Najnovije vesti

OCU SAM NA SAMRTI OBEĆALA DA ĆU NAPISATI KNJIGU I TAKO SAM POSTALA PISAC: Jelena Bačić od bebisiterke i švercerke do TV LICA
Foto: Marina Lopičić, Privatna Arhiva

MOJA ŽIVOTNA PRIČA

OCU SAM NA SAMRTI OBEĆALA DA ĆU NAPISATI KNJIGU I TAKO SAM POSTALA PISAC: Jelena Bačić od bebisiterke i švercerke do TV LICA

Moja životna priča

Rođena sam 1969. godine u Novom Sadu. Neverovatno je, ali moje prvo sećanje u životu vezano je za letovanje. Imala sam tri godine, sa mamom, tatom i bratom bila sam na Braču. Tog prvog porodičnog odmora se sećam jer sam pokušavala kanticom u plićaku da zahvatim vodu, pa sam zahvatila pesak, i to sam tako nespretno uradila da... ni sama ne znam kako sam se prevrnula i zaglavila glavu u kanticu! Tata je skočio i izvukao me za noge. Sećam se tog trenutka kako on mene povlači iz vode i osećaja kako se davim. Ne znam kako danas nemam strah od vode, nikad ga nisam ni imala, ali ovo je prvo moje ludačko sećanje na rano detinjstvo.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

U Novom Sadu sam celog svog života. Prvo smo živeli u jednom stanu od 30 kvadrata, mada se ne sećam toga, i onda su se moji preselili. U vreme SFRJ tata je bio direktor filijale "Transport Rijeka" i dobio je stan od 60 i nešto kvadrata, tu počinju moja sećanja, imala sam možda dve godine kad smo se tu doselili. Sećanja su evo kakva: dok nisam krenula u školu, i kasnije, kad se uradi domaći, dobijem pare za sladoled ili parče hleba, masti i aleve paprike ili parče hleba i paštete i ajd napolje. Devojčice su igrale lastiš, a dečaci klikere. Moj mlađi brat je, sećam se, imao zavidnu kolekciju klikera. Bilo je to jedno bezbrižno detinjstvo.

Subotica i dedina smrt

Leti smo išli na more, mogli smo; tata i mama uzmu plate, koje su bile ne baš velike, ali i odemo na more u Grčku. Sećam se raspusta kod moje bake u Subotici, u Ulici braće Radić. Moji baka i deka su u vreme mog ranog detinjstva živeli kao podstanari u kući tetke Kornelija Bate Kovača, meni je to kasnije bio zanimljiv podatak. Obožavala sam da provodim leta u Subotici. Deda mi je, nažalost, rano umro, imala sam nekih pet ili šest godina. Obožavala sam baku, to je očeva majka, rado sam odlazila tamo. Subotica je ostala grad moje mladosti i ja se svega tamo rado sećam.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Poreklo

Poreklo naše porodice je tek posebna priča. Krv nam je jako izmešana. Imam grčke krvi s mamine strane, baka sa očeve strane je bila polu-Nemica, polu-Mađarica, deda mi je Bunjevac, to jest Hrvat, ali on ne voli da se tako kaže. Kada sam upisala Filozofski fakultet u Novom Sadu, istraživala sam drvo života moje porodice i došla sam do podatka da su naši preci sa Korčule, iz Blata. Moj otac je 33. godište, mama 40, jedno vreme su bili u Savezu komunista Jugoslavije, kad su istupili, slavili smo oba Božića i Vaskrsa. Moji nisu bili preterano pobožni, ali smo negovali tradiciju.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Najbolja drugarica

Bila sam odličan đak. U osnovnoj školi sam bila vukovac, u srednjoj sam bila odlična, ali sam bila kampanjac. Kad mora da se buba, onda bubam dan-noć. Bežala sam s časova, kao i svi ostali. Uvek sam bila predvodnik buntovnik, uvek sam se bunila za nepravdu, kao Kalimero, uvek mi je nešto bilo nepravda. Nisam bila štreber, volela sam da se družim i izlazim i dan-danas imam kontakte s tim drugarima. Moja najstarija drugarica, još iz vrtića, s kojom sam kasnije išla i u osnovnu školu, Zorica, već 30 godina živi u Vankuveru i toliko je nisam je videla, ali smo u kontaktu preko društvenih mreža.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Htela sam...

