ISPOVEST JELENE BUČE IZ GRUPE FRAJLE: Najveće što sam uradila u životu i karijeri je pesma za Angelinu Aćimović iz "Ribnikara"
Postala je poznata široj javnosti kao članica grupe Frajle. Završila je ekologiju i zaštitu životne sredine na PMF u Novom Sadu, a neko vreme bila je direktor u maloj porodičnoj fabrici nameštaja. I sama je imala težak život. Sa svega sedam godina, usled zaušaka, potpuno je izgubila sluh na levom uhu. Sa samo 30 odsto sluha pevala je uvek iz srca i nikada nije pomišljala da odustane od svojih snova
Rođena sam 9. dana septembra, na kraju leta 1981. godine, u Somboru. Nevena, moja tri godine starija sestra, bila je prvi prizor koji sam ugledala, ali i čula, jer je s gomilom lutaka u okviru pozorišnih predstava koje mi je svakodnevno priređivala smišljala sama muziku. Tako sam već u prvim danima života bila ubačena u svet umetnosti. Sećam se tatinih odlazaka na put i povrataka, čekanja do u kasne sate da dođe kući, jer je retko bio s nama zbog prirode svog posla, pa mi je uglavnom nedostajao.
Sa tri godine krenula sam u vrtić kod mame u grupu i bilo mi je čudno da delim maminu titulu sa još jednom ulogom vaspitačice, kako sam je zvala u vrtiću. Kod kuće je bila mama. Živeli smo u zgradi prosvetnih radnika, pa je moja učiteljica Slavica bila naša prva komšinica, koja je svojim držanjem, stilom, inteligencijom i lepotom ostavila veliki trag na moju ličnost. Sa sedam godina sam kao posledicu zaušaka potpuno izgubila sluh na levom uhu, što me je prilično formiralo kao ličnost, možda kao većeg borca kroz život zbog tog prikrivenog nedostatka, ali to nikako nije uticalo na moju ljubav prema muzici, već naprotiv.
Treća sestra
Osnovnu školu završila sam u svom rodnom Kljajićevu sa odličnim uspehom. Moje selo, najlepše na svetu, na severozapadu Bačke, podarilo mi je bezbrižno detinjstvo, kao i moja porodica. S polaskom u prvi razred, dobila sam i mlađu sestru Milenu, tako da se ta čarobna priča sada zvala Tri sestre. Nakon osnovne škole, upisala sam gimnaziju "Veljko Petrović" u Somboru, društveno-jezički smer, nakon koje sam se opredelila za Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu, odsek ekologija i zaštita životne sredine, koja je moja druga velika ljubav. Kad smo kod velikih ljubavi, oduvek je na prvom mestu bila muzika, jer su u našoj porodici sredstvo izražavanja bile emocije. Pevalo se, igralo, plesalo i čitalo svakog dana bez izuzetka. Tata je u mladosti imao svoj bend, pevao je i svirao gitaru. Mama je kao vaspitač jako lepo pevala i svirala harmoniku, pa smo mi još u početku imali porodični orkestar.
Prva takmičenja
Meni je scena bila prirodno okruženje, pa sam sa šest godina bila solista na priredbama u vrtiću i školi, a sa 14 bila najmlađi učesnik na festivalu FAMUS (Festival akustičarske muzike u Sivcu, 1996). Nevena i ja smo za tu priliku oformile svoj prvi bend Afirmacija. Na istom festivalu, 1998. pod imenom benda Ana Savojska, osvajamo Nagradu publike, a dve godine kasnije, 2000, dobile smo tri nagrade: Nagradu publike, Nagradu žirija i Nagradu za tekst, što je potvrdilo višegodišnje angažovanje i veliki kontinuirani rad na muzici, naročito autorskoj. Vrsta muzike koju smo stvarale bila je tada akustični pop-rok. Snimanje maksi-singla u studiju bio je veliki korak, jer su pesme bile na svim radio-stanicama Vojvodine. Naše autorske pesme su već tada bile na vrhu top-lista lokalnih radio-stanica u konkurenciji s poznatim i afirmisanim bendovima i izvođačima.
Tokom srednje škole i studija, učestvovala sam na mnogim pevačkim takmičenjima, "3K-dur", "Idol", "Niko kao ja". Pošto nam je najmlađa sestra išla u muzičku školu u Somboru, dobile smo pijanino u kući, pa sam i ja učila da sviram klavir i komponovala sam pesme. Muzička karijera započeta u Somboru nastavila se dolaskom na studije u Novi Sad osnivanjem grupe Big sisters 2004. godine, koji je bio scensko-pevački spektakl, kako su nas najavljivali, jer smo izvodile velike evergrin strane i domaće numere, kao i moderne svetske hitove u autentičnim aranžmanima s kabaretskim scenskim nastupom u tri čina.
