Moja lična priča počinje ovako: rodio sam se snežnog januara 1954. godine. Smetovi su bili toliki da nije radio gradski saobraćaj. Taksi takođe. Prevoz moje majke i mene od bolnice do kuće bio je dramatičan: moj otac je dobio vojni džip i tako smo bezbedno stigli do naše ulice zavejane snegom, gde je počelo moje detinjstvo.
Odrastao sam zgradi gde se danas nalazi Andrićeva zadužbina. Posle je moj otac dobio stan i preselili smo se na Novi Beograd, u prvi blok kod Fontante, gde i sada živim.
Miris detinjstva
Postoje tri mirisa koji uključuju moj vremeplov i koji me živo podsećaju na kraj Beograda u kom sam se rodio i rastao, a to su: miris lipe, miris kad se kuva paradajz za zimnicu i miris mokre gline i vlažnog gipsa.
Miris lipe je vezan za Palmotićevu ulicu, od koje se odvaja mala ulica Milutina Bojića, u delu između Lole Ribara i Hilandarske, gde smo stanovali. Početkom leta čitavom okolinom širio se taj prekrasni miris iz Palmotićeve, u kojoj i danas stoje gorostasna stabla lipa, toliko snažan da me i sada neodoljivo vraća u dane detinjstva.
Drugi je miris kuvanog paradajza na koji je u izvesnom periodu godine mirisao svaki haustor, jer se u svakoj kući spremala zimnica, a treći miris vezan je za atelje prijatelja mojih roditelja koji su uglavnom bili vajari i gde su mene sasvim malog vodili sa sobom u posete. Tamo sam se prilično dosađivao, ali mi je od toga ipak nešto ostalo. Miris i sećanje.
Poreklo porodice
Porodica Grasi došla je pred kraj 16. veka iz okoline Bergama u italijanski deo Švajcarske. Prezivali su se De la Tore. De la Tore u prevodu znači "od tornja" ili "od kule", pa se prema tom prezimenu može zaključiti da su se bavili graditeljstvom. Moj deda, koji se zvao isto kao i ja, Zefirino, dobio je posao koji mu je promenio život. U Splitu se radila rekonstrukcija zvonika na Crkvi Svetog Duje i on je kao devetnaestogodišnjak došao u Split, završio taj zvonik i tu upoznao moju baku Zadu. Ona je bila iz stare splitske porodice pomoraca Pavaci koja se davno doselila iz Italije, zaljubila se u mog dedu i, kao u nekoj priči, venčali su se i izrodili mnogo dece. Jedno od njih bio je moj otac.
Deda
Zefirino Deda je imao veliku vajarsku radionicu i tako je, pomažući svom ocu, moj otac Đuzepe Pino nastavio tradiciju porodice Grasija. Dosta toga u Dalmaciji, kad je kamen u pitanju, on je uradio. Negde između dva rata, tridesetih godina, došao je u Beograd kada se radila Francuska ambasada u Beogradu. Od svog profesora dobio je zadatak da dovrši radove na fasadi i u dvorištu. Posle tog posla dobio je posao u visokoj školi za primenjenu umetnost, gde je predavao predmet koji se zvao kamen. Proveo je Drugi svetski rat u Beogradu, a posle je moja majka Ljubica došla kod njega da studira i tu se upoznali. Ona je rođena u selu Ilino kod Boljevca. U porodici Savić svi su bili zemljoradnici, pa je bilo čudo što je mama izabrala umetnost. Deda je tokom rata imao nekog drugara slikara u četi, pa mu je to bio lep poziv. U njenom rodnom selu danas se nalazi zavičajna kuća, koja je otvorena nakon njene smrti, 1. decembra 1999. godine.
Odrastanje i prve suze
Imao sam prelepo detinjstvo, ali odlazak u obdanište predstavlja jedan užasno tužan događaj u mom životu. Moja majka, kao slobodan umetnik, nije radila, mislim, nije morala da ide na posao van kuće. Kad sam napunio pet godina, ona se zaposlila u osnovnoj školi "Braća Ribar", gde je predavala likovno, i ja sam morao nekako da budem zbrinut.
Sa ocem sam kao sasvim mali odlazio na Akademiju, gde je on tada predavao, ali to nije mogao biti neki trajni vid brige o detetu. Ili su možda moji roditelji prosto hteli da probaju da li ću se na obdanište privići, nisam siguran. Kad sam prvi put tu ostavljen, strašno sam plakao i drao se i znam da vaspitačicu nisam puštao, stalno sam bio uz nju, prosto sam joj se za suknju držao. Možda sam se kasnije malo raskravio, čak se sećam i nekih drugova s kojima sam se družio, ali mi je svejedno uspomena na obdanište ostala krajnje neprijatna.
