do svog 18. rođendana, a posle samo se preselili u trosobni stan na Bežanijskoj kosi. Za nas je tih 70 kvadrata bilo kao da imamo vilu na Dedinju. Nije mi smetalo što nikad nisam imala svoju sobu. Brat i ja bili smo bliski. Cela moja generacija je tako živela. Moji mama i tata su uvek spavali u dnevnoj sobi, pa bi uveče razvlačili krevet. E, kad smo se preselili na Kosu, roditelji su konačno dobili svoju sobu, a ja sam ostala u sobi s Andrejom.
Đak generacije
Škola mi je uvek išla od ruke. Bila sam vukovac i đak generacije u Osnovnoj školi "25. maj" na Novom Beogradu. Danas se ona zove "Duško Radović". Evo, skoro sam išla na rođendan kod moje kumice. U prvom razredu sam upoznala svoju najbolju drugaricu i kumu Jelenu. Bila mi je svedok oba puta na venčanju. Ona je osoba koja je uz mene 40 godina. Bili smo na 18. rođendanu kod njene ćerke. Njen otac je rekao mojoj Leni da sam ja bila najbolji đak i da je prava šteta što nisam završila fakultet. Ćerka me je čudno pogledala. Teže su mi išle matematika, hemija i fizika, što sam sedela i učila, ne bubala. Ostale predmete sam mogla da prelistam pred čas i da dobijem peticu.
Bila sam kuvarica u porodici Tržan za 100 maraka
Htela sam da radim na pumpi, da perem prozore. Moj teča Marko je tada radio u "Jugopetrolu". Rekla sam to roditeljima, ali me je tata pitao da li bih za 100 maraka kuvala za jednu porodicu mesec dana. Pristala sam i on mi je rekao da ću od sutra biti kuvarica u porodici Tržan. Spremala sam ručak u svojoj kući dok su mama i tata radili i stvarno sam za mesec dana dobila platu od 100 maraka. Imala sam kuvar Steve Karapandže. Nije svako jelo baš uspelo, ali su sve pojeli. Ne bih to uspela da me baka Cvijeta nije naučila da kuvam razna jela. U srednjoj školi sam prodavala sladoled na Bulevaru. Zaradila sam brdo para. Ali danas mi je sve to predivna uspomena. Teško mi je što moja baka više nije živa. Najviše me je pogodila njena smrt. Ona je bila moja krvna grupa. Pre četiri godine smo izgubili kuma. Sve je to život. Vreća, pa šta izvučeš.
Prvi javni nastup
Pevala sam kao dete u horu JNA. Moj prvi nastup je bio u Sava centru kad sam imala četiri godine. Pevala sam za Dan armije, mislim da je to bio 22. decembar. Uvek sam imala kontakt s muzikom. Išla sam na hor, pa posle na sve vrste plesova, folklora, glumu i recitovanje. Ne znam odakle to i na koga sam. Tata lepo peva, a mama je igrala folklor. Niko od njih se nije bavio umetnošću. Nije se to tada moralo. Sve je u mom detinjstvu ukazivalo na to da ću jednog dana biti na sceni.
Kao vola u kupusu
Moja majka je završila srednju medicinsku školu. Radila je u vrtiću, tačnije u jaslicama. Brat je mlađi tri godine od mene. On je i dalje važan deo mog života. U jednom trenutku tukli smo se do krvi, a posle šerovali tajne i pokrivali jedno drugo. Mog brata nije smeo niko drugi da bije osim mene. Kad ga je neko dirao u školi, dolazila sam uvek ja da ispravljam krive Drine i da se svetim. Imala sam samo ja pravo da ga nalupam kao vola u kupusu. Posle, kad je ojačao, bila sam neki sedmi razred, morala sam već diplomatiju da uključujem.
