Rođen sam u Sibnici kod Rekovca, ali je deda Selimir, shvativši da na deset hektara zemlje tri familije ne mogu da žive, predložio mom ocu Živomiru i majci Rosi da se otisnu u Beograd. Tako sam se sa samo šest meseci obreo na Zvezdari, u Čingrijinoj 11/2.
U Beogradu sam bio do odlaska u Frankfurt. Nije bilo ulica, tako da sam napolju mogao da igram fudbal od jutra do mraka. Uslov da neko igra sa mnom bio je da se ne ide kući dok ja ne pobedim.
Roditelji nisu bili oduševljeni činjenicom da sam s loptom po čitav dan, pa su mi kupili harmoniku, koju ja nisam mogao da vidim!
Oni su u tome videli priliku da se zaradi, a ja sam, iako sa dobrim sluhom, otišao na drugu stranu. Ipak, muzika je nešto što me i danas raspoloži, kao i tada. Bez nje ne mogu da zaspim, tako da mi je supruga Jelena, s kojom sam 55 godina, kupila jastuk koji ima zvučnik, pa radio slušam dok ne utonem u san.
Opera, tanjiri, supruga
Kad već pričam o muzici, sa njom sam u školi imao mnogo problema. Nastavnica me je videla da igram fudbal, umesto da sam na času, i rekla da ako želim pozitivnu ocenu, moram da gledam najmanje pet opera. Odlazio sam i donosio joj ulaznice kao dokaz, ali nemam pojma koje opere sam gledao!
Danas imam redovan kontakt sa Srbijom. To mi je jako nedostajalo kada sam tek otišao u Nemačku, a nije bilo interneta. Odlazio sam u neki grčki restoran sa muzikom i lupao tanjire, lečeći nostalgiju. Dok mi nije stigla gospođa.
Porodica
Porodica je stub svega. Supruga Jelena i ja imamo dvoje dece i četvoro unučadi. Sin Vladimir radi kao kamerman i tonac na privatnoj televiziji SAT u Berlinu. Ćerka Ivana je prevodilac, ali joj se to nije svidelo, pa je zbog želje da više komunicira sa ljudima počela da se bavi prodajom luksuznog nameštaja.
Ivana ima ćerku Kseniju i sina Nikolu, koji je fudbaler Nirnberga. Visok je 1,93 m i može da igra u poslednjoj liniji, ali i u defanzivnom delu veznog reda. Mislim da će prevazići dedu, a možda i oca Slobodana Komljenovića. Tome se svi nadamo i on ima želju da zaigra za Srbiju. Neka bude bolji bar od mene jer, ako prevaziđe mene i oca, trebaće mu mnogo više vremena nego što ima pred sobom.
Vladimir takođe ima sina Nikolu i ćerku Emiliju, koja je najmlađa.
Tri nadimka
Tokom života imao sam tri nadimka. Pre fudbala bio sam Stepa. Na prvom treningu trener me nije razumeo ili čuo, pa je umesto Stepa rekao Stipe, da bih po dolasku u Nemačku postao Stepi.
Fudbal
Nego, umalo da od mog fudbala ne bude ništa. Roditelji su hteli da za život završim nešto drugo, pa sam tek u 17. godini smogao snage i sa drugom u zimu otišao na prvi trening OFK Beograda. Sneg je bio. Računao sam, trči se, nije toliko hladno. Bilo je i tuševa, planirao sam i kupanje toplom vodom. Kad, posle treninga kažu - nema tople vode, računi nisu plaćeni! Mislim se, bio sam tri puta - prvi, poslednji i nikad više u OFK Beogradu. Ipak, na proleće sam se obreo kad Save Antića i ostao na Karaburmi 11 godina. Išao sam peške šest kilometara tamo i nazad dva puta na dan, jer je majka Rosa krila novac za kartu. Ponekad sam se i švercovao i, kad me kontrola uhvati, vraćao se kući posle devet uveče. Kad me pitaju gde sam bio - kažem učio sam matematiku! Pljas, šamarčina. Roditelji su se bojali da ne odem sa mangupima, jer ih je u to vreme Zvezdara bila prepuna. Kao i golubara što je bila prepuna.
JNA
Armiju sam služio u Trebinju i Bihaću. Zbog sukoba sa vodnikom završio sam u vojnom zatvoru i odbio da igram fudbal na vojnom prvenstvu. Ali sam zato igrao odbojku i bili smo šampioni.
„Romantičari“
OFK Beograd je 1966. igrao finale Kupa i pobedio Dinamo sa 6:2. Nisam sebe video tu, mnogo su bili moćni. Ali na kraju sezone 15 igrača zbog dugova ode sa Karaburme. Tako smo se Turudija, Radojčić i ja našli u prvom timu iako nisam igrao za seniore. I sad čuj ovo: posle tri utakmice novinar Novosti me zove na intervju i šest sati priča sa mnom, da bi mi na rastanku rekao: „Vi ćete uvek biti interesantni novinarima!“ Pogodio je.