Plašljivo i mirno dete
Nisam sastavio ni godinu dana i opet sam sa ocem išao na Akademiju. Bio sam dosta plašljivo i mirno dete. Ne znam kolika je uloga nasleđa, a koliko je važno vaspitanje, ono što vam roditelji ugrade u vaše ponašanje, tek ja nikad nisam smeo da se tučem, čak su mi govorili da ni ako me neko udari, ne smem da mu uzvratim, nego da pokušam da se s njim na lep način objasnim. Bio sam tako udrilovan da nisam ni mogao ni smeo da reagujem instinktivno, onako kako bi svaki normalan dečak u mojim godinama reagovao. Zato sam bio stidljiv, a sada bih to nazvao - nepripremljen za život. Sve će se to kasnije videti i u školi. Razlog tome je, čini mi se, što sam se retko odvajao od roditelja, koji su bili nešto stariji od roditelja ostale dece u mom razredu, naročito moj otac, kome je to bio drugi brak i koji je bio već čovek u godinama. Imao je pedeset godina kad sam se ja rodio i mislim da se prema meni postavljao suviše pokroviteljski. Ja sam se pored njega osećao sigurno i nisam imao nikakve potrebe da se za sebe borim, sve sam dobijao unapred. Nisam se odvajao ni na način kako su to radila druga deca, odlazeći kod babe i dede, jer ja u Beogradu nisam imao nikoga. Nas troje smo bili potpuno upućeni jedno na drugo i to je meni bilo lepo, ništa mi nije nedostajalo. Sada bih možda voleo da imam nekog brata ili sestru, ali u detinjstvu ne sećam se da sam imao neku takvu želju. U stvari, ne razmišljam mnogo o sebi, možda će me ova priča koju sada pričam podstaći da malo pažljivije pogledam šta se to sve sa mnom dešavalo.
Najbolja drugarica
Prvo biće drugog pola u mom životu, pored moje majke, koje sam u detinjstvu upoznao bila je moja najbolja drugarica Budica, pravo ime Ljubica Šimšić, koju znam otkad znam za sebe. Naše majke su se družile još iz vremena kad su nas kao bebe šetale po Tašmajdanskom parku, pa je to druženje i posle nastavljeno. Budica je stanovala u Palmotićevoj broj 11, to je bilo odmah iza ćoška moje ulice, i mi smo se apsolutno svakog dana viđali. Iza kuće smo imali baštu sa stazama i uređenim cvećem i tu se baš nije moglo mnogo ludovati, za razliku od dvorišta po kojima su jurcali drugi dečaci, ali svejedno, Budica i ja smo nalazili načina da se i tu igramo.
Mislim da zbog svega toga nisam ni osećao potrebu za rođenom braćom i sestrama, jer mi je Budica bila odlična zamena. Ja sam nju prihvatao baš kao sestru, iako su se u tim godinama dečaci već uveliko zaljubljivali i pravili planove s kim će se ženiti kad odrastu. Mi nismo imali nikakvih tajni, sve smo jedno o drugom znali, sve smo delili, zajedno bismo večerali i razdvajali se zakratko do sutrašnjeg dana, kada je sve počinjalo iz početka. Ona je bila jedno divno dete i potpuno se isto ponašala prema meni kao ja prema njoj. Pošli smo zajedno u obdanište, pošli smo zajedno u osnovnu školu, iako Budici uopšte nije odgovaralo da ide čak u Kosmajsku ulicu, gde se škola "20. oktobar" nalazila i gde je moja mama radila, ali Budica je, naravno, morala da pođe tamo gde sam ja. To je bilo oboma sasvim normalno. Ona je moja posebna vrsta rodbine.
Prva ljubav
Prvo biće sa svim odlikama drugog pola koje bih mogao nazvati mojom simpatijom bila je devojčica s kojom sam sedeo u klupi i koja se tada zvala Vesna Ivanović. Ona je meni izgledala potpuno izuzetno, kako to već u ljubavi biva, bila je lepa, uvek uredna, doterana, čista, uštirkana, potpuno se izdvajala od svih drugih devojčica. I bila je pametna. Meni se strašno dopadala. Postojao je samo jedan jedini dan u celom tom našem druženju da mi se nije dopadala, a to je bio dan kada je došla u školu s jednom tačkom od žumanceta na vrhu nosa. Ja sam celog tog dana pokušavao da joj na razne načine skrenem pažnju da ima tu tačku na nosu, ali nisam imao snage da joj to direktno kažem, i ona je do kraja škole nosila tu žutu mrlju. Niko joj o tome ništa nije rekao, valjda niko nije ni primetio.