Pored klupske svirke, u okviru benda Big sisters, radile smo na autorskom materijalu koji smo prezentovale na festivalima i osvojile nagrade: festival Pan mjuzik u Pančevu, festival Sanflaver u Zrenjaninu 2006. godine, gde smo dobile Nagradu akreditovanih novinara, Fejmus 2005. godine, Nagradu za najbolji tekst i Treću nagradu žirija. Pored autorskog rada i klupskih svirki, bile smo članice sastava EKV Revisited, koji je bio projekat Ivana Fece Firčija, člana benda EKV. Projekat je bio jedinstven po tome što je ceo bend svirao muziku EKV, a originalni glas Milana Mladenovića, rano preminulog pevača, autora i osnivača benda, išao je u etru. To je bilo nesvakidašnje i neprocenjivo iskustvo, jer smo Nevena i ja bile veliki poštovaoci lika i dela Milana Mladenovića.
Izlet u glumu
Godine 2008. glumile smo u prvom srpsko-romskom mjuziklu na svetu "A Gipsy Prayer For The South", koji je premijerno izveden na najvećem svetskom međunarodnom festivalu umetnosti u Edinburgu (Škotska). Taj projekat nam je, takođe, mnogo značio da spoznamo mjuzikl kao formu koja nas je zanimala za prezentaciju sopstvene muzike, i to iskustvo je uticalo na formu koju smo kasnije imale kao Frajle. Pored toga, bila sam članica Novosadskog big benda, koji je izvodio džez, pop i filmsku muziku na velikim scenama širom regiona, pod dirigentskom palicom Fedora Vrtačnika, a uporedo sam učestvovala i u studijskom i koncertnom radu pevajući prateće vokale.
Mamina parola: "Šta god da počneš, završi" ostvarila se i ja sam diplomirala na dva smera - profesor i diplomirani ekolog za zaštitu životne sredine, jer me je veoma zanimao pedagoški rad, ali i terenski rad i rad u laboratoriji, pa stoga nisam baš tako lako mogla da se opredelim.
Pred kraj mojih studija u Novom Sadu, tata je otvorio porodičnu firmu nameštaja, u kojoj sam bila direktor pune dve godine, pa sam dodatno morala da se obrazujem u biznisu, knjigovodstvu i ekonomiji.
Iskustvo klupskih svirki sa svojim bendovima sticale smo širom naše zemlje. Višegodišnje studijsko iskustvo stekla sam pevajući prateće vokale mnogim izvođačima, kao i radeći muzičke reklame i džinglove. Bend The Frajle oformile smo 2009. godine....
Sluh
Sa sedam godina, usled zaušaka, ostala sam potpuno bez sluha na levom uhu. Mislim da deca mnogo brže prihvataju promene i mene to nije ometalo da normalno funkcionišem. U školi sam sedela u prvoj klupi i svi su znali da sa mnom moraju malo glasnije da pričaju. Tako smo se ophodili jedni prema drugima, učeni smo da pomažemo kada neko ima neki problem ili nedostatak, a ne da mu se rugamo. To je bilo strogo kažnjavano. Drago mi je da sam odrastala u takvom vremenu i okruženju. Godine 2016. sam primetila da mi sluh pada i na drugom uhu, i tada mi je bio neophodan slušni aparat. Tražila sam mnoga mišljenja lekara i naišla na aparat koji je za moj tip oštećenja. Mislim da ljudi zaziru od slušnih aparata, a ja sam mišljenja da onaj ko dobro ne čuje nađe sebi rešenje i poveća kvalitet života, jer ljudi koji imaju problem s vidom, najnormalnije nose naočare, i to je u redu. Pa zašto je toliki tabu slušni aparat i dalje...
Javno govorim o tome i mnogo sam postigla s tim, jer mi se javljaju roditelji s decom sa oštećenim sluhom koje su upisali u muzičku školu. Ponekad i lekari pogreše u proceni jer, videvši moj audiogram, nisu mogli da veruju kako funkcionišem, a kamoli da se bavim muzikom. Eto, želim da budem uzor da je sve moguće!