FDU i Poljoprivredni
Posle srednje škole pokušala sam da upišem glumu. Pevanje i gluma su veoma sličan posao. Međutim, gluma je još surovija prema ženama. Srećom, nisam upisala Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Ništa glumački svet nije izgubio. Muzika mi daje mogućnost da glumatam. Spojila sam lepo i korisno. A prijemni? Od 600 kandidata, bila sam izabrana među 15 najboljih, međutim, na klasu su primili samo njih šestoro. Među njima su bili Miloš Timotijević i Ivan Tomić. Na prijemnom sam imitirala Madonu, moju profesorku operskog pevanja i Zoricu Brunclik. Nije mi Zorica došla glave, čak je ta imitacija komisiji bila simpatična. Sreli smo se Miloš i ja pre nekog vremena. Posle završnog ispita išli smo kod mene da jedemo pohovane šnicle, pa smo se vratili na fakultet da vidimo rezultate. Bilo mi je krivo što nisam primljena, ali nisam sve to doživela kao tragediju. Odmah sam položila prijemni na Poljoprivrednom fakultetu na odseku za stočarstvo i upala na budžet. Prvu godinu sam dala u roku, bez velikog napora. Kad sam počela da slušam drugu godinu, bilo je puno posla za mene u muzici i nisam mogla da izdržim taj tempo.
Priča o rokenrolu
Uvek sam volela samo rokenrol. Imala sam bend koji se zvao Distorzija. Nastupali smo na Zaječarskoj gitarijadi, Brzim bendovima Srbije, svirali smo na festivalu Rokenrol zauvek na Sajmu. Bili smo bend koji je radio na svojim autorskim pesmama. Moram da priznam da nisu bile dobre. Imali smo samo 19 godina. Međutim, svuda smo bili zapaženi i nagrađivani. Pevala sam tih godina i u mjuziklu "Kosa". Nisam bila glumac, nego pevač. Radila se obrada i igrala se predstava u Sava centru. Prošla je veoma zapaženo. Glavne uloge su igrali Đorđe David i Igor Pervić, a Big Mama je bila Milena Dravić. Producent te zapažene predstave je bio Dragan Gaga Nikolić.
Tap 011 Niko od nas nije mogao da zna kad smo počinjali da će Tap 011 jednog dana biti veliki i važan bend. Ušla sam u grupu 1994. jer sam otpevala pesmu "Bunda". Zvali su me producenti da uradim demo snimak. Bilo mi je slatko. Međutim, nikad sebe nisam videla kao pevačicu dens benda. Došla sam na snimanje s kosom do dupeta, u vijetnamci i nekim čizmama. Bila sam roker tih godina. Momci iz benda su bili blentavi i duhoviti. U celu priču sam uskočila bez ideje da će to da potraje, a da ću ja jednog dana postati Goca Tržan i da će moja karijera trajati godinama.
Studirala sam uporedo s muzikom. Moj plan je bio da budem inženjer stočarstva, da radim na nekoj farmi, pri nekom istraživačkom centru ili, još bolje, da imam svoju farmu. Za razliku od današnje dece koja žele da budu pevači i poznati, nisam ušla u posao s tom idejom. Samo sam volela muziku i scenu.
Pet godina smo ostali zajedno. Meni je Tap otvorio mnoga vrata u životu. Imala sam sreće da pevam s Ivanom Peters. Od nje sam mnogo naučila, što kao klinka nikad ne bih priznala. Sada mogu da kažem to bez ikakvog blama. U grupi sam stekla prijatelje do kraja života. I dan-danas se družimo, radimo i sviramo. Mi smo mnogo putovali zajedno. Bila sam u tom trenutku više s njima nego s porodicom.