Međutim, postoji jedno drugo sećanje kada je Vesna nadvisila sve. Kad me je, mogu reći, potpuno oborila s nogu. Šta je bilo našoj učiteljici, ne znam, inače je bila jedna fina, dobra žena, da celom razredu postavi katastrofalno pitanje: "Koga više volite, tatu ili mamu?" Ceo razred je, naravno, zato što se to od njih očekivalo, rekao "Mamu", ja sam jedini rekao "Tatu", a samo je najpametnija Vesna Ivanović rekla da ih voli podjednako. Kad je ona to izgovorila, shvatio sam kako sam u stvari glup i odmah, čim sam došao kući, sve sam pokajnički ispričao mami, tražeći izvinjenje jer me je grizla savest, pošto sam ja, naravno, voleo i mamu. U isto vreme, znao sam da tatu volim nekako drugačije i da od učiteljice nikako nije bilo u redu da nas tera na jedno takvo poređenje. Pa još da se to javno kaže. Jednom rečju, osećao sam se gadno! Čim sam rekao mami, bilo mi je lakše, iako se uopšte ne sećam kako je ona na to reagovala.
Iznenadna smrt oca
Prvi stvarni susret sa životom dogodio se u mojoj osmoj godini kada mi je umro otac. To je bila prekretnica koja je delila moje detinjstvo na dva dela: prvi deo sa ocem i drugi bez njega. Bili smo na letovanju u Supetru na Braču kad je on jedne noći dobio infarkt i umro. To se sve događalo pred mojim zabezaknutim očima, jer su na mene zaboravili, a ja sam bio u susednom krevetu i sve posmatrao. Njegovo gušenje, moju uplakanu majku...
Lekari su kasno stigli, kad je sve već bilo gotovo. Najzad me je gazdarica kod koje smo odseli primetila i odvela u njihove sobe. Naravno da nisam zaspao. Sećam se kao danas da je već bilo svanulo kad je mama ušla u sobu i rekla da je otac umro i da smo nas dvoje sami. To je bio strašan šok, ali ja dugo s tom činjenicom nisam mogao da se pomirim. Kad smo se vratili kući, dugo sam očekivao da će se otac onako bučan i veseo, kakav je bio, pojaviti na vratima. Racionalno sam znao da je to nemoguće, jasan mi je bio taj odlazak bez povratka, ali se jedan deo mene dugo, dugo nadao.
Supetar na Braču
Teško mi je da vam to opišem i dočaram. Na neki način je to obeležilo i moj život. Otac je tamo sahranjen, jer je bio vezan za Supetar. Odlazili smo svake godine tamo na letovanje. A baš te 1962. godine, kad je umro, nedelju dana pre odlaska rekao je majci, jer smo se kupali na plaži koja je gledala na groblje, da ga sahrani tu ako umre. I otišao je nakon samo sedam dana. Tada je počeo drugi deo mog detinjstva i druga vrsta ljubavi prema majci. Sve što je ranije bilo podeljeno između oca i majke, sada je bilo okrenuto samo njoj i mi smo se stvarno dobro slagali.
Zaostavština
Iza mog oca su ostala mnoga dela. Među prvim njegovim beogradskim radovima su bile skulpture i reljefi na zdanju Starog dvora na Dedinju. Pred početak Drugog svetskog rata, po nacrtima Aleksandra Deroka, uradio je za Hram Svetog Save sedam malih i dva velika kapitela i reljefa. U centru Beograda, na zgradi nekadašnje Jugoslovenske banke u Kolarčevoj 1, nalaze se dve njegove kompozicije Atlasa, kao i na zgradi Železnice. Za Ivana Meštrovića je uradio tri kariotide za Spomenik neznanom junaku na Avali. U Narodnom muzeju se čuva očev Banović Strahinja.
Majka je isto mnogo radila, Đuru Jakšića u Skadarliji, Kostu Todorovića ispred Infektivne klinike, spomenike u Batajnici i Starim Banovcima, ali i spomenik u Lipljanu na Kosovu. Nisam uspeo da saznam kakva je njegova sudbina. Nestale su tri figure od tri metra i nikad više nisu pronađene.
Kako sam postao košarkaš
U sport sam se zaljubio zahvaljujući mom profesoru fizičkog Đorđu Vuletiću. Naglo sam izrastao u sedmom razredu. Počeo sam prvo da igram za školski tim, a svakog leta je Zvezda pravila ligu beogradskih osnovnih škola na Kalemegdanu. Video me je tamo tadašnji trener omladinaca Zdravko Kubat. Igrao sam košarku kroz celu gimnaziju, a već sa 18 godina sam ušao u prvi tim. Tri godine sam igrao tu. Međutim, to je bilo vreme kad su zvezde tima bile Slavnić, Kapičić i Simonović tako da tu nije bilo mesta za nas mlađe. Presedeo sam te tri godine na klupi i nisam puno igrao. Prešao sam posle u zemunsku Mladost. Igrao sam košarku dok se nisam zaposlio. Košarka je tada bila amaterski sport. Svi smo mi igrali i nešto studirali, čak i reprezentativci. Bili smo svi kao jedna velika porodica. Nisam siguran da li je to tako i danas. Mi smo nekad zbog drugarstva i opklade skakali u odelu u more.