Htela sam celog života da budem glumica, stalno sam imitirala nekog. Roditelji kažu da sam, kad sam bila mala, stalno gostima priređivala koncert Olivere Katarine, toga se pomalo sećam. Mislila sam da ću biti glumica...

Pošto sam jako osećajna, imala sam želju da studiram defektologiju... Onda se moj tata uhvatio za glavu i rekao: "Od goreg gore!"

A stvarno sam bila briljantna iz srpskohrvatskog jezika i književnosti. Te godine kada sam završila Karlovačku gimnaziju, vrbovala me je Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine, tada su postojala kulturno-umetnička društva. Pobeđivala sam na recitatorskim takmičenjima, na literarnim, oni su me zvali da budem na konferenciji za razne priredbe, što sam prihvatala i činila pro bono.

"Znanje imanje"

Primetili su me s Televizije Novi Sad. Zvali su me u dokumentarno-obrazovni program i pitali me da li bih honorarno radila, kao novinar, u kultnoj emisiji "Znanje imanje", koja se prikazivala sto godina nedeljom. Honorarno sam radila na televiziji i studirala za to vreme. Dobijala sam packe s vremena na vreme od nekih profesora, koji su govorili da bi bilo lepo da me češće vide u klupi nego na televiziji, ali gledali su mi kroz prste. Student sam bila dobar, mislim da imam jednu jedinu šesticu iz Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Zamislite na književnosti taj predmet! Ostalo su bile osmice, pa naviše. Volela sam studije, ali opet sve kampanjski. Imala sam divne mentore po pitanju novinarstva, Obrad Duvančić i Slobodan Nenin, baš bardovi novinarstva. Imala sam tu sreću da završim studije, novinarstvo je odabralo mene, jer sam uporedo radila na televiziji, sve do odlaska u Kanadu.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Viza za Kanadu

Bila je 1992. godina, nije bila moja odluka da budem bebisiterka. Kanada je tada izdavala samo imigracione vize, a ja sam otišla tamo preko mađarske linije, i to turistički. Bakina rodbina, sa tatine strane, 16. koleno, oni se prezivaju Soroš, poslali su za mene garantno pismo i mislim da sam bila jedina osoba koja je tada dobila turističku vizu, ne imigracionu. Kad me je konzul pitao zašto usred haosa odlazim u Kanadu, kažem da nikada nisam videla svoje rođake, a želim da ih vidim. On me je pitao da li ću se vratiti, a ja sam rekla - ne znajući kakvu istinu izgovaram, nisam imala nameru da se vratim - rekla sam da ću se vratiti, jer sam ovde neko i nešto, a tamo bih uvek bila građanin osmog reda. Dobila sam vizu na aerodromu u Beogradu na tri meseca, a na aerodromu u Torontu na šest meseci, i onda sam mogla da budem dve nedelje kod rođaka i morala sam da nađem posao.

Bila sam prevarena

Prijavila sam se svugde gde je trebalo, čekalo se na radnu dozvolu. U međuvremenu sam se na crno zaposlila u jednoj jevrejskoj porodici, gde sam čuvala troje dece, bila sam im dadilja. To je bilo jezivo teško, živela sam u podrumu, u jednom sobičku, metar i po sa metar i po, bez prozora, sa onom instalacionom cevi iznad glave.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Bilo je strašno, ali tata je bio uz mene... Dao mi je sve pare koje je imao, a ja sam ih dala čoveku poreklom iz Bosne da mi sredi imigracione papire, a on se nikada više nije pojavio... Bilo me je sramota jer sam bila prevarena, naivna budaletina i rekla sam tati da se neću vratiti dok te pare ne zaradim da mu vratim, te sam ostala godinu dana. E, onda kad je tata saznao za to, u jednom telefonskom razgovoru, rekao mi je da ga ne teram da on sa šezdeset i nešto godina preleće okean nego - pakuj se i vraćaj se kući, meni nisu važne pare, meni si važna ti.

Odletela sam u velikom stilu u Kanadu, a nisam se baš tako vratila. Otišla sam preko Budimpešte i vratila se na isti način, samo "Er Indijom".

Švercovala sam pelene

Nisam uspela da zaradim novac koji mi je otac dao. Ipak, snašla sam se i počela da radim u firmi koju je držao neki Beograđanin. Otvorio je predstavništvo u Novom Sadu. Švercovala sam pelene, nije me sramota, jer je tada bila strašna inflacija i bilo je jezivo. Sećam se da sam super zarađivala i sve sam pare davala tati, iako je on rekao da ne želi. Shvatila sam da ne bih mogla nikada da živim takvim životom, takvi ljudi prosto nemaju život, celog dana su na poslu, to su ogromne razdaljine od posla do kuće, ljudi koji tako i toliko rade decu vide samo na sat dnevno. Vratila sam se kući.

