Najnovije vesti

STRAH OD SMRTI OBELEŽIO JE SVE MOJE TRKE: Šampion Milun Vesnić o porodici, odrastanju, adrenalinu i želji za pobedom
Foto: Privatna Arhiva

Moja životna priča

STRAH OD SMRTI OBELEŽIO JE SVE MOJE TRKE: Šampion Milun Vesnić o porodici, odrastanju, adrenalinu i želji za pobedom

Moja životna priča
13:29h

Najbolji, najveći, najpoznatiji i najtrofejniji vozač automobila u Jugoslaviji. Ovi superlativi ga precizno opisuju. Danas, posle 18 titula prvaka države, dve titule prvaka Balkana, posle 246 puta pojavljivanja na podijumu (144 puta kao pobednik, 72 puta kao drugi i 30 puta kao treći) najvažnije mu je, kaže, da ga ljudi zapamte i kao velikog sportistu, ali prevashodno kao dobrog čoveka. Supruga Danica Ljuba Vesnić, prvi ženski suvozač u istoriji YU relija, bila mu je životna saputnica u bukvalnom smislu te reči. Nasledio ga je Mikica

Seosko sam dete, otac poljoprivrednik, majka domaćica; kao i sva seoska deca, detinjstvo sam provodio čuvajući ovce... Ujutro od pet do jedanaest, pa u jedanaest sati trk na Đetinju da se okupamo, a u tri po podne nailazi crnogorski autobus po makadamu za Beograd, i mi opet trkom kući da otvorimo ovce... Tako dan za danom. U to vreme ovim putem kroz Gorjane, koji je danas pretrpan vozilima, prolazilo je deset autobusa, dvadeset kamiona i 50 vozila dnevno, gledao sam ih, maštao da budem vozač...

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Otac Budimir i majka Olivera bili su roditelji onakvi kakav sam ja želeo da budem otac svojoj deci, ali to nije bilo moguće. Koliko je samo ljubavi, pažnje bilo sa njihove strane prema deci... Jedna zdrava, vredna porodica.

Otac je, kao poljoprivrednik, šezdesetih godina bio jedini odbornik u SO Užice a da nije bio u partiji i zbog toga je stalno bio trn u oku vlastima. Posle, kad sam hteo da upišem školu, bilo je - "ima tvoj otac deset hektara zemlje, pa obrađuj", a, u stvari, iza svega se krila činjenica da on nije bio član partije. Detinjstvo puno i rada i odricanja, ali i ljubavi. I takvo odrastanje ostavilo je presudnu ulogu na moje stasavanje, na moj kasniji život.

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Kajmak za elitu i "ford taunus 12M"

Majka je nosila gradskoj eliti sir i kajmak; direktorima, njihovim ženama, lekarima, i, zahvaljujući pomoći nekih od tih ljudi, uspeo sam da upišem zanat, da učim za auto-mehaničara, a upravnik servisa dobio je, opet, partijski zadatak da ja to ne završim. Svaki dan vukli su me na zanatu za uši, šamarali, potezali za kosu, ali moja rešenost da završim bila je jača od toga. Završio sam zanat, počeo da radim u "Raketi" u Užicu, u Gluvaćkom potoku, otišao u vojsku.

Otac nije imao kola, kakva kola u to vreme?! Volovska zaprega, i to je to. Kad sam počeo da radim, on i stariji brat su pravili kuću, ali nekako je otac smogao snage, kupio mi kola, sećam se, "ford taunus 12M", to je u to vreme, 1972, bio pojam. Mojoj sreći tada nije bilo kraja.

Zaljubio sam se u Ljubu

Jako sam mlad bio kad sam se zaljubio u Ljubu, moju životnu saputnicu, ona je mlađa. Ljuba je živela u komšiluku, gledao sam je kako raste. A kad sam se zaljubio, bilo opasno, bio sam spreman da za nju pomerim brda, da učinim sve. Ona bila odličan đak, srednjoškolka, kada se udala ze mene. Ljubav između mene i Ljube, i tada i danas, bila je velika, ona mi je ogromna podrška kroz ceo život. U stvari, s Ljubom sam se venčao dva puta: u crkvi s Ljubom, a u opštini s Danicom. Ovo zbog toga što je deda na krštenju unuci dao ime Ljuba, a otac, kad se vratio iz vojske, u opštini, kod matičara, dao joj ime Danica.

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Rođen 29. februara

Ljuba je oboje dece rodila pre svoje osamnaeste godine. Mikicu 29. februara, pa njegov rođendan slavimo tek svake četvrte, prestupne godine. Tako se desilo. Ćerka Marijana, da je krenula da se bavi trkama, garantujem da bi bila u vrhu jugoslovenskog automobilizma. Povukla i ona na mene.