Novinarstvo
Znao sam još u gimnaziji da ću biti novinar. Voleo sam da čitam. Bilo mi je to zanimljivo. Otišao sam na Fakultet političkih nauka, jer se tamo učilo novinarstvo, a posle sam shvatio da ono ne može da se nauči na studijama. Na fakultetu sam stekao dosta široko obrazovanje. Mi nismo tada imali udžbenike, već smo učili iz literature. Meni je to bilo zanimljivo. Iste godine kad sam završio fakultet u Politici se otvorio konkurs za novinare. Primali su 16, a prijavilo se nas 800. Izabrali su me. Imao sam šest meseci probnog rada i prošao redakcije Politike i Ekspresa. Posle toga se pojavilo mesto u Ilustrovanoj politici i tu sam počeo da pišem reportaže. Nije bilo loše za mene koji počinje u poslu. Obišao sam celu bivšu Jugoslaviju.
Zabavnik
Negde 1985. godine Vlada Bulatović Vib me je sreo ispred lifta i rekao: "Mali, da li bi ti došao kod mene?" Zvao me je da budem njegov zamenik. Vlada je otišao u penziju, a 1987. došao je Darko Ribnikar, koji se vratio iz Kaira. Bio je urednik godinu i po dana. Kad je on otišao za Pariz 1989, postao sam glavni urednik Zabavnika i tu sam do danas. Pune 33 godine. U Politici je urednik i generalni direktor bio Vlada Ribnikar od 1925. do 1955, ali sam ja pretekao i njega.
Imali smo nekada slogan da Zabavnik čitaju od sedam do 77 godina. Međutim, javio nam se jednom prilikom naš čitalac koji je napunio 78, pa smo to promenili na 107. Zasad se niko ne javlja ko ima 108 godina.
Zabavnik se prenosi s kolena na koleno i list je koji se ne bavi politikom. Ljudi kojima je politike preko glave okreću se nama. Uvek smo igrali na to da bude malo zabave, ali i pouke. Magazin deluje možda staromodno, ali više nema takvih magazina ni u svetu. Guramo dalje i pokušavamo da ga osavremenimo. Zabavnik izlazi bez prestanka od 1939. godine, a nakon Drugog svetskog rata stalno petkom. Pokrenut je 1974. Mikijev zabavnik u saradnji s Diznijem, koji je izlazio do trenutka kad su oni pokrenuli svoje izdanje u Srbiji. Mi smo onda pokrenuli Mali zabavnik, koji je neka vrsta pripreme za veliki Zabavnik. Štampani mediji će opstati. Predsednik SANU Vladimir Kostić kaže da je Zabavnik internet njegove mladosti. Mi se trudimo da imamo to isto sada, ali i neke priče do kojih nije lako doći preko interneta. Mislim da se on baš zbog toga čita.
Hobi i posao
Zvanično sam penzioner već dve godine. Videću dokle će me držati. Bio sam direktor Politike devet godina, pa sam otišao u penziju i nastavio da radim Zabavnik. Ne osećam nikakav zamor. Meni je ovo zadovoljstvo, jer mi je hobi postao posao. Kad ne budem više u Zabavniku, radiću nešto drugo.
O smrti
O smrti ne razmišljam. Sticajem životnih prilika sam u drugom braku i imam malu decu. Mlađi sin ima 11, a stariji 17 godina. Moraju da stanu na svoje noge. Smrt je i deo života. Kad sam bio klinac više sam razmišljao o tome. Ne razgovaram o smrti sa svojim sinovima. Verovatno i njima to prolazi kroz glavu, ali to ne treba da bude tema.
Od malena sam crtao mnogo. Te moje crteže još tamo od moje treće ili četvrte godine majka je čuvala. Voleo bih da neko od mojih sinova bude vajar, ali ne vidim da ih to zanima i privlači.
Žao mi je
Jedino mi je žao što nikad nisam stigao da naučim italijanski kako treba. Imam neko pasivno znanje, ali da razgovaram s ljudima nisam u stanju. Išao sam na kurseve, ali nikad nisam uspeo da doteram do kraja.
Posao novinara ne donosi mnogo novca da bi čovek mogao da uštedi i putuje u penziji. Sada sve što zaradim ode na decu. Kad bih se ponovo rodio, mislim da bih isti posao radio.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