Poznanstvo s mužem

Pre nego što sam otišla u Kanadu, upoznala sam supruga, službeno. Priveo me je, pošto se nisam odazivala pozivu suda jer sam non-stop bila na putu. Radila sam tada na televiziji. On je poslao policiju u tri sata noću da me privedu i ja sam bila užasno besna na njega, nisam mogla očima da ga vidim! Namolila sam ga, zajedno s majkom, koja umalo infarkt nije doživela, da me ne vode noću u sud. Došla sam ujutro u osam i saslušana sam. Tako sam upoznala supruga, ali mi nije ostao u dobrom sećanju.

Miroslav Alimpić
foto: Arhiva Kurira

Venčanje: Na parkingu su ukrali kola i čuvara

To je vrlo naduvana priča, kada sam pročitala u novinama, pomislih, pakao. Ipak, moje venčanje sa suprugom nije bilo baš toliko skandalozno ili senzacionalno. Desio se peh, koji je bio vrlo neprijatan, pre svega mojim roditeljima i meni. Moji roditelji su pozvali jako dobre prijatelje iz Mađarske na naše malo venčanje, budući da je to bilo '94. godine, kada je kriminal bio sveprisutan. Oni su kod nas došli novim "mercedesom" jer su imućni ljudi i parkirali se na Petrovaradinskoj tvrđavi, na kojoj smo mi obezbedili čuvara parkinga. Desilo se to da je nestao i čuvar, ali i ta kola i nikada nisu pronađena. Sva sreća ljudi su imali osiguranje, pa su uspeli, nakon sedam dana od povratka, da to i naplate. Meni je bilo vrlo neprijatno i to nam je pokvarilo čitavo veče.

Kad sam se vratila iz Kanade, nakon godinu dana, moj otac je rekao da mi je istekla lična karta i da idem po uverenje o državljanstvu i izvod iz matične knjige rođenih. Ja odem, stanem u red, a ispred mene gospodin sudija. On se okrene i kaže: "Kako ono beše prezime?", ne može da se seti... I ja kažem. Pita me šta radim, ja kažem držim predstavništvo u jednoj stranoj firmi. Nije bilo tada mobilnih telefona, onda sam sutradan dobila na poslu telegram u kome je pisalo: "Želim Vam uspešan dan!" I tako... Moj suprug je bio džentlmen, lepo mi se udvarao, i dugo. Onda smo počeli da se zabavljamo, u međuvremenu je moj otac doživeo infarkt, Miroslav mi je tu jako puno pomogao, pošto je to bilo na mađarsko-ukrajinskoj granici, a posle samo jednog dana bio je u Vojvodini. Bila sam s njim dok je bio prikačen na mašine i potpisala da ga vodimo u Kamenicu. Iz kola smo ga stavili na operacioni sto i profesor Radovanović ga je operisao, tako da sam ja, kad je tata preživeo taj trostruki bajpas, rekla da ću se udati i da on mora da živi.

Estrada

Estrada je došla mnogo kasnije u moj život. Godine 1994. rođen je moj Marko, a ja sam se '95. na '96. zaposlila kod Roberta Čobana, on me pozvao na razgovor. Tada je on imao četiri kompjutera i petoro zaposlenih, ja sam bila šesta. Imao je samo magazin Svet, to je bila revijalna štampa. Kada sam se zaposlila kod njega, radila sam crnu hroniku, potom reportaže s ratišta, zatim sam radila intervjue s političarima i ambasadorima stranih zemalja. Nije odmah krenulo s tabloidizacijom i estradom, međutim, nakon dve godine je Robert shvatio da mi moramo preći na tabloidne teme. Sećam se mog razgovora s njim u kancelariji, rekla sam da dajem otkaz, a on kaže da to nije problem i da sama odlučim da li ću da pišem za deset maraka za NIN ili Vreme ili ću da zarađujem sto maraka i da pišem za njega. Imala sam dete, a moj suprug platu od dve ili pet maraka, ne sećam se, što je bilo poražavajuće, i ostala sam kod Roberta. Kasnije, kad sam rodila Dunju, te godine on je odlučio da ekranizuje Svet i da napravi emisiju. Ponudio mi je da to radim jer sam imala veliko iskustvo.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Političari