Kada je OFK u novembru 1972. pobedio Fejenord sa 2:1, i pošto smo tamo izgubili sa 4:3, Holanđani, kojima sam tada dao drugi gol na Karaburmi, tražili su me. Ipak, nisam zbog propisa, kao reprezentativac, mogao da izađem pre 28. godine. Hteo me je i Inter, ali nisam hteo da rizikujem. Miljan me je pozajmio kada je Zvezda igrala polufinale Kupa sajamskih gradova. Reprezentacija je u isto vreme imala utakmicu, pa je bilo dozvoljeno da se pozajme tri igrača. Bukal, Prosinečki i ja igrali smo u Češkoj. Pazi sad! Miljanić mi je rekao da ako Žota Antonijević dobije crveni karton, izlazim ja. Međutim, toliko sam dobro igrao da je Zoran sam izašao, a novine kasnije pisale: „Stepanović stavio Adameca u džep!“.
Mislim da sam i danas rekorder sa 136 vezanih utakmica u Prvenstvu Jugoslavije, jer je golmma Enver Marić na 135. dobio crveni karton, pa nije mogao da igra sledeći, tako da mu je prekinut niz.
Povreda
U poslednjem meču za OFK Beograd, 1974. godine, povređen sam. Meniskus je stradao. Deset lekara sam obišao kao kandidat za reprezentaciju pred Mundijal u Nemačkoj. Tvrdili su da sam lud i da mi nije ništa. U to vreme Miljanić je kuma Tomaša Tomaševića ubedio da me puste, a pričalo se - da se nije povredio, nikad ga ne bi pustili u Zvezdu! Na prvoj utakmici u Mostaru me je protivnik pocepao i taj meniskus je pukao na više od 50 delova. Tada me je operisao doktor Buđevac, veliki navijač OFK Beograda. Vratio sam se i više nije bilo problema.
Brkovi i cigarilos
Šta fali mojim brkovima? Otkud mi? Pa, na pripremama OFK Beograda u Mladenovcu, ne sećam se na čiji nagovor, pustio sam brkove. Prvi put. To je bilo baš davno. Nisam znao kako će mi stajati, ali od tada do danas nikad ih brijao nisam, samo skraćivao.
A cigarilose sam pušio jer su mi lekari rekli da su manje štetni od cigareta. A pušio sam dve-tri pakle dnevno. Sve dok mi jedna žena prilikom posete jedne od škola nije rekla: „Dolazili biste vi češće, zvali bismo vas, ali ste veoma loš primer. Pušite!“ Od tada, evo više od 20 godina, propućkam samo prilikom nekih proslava.
Frankfurt
Pre nekoliko godina sam pronašao isečak iz novina gde je trener reprezentacije Nemačke tog vremena Sep Herberger rekao: „Ovaj dečko ima sve i mogao bi da igra kod nas.“ Nekoliko menadžera se tada borilo za mene, a ja sam odabrao Dejana Kaličanina, koji mi je pomogao da dođem u Frankfurt. Menadžer kojeg sam tada odbio zlobno je izjavio da ja nemam kolena, a mediji su preneli kako je Ajntraht kupio povređenog Stepanovića.
E sad, ja tako povređen u dresu Ajntrahta u Sarbrikenu postižem drugi najlepši gol sezone. Dok je lopta išla ka meni, setio sam se reči trenera Antića: „Kad ne znaš šta ćeš, opali je po golu. Ko šutira, daće, ko ne proba, neće!“ Tako sam je opalio sa nekih 25 metara. Pravo u rašlje!
Mančester siti
Posle četiri utakmice u Mančesteru, za trenera dolazi legendarni Mađar Ðula Lorant, član trofejne mađarske generacije. Bili smo 13. u tom momentu, ali nam je on rekao da moramo da uzmemo svaki bod ako mislimo da budemo prvi. Svi osmi mene, koji ga nisam razumeo, smejali su se. Na kraju smo zbog dva remija kod kuće ostali bez titule, neverovatan niz od 22 meča bez poraza napravila je ekipa. Čak sam bio i kapiten iako jezik nisam znao. Prvi stranac van Ostrva sa trakom Sitija oko ruke. Tu mi je pomogao Sava Popović, koji je saznao da Malkom Alison pokušava da ostavi Siti u vrhu i traži libera. Kao reprezentativac mogao sam da dobijem radnu dozvolu. Tu sam počeo da razmišljam o trenerskom poslu.
Život ide dalje
Život ide dalje. Tu rečenicu pamte Nemci, a izgovorio sam je kada je Ajntraht u sezoni 1991/92. u poslednjem kolu u Roštoku izgubio titulu iako je od prvog do poslednjeg kola bio prvi ili u prva tri na tabeli. Najgori momenat u životu. Istina je da, kada uzmeš titulu, to se pamti godinu dana, a da bi ostao gore, moraš da se dokazuješ.