"Kec"

Kad sam počeo da radim u servisu, došlo je jedno dete, pa drugo dete, a ja u potaji maštao o trkama... Prvi put seo sam za volan u 25. godini, prvi automobil bio je "zastava 101", zajedničko vozilo mene i mog tasta, Ljubinog oca. Kupili smo novi "kec" i on je dao saglasnost da ga koristim za trke.

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Nije to bilo nimalo lako, bez ikakve logistike krenuti u takav poduhvat. Pre toga pokazivao sam neke znake talenta, znao sam da vozim oštro, jako, ali sigurno. Dešavalo se, vozimo po ledu i snegu bob nizbrdo; nas desetoro sedne, svi su se prevrtali, a ja sam umeo da bobom siđem nizbrdo a da se ne prevrnem, da uvek izaberem pravu putanju.

Prva trka

Prva trka na Tari 1976. godine. Nekoliko dana posle Mikičinog rođenja. Još čuvam pehar, bio sam drugi u teškoj konkurenciji. Vozili Slovenci, prvak države bio Andrej Vidic, odličan vozač... Sećam se i dan-danas te trke, u klasi bilo nikad manje od 20 vozača, na reliju, na kružnim po 45... Trema, adrenalin, ruke drhte, želja za pobedom i strah od smrti istovremeno, nema tu šta da se krije. Ta osećanja obeležila su moj celokupan sportski život. Na kraju trke na Tari, ja drugi, mojoj sreći nikad kraja. I posle su krenule trke, pobede... Tada su svi bili protiv toga da vozim trke, i moji i Ljubini roditelji, samo je ona bila za! Podržala me je, posle je bila moj suvozač, pola mojih relija ona, pola moj sinovac Božo.

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Bila Nagrada Makedonije, trka u Skoplju, prema Kruševu, ja vozim, Ljuba suvozač, neki uspon, ona mi je dobro čitala radar, meni se činilo da to sve ide mnogo sporo, i - preteram. Izletimo sa staze, letimo kroz vazduh, sletimo na neki parking, završimo na krovu... Letimo, a ja gledam da se zakačim za neki stubić, kad se davi, čovek se i za slamku hvata! Stojim onako na krovu i kažem Ljubi: "Znaš li ko je sad najsrećniji?" Ona pita:"Ko?" "Ono naše dvoje dece što je ostalo kod kuće..."

A kao suvozač bila je sigurna, tačna, pouzdana, nešto neverovatno. I, nikad kritična prema meni. E, jedino... kad mi je ona bila suvozač, uvek sam imao dozu straha, jer smo oboje u autu, a dvoje male dece kod kuće...

Ljubljana-Zagreb

Na početku karijere vozio sam za AMK Užice, sponzor "Prvi partizan". Bili smo prvaci države. Sem mene, tu su bili Vićentije Savić, Vlade Dubljanin, Milan Krstović, Sveto Milovanović... Slovenci nisu imali nikakvo rešenje za nas. Ni njima, ni Zagrepčanima nije išlo u glavu da ne mogu da nas dobiju, da neka ekipa iz Užica hara na trkama. Onda su se dosetili i Donit Olimpija, predsednik je bio Dagmar Šuster, "kidnapuje" Vićentija Savića, odvedu ga u Ljubljanu, a Vlada Dubljanina uzme INA iz Zagreba, i ja ostanem sam.

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Dođe do promena u klubu, ja pređem u Jugo auto, bila je 1982. godina. Jaka firma bila, ozbiljan klub, finansirao je sve kako treba, nagrade bile dobre, i od kluba i na trkama, počeše da stižu pare. Živeli smo od trka, nagrada, pobeda, a višak para odmah sam počeo da ulažem u ovaj servis u kome sada sedimo. Posle se napravilo novo rivalstvo, "Optima" iz Modriče je još bolje plaćala, ja pređem kod njih. Bili su jako korektni, finansirali su mene, posle i sina Mikicu, njegove trke, sve dok kompanija dvehiljaditih nije prešla u ruke stranih investitora.

Najveći rivali

Najveći rivali na stazi bili su mi Pavle Komnenović, Radiša Žurka, Ljubiša Milenković, Splićanin Brane Krstulović... Kad je Splićanin počeo da vozi, bio sam mu mentor, napravio sam ga šampionom. Dođemo na trku u Slavonskoj Požegi, on na treningu ima prvo vreme, ja drugo, kaže mi: "Čim krene trka - ja ću te pustiti napred". Kažem mu: "Ne, ne, vozi ti kako sam te učio..."

Posle su se desile ratne godine, iza toga krene Mikica da vozi trke; pored ostalog, i u Rijeci, na Grobniku. Nijedna trka nije prošla da Brane ne pređe 400 kilometara od Splita do Rijeke, da me pozdravi, i uvek donese balon vina. Tako je bilo i pre neki dan, sad doveo i dvojicu sinova da ih upozna sa mnom, kaže mi: "Ti si mi kao otac."