Prvi sagovornici u Svetu bili su mi političari. Mile Isakov, Nenad Čanak, Zoran Đinđić, Vojislav Šešelj, Vuk Drašković, Slavko Ćuruvija... On nije političar, ali moram da ga pomenem jer mi je ostao u neverovatnom sećanju kao jedan fenomenalan čovek u svakom smislu, kao profesionalac, novinar, urednik i erudita. Eto, s takvim sam ja ljudima razgovarala na početku moje karijere u novinama. To je trajalo devet godina, da bih onda radila i jedno i drugo, ali vrlo kratko, jer nisam mogla sa dvoje dece i stalnim odlascima u Beograd, pa vraćanje ovde u redakciju. To je bilo prenaporno i onda mi je Robert predložio i rekao: "Vidi, ti si definitivno televizijski čovek, sto puta si mi dosad pomogla i vidi se da ne možeš da sediš na dve stolice, ja se neću ljutiti, izaberi", a u to vreme mi je Pink ponudio uslove koje nisam mogla da odbijem i tako sam se vratila i počela da radim na televiziji Pink.

Seka Aleksić, Promocija, Goca Tržan
foto: Damir Dervišagić

Prijatelji

Nema ih puno, ali su mi vredni. Tanja Rađenović, recimo. Ali nju sam upoznala još na televiziji Politika, moja velika drugarica i dan-danas, kao i, što se estrade tiče, Goca Tržan, s kojom sam stalno u kontaktu i koju puno volim. Ostala sam u dobrim odnosima sa svima, zaista nisam nikada imala neke ratove. Što je pisalo u novinama da smo kao Karleuša i ja zaratile, to je sve bilo budalaština. Zaista nikada nisam imala neke neprijatnosti. Evo šta pamtim kao jako lepo - imala sam tu privilegiju da upoznam najveće zvezde iz verovatno raznih branši, najuspešnije ljude i imala sam to zadovoljstvo da radim s divnim ljudima. Danas kada me pitaju da li mi nedostaje televizija, ja iskreno odgovorim - ne, ali mi nedostaju moje kolege, moji ljudi i timski duh. S obzirom na to da sada u 80 odsto slučajeva sve sama radim, danas sam vuk samotnjak, ali ipak iza sebe imam veliku izdavačku kuću i njihovu podršku, ali definitivno snosim najveći deo odgovornosti i posla.

Književnost

Nisam ja došla na tu ideju i verovatno nikada ne bih da se moj otac 2007. nije ozbiljno razboleo od raka pluća. Od uspostavljanja dijagnoze živeo je još četiri meseca. Kada je već znao da je došao kraj, kada mu je bilo dosta svega, jako se namučio, a pošto smo mi bili jako bliski - to ste do sada već mogli da zaključite - ja sam s njim često vodila duge razgovore. Jednom prilikom mi je rekao da je jako ponosan na mene i moja televizijska iskustva, ali "obećaj mi da ćeš nešto učiniti za mene". Ja sam u tom trenutku rekla, hoću, šta god želiš, a on mi je rekao: "Sedi jednog dana i napiši knjigu za tatu." Mislila sam da to ne mogu, a on mi je rekao: "Pa za to si se školovala i ti to možeš." Još je imao želja... Dao mi je dve nedelje da tugujem, a onda se vraćam na posao, jer ću jedino tako preživeti. Dve godine sam radila i plakala da niko to ne primeti. Onda sam jedne večeri, u avgustu 2009. godine, kuvala punjene paprike, deca su legla da spavaju, a ja sam nad šporetom shvatila kako mi je svega u životu previše i u trenutku videla svog oca. Odmah sam otvorila neki mali "lenovo" laptop koji sam imala i sela i zapisala prvu rečenicu u trećem licu: "Svega u njenom životu bilo je previše". I nisam stala do četiri ujutro. Plakala sam kao kiša i pisala, uopšte bez ideje gde će me to odvesti, kako će se to završiti, šta će s tim biti, da li će to valjati i tako je nastao "Ringišpil".