Raspad benda
Sve je počelo da se raspada na dočeku 1999. godine. Mi smo svi jedni s drugima bili na krv i nož, nismo se više podnosili. Bilo je realno da će bend da se raspadne. Da nisam otišla ja, bila bi to Ivana. Nisam ja imala ideju da želim solo karijeru. Imala sam plan da nastavim da studiram ili da počnem da radim i da se zaposlim. Međutim, onda mi je Gane Pecikoza pustio pesme Neše Japanca. Meni se to dopalo. Bio je etno, ali ne seljana. Krenuli smo da radimo album "U niskom letu". Našli smo tada Aleksandru Saru Milutinović. Bila je tada u srednjoj školi. Kad sam čula "U niskom letu", počela sam da plačem. Sve u životu radim na osećaj i na emociju. Muzika jeste čista emocija. Moramo da budemo svesni da sve što nam u životu ostaje, to su osećanja koja gajimo jedni prema drugima. To sam prepoznala u ovome što radim.
Toše Proeski
Toše Proeski je prvu pesmu za naše tržište snimio sa mnom. Bilo bi sebično da kažem da je on zahvaljujući meni postao popularan u Srbiji jer je to bio sticaj okolnosti. Prepoznala sam nešto u njemu. Čula sam ga na Sunčanim skalama u Herceg Novom kako peva pesmu "Tajno moja". Bio je dečačić. Moja želja je bila da snimimo "1.200 milja". Pesma se pušta i danas na radio-stanicama, a i dalje je deo redovnog repertoara na mojim koncertima. Hvala bogu da je pristao da to snimi sa mnom. Razvili smo lepo prijateljstvo. Nismo živeli blizu, ali nam je uvek bilo lepo kad bismo se videli.
Koncert za jednu osobu
Nastup u Sava centru za jednu osobu nije bio prekretnica u mojoj karijeri. On me je koštao živaca i razočaranja u saradnike. Posle tog nastupa imala sam pauzu od godinu dana. Preživela sam medijski linč, bez ikakvog razloga. Taj koncert bio je prekretnica u mom privatnom životu. Na tu temu ne bih više pričala. Sada, u ovim godinama, možda bih rekla da je lepo što se to dogodilo jednoj ženi. Nije to imalo veze s mojoj karijerom, već sa mnom lično kao ženom. Nisam se trudila da ljude uverim šta se krije iza toga. A bilo je raznih priča. Posle toga sam se odvojila od svog menadžera. Desilo se da sam se povukla u sebe. Drugi ljudi su to koristili da me ocrne. Spremila sam album na kome su se našle "Haljina" i "Bumerang", pa je sve krenulo drugim tokom.
Odlazak na Evroviziju
Snimila sam u poslednjih 11 godina mnogo hitova. Ne trudim se da se konektujem s ovim vremenom i da pratim šta se sluša na trendingu. Nisam više ni ja klinka. Ne obraćam se ni njima, već ljudima koji imaju razvijen muzički ukus. Moja pesma "Fitilj" je dokaz da muzika ima smisla. Meni ne trebaju pregledi na Jutjubu. To mogu da dobijem kad se skinem gola i tresem guzicom, i eto mi 30 miliona pregleda. Želim da imam koncerte. Nemam želju da idem na Evroviziju. Za mene je život igra i samo želim da se dobro zabavljam. Usled svih mogućih zabrana, pasova, muzika je izgubila smisao. Niko ništa ne objavljuje. Meni je baš super da se pojavim na nacionalnom takmičenju i da se igram. Ako se desi odlazak na Evroviziju, to je bonus.
Novi album Tapa
S Tapom 011 stvari idu polako. Mi smo ozbiljna gerijatrija. Ne mogu da trčim kao što može klinac od 20 godina. Imamo snimljenih nekoliko pesama koje čekaju bolja vremena. Jedino sam ja izdala tri pesme. Prkosim vremenu i koroni. Nemam viška para, ali neću da živim život koji su mi nametnule okolnosti. Neću da živim u strahu. To nije moj život. Sviramo.