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Najteža trka

Jednu od najtežih trka vozio sam 1980, YU reli, grupa 1.150, serijske felne, domaće gume. Vodio sam u prvom delu relija, ali felne su pucale, šrafovi se čupali iz glavčine, šta da radim, imam pola sata da nešto uradim, nije mi ostalo ništa drugo nego da zavarim felnu za glavčinu. Uh, kako je to težak reli bio! Vodim, vidim da mogu da pobedim, a pitanje hoće li auto izdržati. I, hvala bogu, izdržao je.

Najveći strah doživeo sam tada u Skoplju kad smo Ljuba i ja izleteli sa staze. Šta sve čoveku ne prođe kroz glavu za tih par sekundi leta kroz vazduh. Dvoje male dece kod kuće, pored mene Ljuba, za koju bi sve dao, šta će biti sa nama, katastrofa, koji sam strah tada preživeo. Ljuba se manje uplašila od mene.

Radiša Žurka

Bilo je razočarenja na stazi. Sećam se, 1982. godine, prva trka, kružna, u Rijeci, na Grobniku. Bili su svi šampioni, i Paja Komnenović, i Ljuba Milenković i Radiša Žurka, Renato Vuk, Slovenci, mali Zorman, odličan vozač, nažalost, cela njegova porodica poginula je kasnije u avionskoj nesreći na Korzici. Pobedim, a Radiša Žurka podnese prijavu, traži inspekciju vozila, i oteraju mi vozilo u Kragujevac, na Institut na inspekciju. Da provere da nešto nije prepravljano. Tamo, naravno, ništa ne nađu što bi moglo biti sporno. Problem je što je trka na Lovćenu, ogroman izazov, vozi se pred 50.000 ljudi, bila za sedam dana, jedva sam stigao da ponovo sastavim vozilo. Dve-tri noći nisam spavao. Dolazim na tehnički pregled na Cetinju, Radiša Žurka ponovo ulaže protest, ima na to pravu po pravilniku. Nesportski gest, sve da učini samo da ja ne vozim. Toliko me je to tada povredilo i uvredilo. Onako besan, krenem na trening, bio sam 18 sekundi brži od njega. Na trci, dva puta mi je pala zavesa i oba puta sam izleteo sa staze, slupao se.

Automobilizam, Mikica Vesnić, Hungaroring
foto: Peđa Jagić

Mikica je bolji od mene

Mikicu i nisam posebno učio da vozi. Nije bilo potrebe. On je samo gledao, upijao, učio... Iskreno, više sam volio da se bavio nečim drugim. Ovo je težak, opasan sport. Treba ga čekati na brdskoj trci na cilju, on vozi auto od trista konjskih snaga, 19 godina, auto ispred njega se slupa, trka se prekine, mi to ne znamo, Ljuba gleda na sat, počne da kuka - nema ga... Teške su to traume, i ko zna koliko puta tako. Deset puta gore nego kad sam ja vozio. Tešim Ljubu kad je trka: "Nije to ništa, stići će", ona viče: "Nisi ga ti rodio..." Više ćutimo dok ga čekamo nego što koju reč progovorimo.

Mikica je bolji vozač od mene, to je sigurno i to je moja velika sreća. Sreća svakog oca kad ga sin nadmaši. Ima i nekih razlika. On je imao logistiku, podlogu u startu, a ja sam morao sve sam. Četiri godine je trebalo da sve pohvatam, krao sam od drugih, niko neće da pomogne.

Humanitarni rad

O humanitarnom radu nema što mnogo da se priča. To je sve nekako dolazilo spontano. Kad je bila nesreća u jami Raspotočje, izginuše rudari, odmah je bila ideja, odluka, da nagradu dam deci poginulih rudara. Kad se gradila bolnica u Užicu, nema para, sve nagrade za godinu dana dao sam za gradnju. Ponosan sam što sam pomogao i u nastajanju atletskog kluba Mladost, koji je posle iznedrio Oliveru Jevtić, Mirka Petrovića i druge asove. Kad je bila akcija prikupljanja novca za preporod Srbije, od srca sam dao 10.000 maraka mojoj zemlji. Nebrojeno puta pomogao i sportske klubove iz ovog kraja.

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Moj san

Moj san je da je porodica zdravo, da smo složni, jedinstveni. Daće bog, nazire se i treća generacija u ovome čime sam se ja bavio i čime se Mikica bavi. Kako će se Mikica izboriti sa njegovim, to je njegov problem, kao što je moj problem bio pokušaj da ga odvratim od trka. Ja ću uživati kad unuci izađu na stazu, mada, ostaje onaj isti osećaj u želucu, ono kad trka krene i kad se želudac zaveže u čvor.