Uzalud sam igračima pre meča i na poluvremenu ponavljao: „Mi jesmo najbolji, ali to treba da dokažemo. Nemoj posle utakmice da plačete, da vam budu krivi protivnici, sudija, gledaoci, kiša, trava... Jer te utakmice više nema, ova šansa se neće ponoviti. A imamo priliku da uđemo u istoriju, jer je Ajntraht samo 1959. bio šampion!“
Hteo sam da ostanem i tražio ugovor na dve godine, da vidim jesam li ja sposoban za nešto veliko kada sam stvaram tim, jer ovde sam nasledio selekciju. Ajntraht je nudio na sezonu i zato sam prešao u Leverkuzen. Rajner Kalnund me je zvao tamo i bio uporan. Dogovorili smo se, ali tajno, tako da sam čak i Jeleni rekao da je to jedan lažljivko i ocrnio ga.
Međutim, Bajer je igrao slabo i morali smo da priznamo istinu. Kada je Bajer u Kupu dobio Ajntraht sa 3:1, ja sam rekao da je to kraj. I otišao sa klupe tima iz Frankfurta i sa Bajerom uzeo Kup Nemačke.
Jirgen Klop
Evo, ima i ova priča iz Nemačke. U Sitlingenu su mi rekli da ima desno krilo za mene. Ja odem i oduševim se, jer sam i sam igrao slično. I dovedem Jirgena Klopa u Rot Vajs. Počeo je slabo, pa sam ga poslao u rezervni tim, gde se nije vratio. Ali nisam odustao. Povedem ga na zimske pripreme i on je u polusezoni dao 14 golova i uveo nas u drugu ligu. Uzeli smo i Kup Hesena. On je, međutim, otišao u Majnc, i tu igrao i postao trener. Nisam verovao da će biti trener, ali sam znao da sa takvom pričom može da bude odličan menadžer. To se pokazalo, malo puta je promašio.
Nismo danas u kontaktu, jer otkad nas je tokom proslave uspeha napustio, nikada se nije javio. Ne ljutim se, ali mislim da je presing koji igra prvo video i igrao kod mene. Sada to često koristi, unapredio je igru, što mi je veoma drago.
Prevodioci
Posle Nemačke svega je bilo. U Kini sam imao četiri prevodioca. Engleski, španski, nemački, srpski. „Nemac“ je bio stalno uz mene. Ali jednog dana nije se pojavio nijedan. Igrače sam vukao za rukav, pokazivao im šta da rade i pitao da mi kažu kako se to izgovara na kineskom. Svaki je imao po jednu reč koju je morao da mi kaže kad ga pogledam. Ja bih je zatim ponovio i radili bismo dalje. Tako sam naučio nekoliko desetina reči i vodio trening. Sa prevodiocem je ludnica bila i u Grčkoj! Ja nešto kažem, on koji prevodi priča tri puta duže! Kad sam shvatio da kao fudbalski trener tumači moje misli, uveo sam pravilo da prevodi reč po reč. Prevodilac vam pravi sliku vas kao trenera. Mnogo nezgodno.
U Kini se desila komična situacija. Pred meč polufinala Kupa protiv tima koji je trenirao Ljupko Petrović poludeo sam jer mi je predsednik dao papir sa sastavom. Sretnem Ljupka, on kipti i kaže da i on ima papir sa svojim sastavom. Rekoh, mu: „Nek igraju, ko im j... mater!“
Povratak u Srbiju
Darko Ramovš, koji je kod mene igrao u Štutgart Kikersima, pozvao me je 2007. u Čukarički. Razmišljao sam da je to prilika da u karijeri imam i tim iz svoje zemlje. Mislim da je jedan gol nedostajao da se plasiramo u Kup UEFA. Imao sam u tom periodu kontakte i sa Zvezdom, ali nisu imali „jaja“ da me dovedu i da uđem u red retkih koji su igrali i trenirali jedan od najvećih klubova Evrope. To je i potvrda kvaliteta.
Žao mi je...
Nikada nisam dobio priliku da radim u nekoj reprezentaciji. Moj saigrač i drug Slobodan Santrač zvao me je kada je preuzeo Jugoslaviju, ali sam ga odbio jer nikada nisam bio pomoćnik i plašio sam se da neću biti od adekvatne pomoći. Danas mi je žao, jer bih pomogao i sebi i ušao u mali krug trenera koji i to imaju u biografiji. Možda se tu najviše vidi greška što u karijeri nisam imao menadžera da me promoviše i nudi.
Katar
Muška snaga i ženska pamet
Piksi je pronašao taktiku koja odgovara timu. Sada će prvi put biti duže vreme zajedno. Moramo da imamo mušku snagu i žensku pamet, da protiv Švajcarske, recimo, ne idemo u osvetu za Rusiju, nego da igramo na pobedu. Ne nasedajmo na trikove onih što su se u Srbiji rodili, a sad rade to šta rade. Voleo bih da dokažemo da s mo bolji i pobedimo.
Zabeležio: Nenad Kiš
NE PROPUSTITE