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Uspeh

Svi romani su bili bestseleri, evo kao i ovaj poslednji, "Kletva". Već posle pet dana je izbio na vrh liste, ali budući da je "Ringišpil" bio prvi, pa se i to računa, može se reći da je bio među uspešnijima. On je prodat u više od 100.000 primeraka, preveden je na puno jezika i mogla bih reći da je to nekako moja književna "lična karta", a i svakako sam emotivno jako vezana za tu knjigu i mislim da je, kako god sad ovo sudbinski zvučalo, ja prosto mislim da je moj tata znao da će mi tako promeniti život nabolje.

Velika strast: Novac trošim na putovanja

Od prvih para koje sam zaradila kupila sam najlon čarape, zato što je toliki bio honorar. A neke "veće" pare sam potrošila na putovanje, to je moja strast, putovanja nam ostavljaju uspomene, a ja često volim da kažem da su uspomene jedino što nam niko ne može oduzeti, tako mi je i dan-danas želja - a čovek je živ dokle nešto želi - da imam što više mogućnosti da putujem, da upoznajem nove ljude, kulture, istoriju i podneblja. S obzirom na to da smo svašta preživeli, od inflacije i svega u tom periodu, ja sam večni optimista, da će sve biti u redu i da će se sve što je loše završiti. Danas će se već sutra zvati juče i to me nekako drži u životu.

Otkako sam, pre šest godina, kupila kućicu na Fruškoj gori, tamo pišem. Pišem okružena šumom, pticama, mojim malim psom, a u međuvremenu sam usvojila i jednog velikog. Neka dela su i s posvetom. Ćerki Dunji sam posvetila roman "Neki drugi život", jer se radnja odvija u Holandiji, upravo gde ona studira. Ona strašno voli da čita psihološke trilere, a i da gleda filmove tog žanra, onda me je zamolila da probam da napišem jednu takvu knjigu. S obzirom na to da sam na njen zahtev napisala tu knjigu, njoj sam je i posvetila. A "Ringišpil" sam posvetila Marku i Dunji zato što nisam napisala da je za tatu, jer su poslednje reči mog oca imena moje dece.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Nakon ogromnog uspeha "Ringišpila" napisala sam i roman "Pismo gospođe Vilme", stvarno nisam ništa očekivala i nisam imala tu viziju budućnosti, a onda su mi rekli: "Drugom knjigom pisac potvrđuje, ako je i druga dobra, onda je to to". I tako je i bilo. Onda sam u 45. godini, s kreditom za stan i dvoje dece dala otkaz i počela samo da pišem. Ovo je bio negde hazarderski potez, jer sam nakon stalnog zaposlenja odlučila da postanem slobodni umetnik. Rizikujem, ali ne mogu da objasnim koliko sam srećna što sam imala toliko hrabrosti ili ludosti da donesem tu odluku.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Porodica

Ponosna sam na svoje dvoje dece. I za svaku majku je njihovo rođenje nešto najlepše u životu. Njihov dolazak na svet bio je dramatičan, pomalo užasan, kao i sve u mom životu. Ništa kod mene nije normalno, pa ni to. Imala sam jako tešku trudnoću s Markom, te je on rođen sa Apgar skorom jedan kroz jedan, a to znači da nije disao, da su ga reanimirali, mene su naživo isekli celu, davana nam je indukcija na nestručan način, ja mogu samo bogu i doktorkama Gordani i Radojki da zahvalim što smo danas živi. Njima ću biti zahvalna dokle god sam živa. Tri dana se nije znalo hoće li Marko preživeti, bio je u inkubatoru, ali eto, kažem, bogu hvala. Danas je on, što se kaže, zdrava oženjena momčina! Dunja je poranila dve nedelje, pa se skoro rodila u kolima. Porađala sam se na parkingu, tako da, šta da kažem, sem da kod mene nikad ništa nije normalno.

Poruka za kraj

Uvek to ponavljam - zahvalna sam bogu na svemu što mi je dao i svemu što nije. Dva puta sam pobedila smrt. Nadam se da ću poživeti dovoljno dugo da napišem još neke lepe knjige i da dočekam unučad. Najvažnije mi je da su moja deca srećna, volela bih da suprug i ja dočekamo naslednike i da starost provedem u miru sa sobom.

Jelena Bačić Alimpić
foto: Privatna Arhiva

Kurir.rs Ljubomir Radanov

Bonus video:

JELENA BACIC ALIMPIC O POSLOVNIM PLANOVIMA I PORODICI
01:26

JELENA BACIC ALIMPIC O POSLOVNIM PLANOVIMA I PORODICI

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track