Mrski Srbi

Jedan period našeg života bio je pakao zaista. Godine 1999. imali smo ideju da Mikica izađe u Evropu, da tamo vozi, Reno klio kup, vozilo teško za vožnju, motor iza vozača, više od 300 konja, 120 vozača u konkurenciji... Uđemo u to, Rafinerija "Modriča" i "Cepter" daju novac, mnogo para, neki nemački tim trebalo je da nas prati, održava vozilo, konzul u nemačkoj ambasadi u Beogradu iz naše priče, viza gotova za deset minuta... Krene bombardovanje, nema konzula. Pare uložene. Mi kod direktora Rafinerije, Milan Jelić, posle predsednika RS, on nas odvede u Doboj u Centar za bezbednost kod načelnika Mirka Slavujice i mi tamo dobijemo bosanske pasoše. Posle taj čovek imao zbog toga probleme, izveli ga na sud što je pomogao dvojici sportista koji su predstavljali Srbiju, RS, sve Srbe u Evropi tih godina.

Dobijemo vize za Nemačku u Sarajevu, krenemo u civilizovanu Evropu na trke, gore nas dočekaju na nož. Prva trka u Španiji, Mikica pobedi u toj diviziji, 42 vozača, treba da sviraju himnu, par sekundi i ugasiše. Druga trka, izbaci nas Nemac sa staze iz čista mira. Sledeća trka, taj isti Nemac izbaci Mikicu još u krugu zagrevanja, urnisa mu auto... Ulazimo da se žalimo komesaru, 500 maraka samo da uđeš, kad komesar čuje da smo Srbi, odmahne rukom i kaže: "Aaaa, Srbi, napolje, bre!" Trpeli smo ta poniženja, stojećki, i posle tri godine dođe taj Nemac, Maršal, prvak Nemačke 16 puta, mnogo stariji od Mikice, da moli za oproštaj. Nudi pomoć u svakom pogledu.

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Šta su nam sve radili... Pobedi Mikica u Salcburgringu, na proglašenju pobednika nemaju himnu Srbije da sviraju, ide direktan prenos na DSF, bruka se napravi. Direktor te organizacije, opet Nemac koji nas je neverovatno mrzeo, kaže, nije on kriv, krivi Austrijanci. Kaže Đoka Đenić: "Da im j... kevu..." Ja mu kažem: "Đoko, ne možemo mi više nikome da j... kevu." Pitam ja njih: "Imate li himnu Evropske unije, pošto mi Srbi strašno želimo u Evropu", on veli: "Imamo..."

Posle godina muka, danas je Mikica u tim takmičenjima u Evropi izuzetno poštovan, cenjen, izgradili smo veliki, dobar imidž kod svih. Samo godine su bile potrebne i truda i rada.

Džip za Dečju kliniku

Bila je 1993, osvojim treću Zlatnu kacigu, ispunim uslov za Dijamantsku. Proglašenje u Novom Sadu, u hotelu "Park", pred 900 zvanica. Bila i lutrija, mi šampioni vozili neke "džipove", najbolji "džip" - nagrada na lutriji. Novac od srećaka ide za izgradnju Dečje klinike u Novom Sadu. Ljuba i ja kupimo po 20 srećaka, da na taj način pomognemo izgradnju bolnice. Bilo proglašenje, meni uručili kacigu, Paja Komnenović zaplakao od radosti, 900 ljudi me pozdravilo aplauzom, i, na kraju, izvlačenje lutrije. Izvlačim ja srećku iz bureta, čitam broj, kad Ljuba ustaje, i kreće prema meni... "Gde ćeš ti", pitam je, ona veli: "Ja sam dobitnik..." Odmah nađemo rešenje, mi, kao porodica, odlučili smo da organizator "džip" proda i novac uplati Dečjoj klinici u Novom Sadu. Direktorka klinike uzela mikrofon, potresena, kaže: "Ovo nisam doživela."

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Zadovoljan životom

Zadovoljan životom, kako ne bih bio. Jedna Dijamantska kaciga, četiri Zlatne, 18 titula prvaka Jugoslavije, dve titule prvaka Balkana, šest puta sam bio najbolji sportista Užica, 1984. nosio olimpijsku baklju, 38 godina član UO Sportskog saveza Užica. Za 20 godina bavljenja sportom, od moje dvadeset pete do četrdeset pete godine života, bio sam neverovatnih 246 puta na podijumu, 144 puta kao pobednik, 72 puta kao drugi na trkama i 30 puta kao treći.

A danas, najvažnije mi je da me ljudi zapamte i kao velikog sportistu, ali prevashodno kao dobrog čoveka.

milun vesnić, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Kurir.rs/ Zoran Šaponjić

Bonus video:

Munja o Tomi Zdravkovicu
01:20

Munja o Tomi Zdravkovicu

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track