Svirka za Đokovića
Novak je fino stvorenje, s njim možeš da pričaš na sve teme. Bila nam je velika čast kad je na svom Tviteru objavio da njegov omiljeni bend ima koncert u Areni 1. aprila 2011. Kad je postao prvi na svetu, sačekali smo ga na Trgu. Za nas je to bila velika čast. Ne može bolje od toga. Svetski mediji su prenosili njegov nastup kad je pevao "Gaće" s nama. To mi nije omiljeni nastup u životu. Za mene je ista radost kad sam na velikoj sceni, u nekom klubu ili domu kulture, ali i na mestu gde zabavljam ljude i pevam tuđe pesme. Svaki nastup je jedno emotivno punjenje i pražnjenje. Ljudi koji se nisu bavili scenskim poslom ne shvataju koja je to zavisnost. Ne loži mene to da budem poznata, da me svako tapše po ramenu i slika se sa mnom, već me najviše zabavlja ta energija kad se ja popnem na binu. Mogu to da uporedim sa energijom i adrenalinom koji ljudi osete kad skaču padobranom. Probala sam i to u životu. Na sceni možeš da budeš sve.
Mediji
Prvi izlet u medijima bili su moji blogovi. Ljudi vole da čuju moje mišljenje, s njim se slažu ili ne. Želela sam da napravim emisiju i da se svojim kolegama obraćam na neki drugi način. Moja pitanja nisu napisana na papiru, već imaju empatiju i želju da nešto saznaš o njihovom života. Hoću, brate, da brbljam na televiziji koliko ja hoću, a ne koliko mi daju.
Nikad nisam tužila medije, pa često o meni pišu i što nema puno veze s istinom. Nije lako meni i mojoj porodici. Mediji su moj život, a sve to zaboravim kad izađem na scenu.
Privatni život
Dva puta sam se udavala. Imam stav da o bivšim ljubavima ne govorim. Ponosna sam majka tinejdžerke Lene. Ona ume da se izbori za sebe i svoje mišljenje. Mrzi da je neko slika. Lena ima slobodu da koristi društvene mreže što se mene tiče, ali je ona samostalno, bez mog insistiranja, pre nekoliko godina izbrisala nalog koji je pratilo preko 20.000 ljudi. Rekla mi je: "Ne želim da me svako komentariše i gleda. Ne želim da budem poznata." To je sasvim u redu i poštujem. Želim joj da nikad ne bude poznata, već samo uspešna u poslu koji izabere.
Moja podrška
Živim kao i svi drugi ljudi. Štrik da se obesim još nisam kupila. Raša mi je podrška u svakom smislu. Počeli smo da živimo zajedno kad je Lena imala pet godina. O tom detetu je brinuo kao roditelj, vodio ju je u vrtić, davao joj da jede, kupao je, uspavljivao je, učio je da pliva, da vozi bicikl. Nije se ponašao prema njoj kao stranac. Bile smo nas dve same dve godine. Neću da se žalim. Teško je svima. Ima žena koje se muče sa solo majčinstvom.
Borba za potomstvo
Imala sam tri neuspešne vantelesne. Više nije zdravo i neću ni ići na to. To je veliki stres za organizam. Mnogo ljudi ima problem sa prirodnim začećem. Mrzim kad se o toj temi piše patetično. Ne treba mene niko da sažaljeva. Verujte da su svi ti ljudi ozbiljni heroji.
Strah od umiranja
Vrlo sam zdrava žena. Nemam strah od umiranja. Ne plašim se. Smrt je samo početak nečeg drugog. Kad se rodiš, ti počinješ da umireš. Umiremo samo u jednoj sekundi, a živimo svakog dana. Ne mogu da zamislim da ljudi to sebi rade i da su opterećeni smrću. Sve što ima početak, mora da ima i kraj. Život je prekratak da bih se sebe shvatala ozbiljno, ali i da bih razmišljala o smrti. Želim da ga živim što srećnije i zabavnije... Godine nisu i ne mogu biti prepreka da se živi kvalitetno.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