Frajle
Proleća 2009. došle smo na ideju da odemo u Crnu Goru, da imamo nekoliko nastupa i u takvoj novoj formi da iznenadimo i sebe i publiku. Svaka od nas je imala svoj bend i nismo nameravale da ostanemo i nakon toga zajedno, već je to bila više muzička avantura, ali i ljubavna, jer se jedna od nas zaljubila u zgodnog Crnogorca. Od te ljubavi nije bilo ništa, ali je zato nastao bend koji ove godine slavi 15 godina postojanja. Publika nas je tražila i svi su se pitali ko su te devojke koje su napravile haos u Crnoj Gori i zahvaljujući njoj smo postale i opstale.
Najponosnija sam, u stvari, na naš opstanak svih ovih godina, jer je teže opstati nego postati. Da i danas, nakon deceniju i po, punimo sale širom regiona - to je uspeh svakog umetnika, i da njegova dela ostaju iza njega.
Početkom godine nam je izašao osmi album "Dnevnik duše", na kojem je pesma posvećena Đoletu Balaševiću kao naš omaž velikom umetniku, našem muzičkom ocu, našem sugrađaninu i komšiji jer živimo u istoj ulici u Novom Sadu. Umetnik se pesmom i delom oprašta od svojih idola i nekoga uz koga je odrastao i čiji je uticaj neizbrisiv.
Solo karijera i planovi s bendom
Frajle su sada brend i nastavljaju s radom. Trenutno smo na turneji povodom 15 godina postojanja. Pored knjige "Kako sam postala frajla", najavljujem i nastavak knjige, Nevena je uradila kabare po knjizi, koji je takođe na turneji i u kom nas glume tri glumice. Planiramo širenje brenda u svim granama umetnosti - pozorište, knjige, fotografije, moda itd.
Pored toga, pesma o Angelini mi je prvi iskorak van Frajli, ali najavljujem i mnoge druge projekte. Bavim se i pedagoškim radom - predavanjima kako motivacionim, tako i u obliku časova pevanja i scenskog nastupa. Radila sam muziku za jedan dokumentarac u kojem sam i sama pričala svoju priču, i to nas očekuje sledeće godine, kao i mnoge nove pesme za druge izvođače.
Privatno
Jelena privatno je žena koja je uspela da ostvari snove onoj maloj devojčici kojoj sada, kada pogleda u ogledalo, kaže hvala. To je nešto na šta sam najponosnija i mislim da je najvažnije u životu pronaći svoj put i pronaći sreću. To je uspeh. Ja sam na vrhu karijere u jednom momentu privatno doživela brodolom i onda je to bio uspeh koji nisam u potpunosti mogla da doživim. Uspeh je lična sreća i mir. Kada duša ima mir, to je najviša tačka života i za njim treba težiti.
Pored Frajli, bavim se pisanjem pesama za druge izvođače, radila sam pesme za Terezu Kesoviju, Alku Vuicu, Milicu Pavlović, Tanju Savić, Nikolu Rokvića i mnoge druge. Bavim se i pedagoškim radom, držim časove pevanja, oslobađanja od treme i ponašanja na sceni, pripremam pevače za studijski rad i sve što nosi scena. Velika mi je želja bila da svoje znanje i iskustvo koje imam na sceni od svoje 13. godine prenesem na ljude koji počinju i olakšam im put.
Pesma o Angelini
Potpuno slučajno sam došla do informacije da je potrebno napisati muziku na tekst Angelininog oca Anđelka Aćimovića i odmah sam pristala, ne znajući da li ću uspeti. Pesmu sam napisala u jednom dahu i odmah je poslala, na šta je porodica odreagovala jako emotivno i pristali su da pesmu ja i otpevam.
Ovo je nešto najveće što sam uradila u karijeri i ličnom životu, a otac mi je rekao da smo joj ovom pesmom podigli spomenik. Imala sam ogromnu potrebu da pomognem da se očuva sećanje na decu stradalu u "Ribnikaru" i da im pesmom zagarantujemo večnost i neizbrisiv trag.
Pesma će izaći krajem januara na njen rođendan, kada će se povodom toga održati i veliki koncert u MTS dvorani.
Poruka za kraj
Svoj život sam opisala i u autobiografiji "Kako sam postala frajla", koja je izašla 2021. godine. Oduvek mi je želja bila da napišem knjigu, pa sam sebi tu želju ostvarila.
Lična sreća i mir vođeni ljubavlju su put ka sopstvenom uspehu i ostvarenju. Vaši snovi će vas podsećati kojim putem da krenete i, ako ih ne ostvarite, prenose se u naredni život, zato ih ostvarite sada.
Bonus video:
"VERUJEM DA ĆE ONO ŠTO ĆU REĆI, BITI OD VELIKE VAŽNOSTI ZA GRAĐANE SRBIJE" Predsednik Vučić obraća se naciji večeras u 18 časova