ŽIVOTNA PRIČA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ: Pišem jer verujem u snagu reči, u njihovu sposobnost da uzmu pod svoje onda kad se sve čini izgubljeno

Ako čovek, po nekim tajanstvenim zakonima, mora da se rodi baš tu gde se i rodio, onda su moj Beograd i jedno dvorište na Crvenom krstu mesta koja su nastavila da oblikuju ono što je sigurno u meni već čučalo i čekalo da poraste. Volela bih da napišem knjigu o Beogradu, tom rmpaliji koga su istorijske kabadahije bombardovale oko četrdeset osam puta, a urbanistički usrećitelji i dalje nastavljaju da ga ruše. Beograd se nekako opire, kao ne da se, stoji "postojano kano klisurina".

Važna trešnja

Prve slike mog detinjstva su blistavo beli zid kuće za koji se ručicama pridržavam jer pokušavam da hodam. Jedna praslika koja će obeležiti moj život: hvatam se za nešto zašta se ne može uhvatiti, ali ipak hodam, napredujem. Tu je i drvo trešnje iz susedstva, čiju krošnju vidim preko krova. Trešnja je moj prvi prijatelj, kućni ljubimac poput psa, veran i spreman na igru, jedino ne ume da laje. Neda, Laza i ja sedimo satima na grani, brstimo trešnje i pljuckamo koštice sve dok nas čika Boško ne otera, sprečivši da puknemo od prežderavanja. Fabrika u našim stomacima marljivo radi, ne prestaje da prerađuje voćnu pulpu.
Čučanje na grani je uzbudljivo, kao ono opisano u mojoj omiljenoj bajci "Šta će biti - biće", u kojoj indijska princeza sedi na drvetu i odozgo posmatra kako podanici oca kralja igraju šah. Taj prizor će takođe postati moja životna formula, da ono čime ću se baviti učim gledajući u knjige koje su uglavnom napisali muškarci. Moja deviza je inače: Ono što se događa, prihvati kako znaš i umeš. Koprcanje i kukanje ništa ne pomažu, samo otežavaju situaciju.

Mamina crvena haljina

Uporno crtam tu maminu haljinu. Od laganog je šifona, nepravedno oklevetanog u izreci "cepa se (smeje) kao šifonske gaće", jer je ova haljina veoma lepa, crvena s belim kolutovima sličnim minđušama igračice flamenka. Mama Ljiljana je veoma mlada, a haljina se uvija oko njenih nogu kao plašt toreadora dok sakuplja moje igračke i skida veš sa užeta. Mama voli pesmu Sarite Montijel iz filma "Prodavačica ljubičica", koju peva dok me presvlači pred spavanje, jer se u pesmi pominje i moje ime. "Tad svako veče ljubičice vam nudim za novčić, osmeh nade..." Smestila me je u krevetac s drvenom ogradicom, pričvrstila tračicama ćebe da se ne otkrivam. Osećam se jezivo stešnjena, pokušavam da se otpetljam i otkrijem. Kasnije sam pročitala u Tolstojevoj autobiografiji da su ga mučile slične patnje, napor da se oslobodi starinskog povoja kojim su bebe nekad bile ufačlovane sve do vrata.

Volela je život, umetnike i more....

Mama je ponekad zamišljena i daleka, umorna od napornog rada. Slična čaršavu koji vetar odiže van mog vidokruga. Rano odlazi na posao u rakovičku fabriku motora, gde obavlja posao knjigovođe. Strahujem da će nestati, da se jednog dana neće vratiti. Još uvek je tu, blizu mog kreveca, doteruje se i sprejom lakira kosu, gleda da li spavam. Mama, da li će biti rata? Da li ću ja jednog dana umreti? A ti? Tonem u san ispunjen mirisom iskipelog mleka, koji niko, pošto se mleko više ne kuva, ne prepoznaje. S posla se mama vraća lepa i bleda, presvlači se u crvenu haljinu "za po kući", u kojoj je prepoznajem jer se u njoj vraća meni. Sve do odlaska na spavanje mogu da je pratim, da se pridržavam za njen gloknasti nabor.

Jutarnje brijanje

Moj tata Živorad se ranim jutrom isto sprema za Rakovicu, gde radi zajedno sa svojom ženom, mojom mamom. Idu zajedno na posao kao da su pošli na izlet. Posmatram ga iz kreveca kako pred ogledalom marljivo rastrljava penu, drži se za nos i krivi lice dok se izbrijava. Na glavi mu je mrežica zvana "nec", kojom kroti gustu tamnu kosu. Kada se vrati s posla, uzima debelu knjigu "Ekonomika preduzeća", iz koje sprema ispit. Uveče mi čita iz omiljenih knjiga "Doživljaji Neznajka i njegovih drugova" ili "Pale sam na svetu", koje skoro pa znam napamet. U hladovitoj sobi, ili za vreme zimskih večeri, kada novogodišnja jelka miriše na planinu, dok kraljica peći bubnja pod strogom rukom čuvara vatre s cepanicom u ruci, junak kreće kroz gustu šumu, u kojoj se govori nemuštim jezikom, da reši zadatke i dobije ruku kraljeve kćeri. Ne preskači, čitaj sve po redu!

Čitanje se nije završavalo knjigom. Uprkos opomeni da je hladno, ja bih, nedavno prebolevši veliki kašalj, navukla kapu i izašla pred kuću. Dekor se promenio. Umesto divljine ispunjene životinjama iz Zoološkog vrta, u koji idemo nedeljom, okeana čiji talasi bacaju na stenje lađu kradljivaca blaga, preda mnom se pružala bašta ispunjena ljubičastim injem i malim smetom na koji je popadala garež. Tamo, iza plota, nalazi se zemlja u koju ću se jednog dana uputiti!

Bajke

Naučila sam da čitam u petoj godini. Tata više nije morao da mi čita kad se umoran vrati s posla i nakon vanrednog studiranja, ali mu je zadatak bio da i dalje kupuje knjige. Najviše sam volela bajke u kojima su junakinje devojčice, kako bih im podarila nešto iz svog života. Nisu mi se sviđale Snežana i Uspavana Lepotica, te prepodobne genoveve od tankog stakla. Najbolja drugarica iz bajke bila mi je Devojčica sa šibicama, jer sam i sama volela da se igram paleći palidrva sve dok ne bih potrošila celu kutiju. U duhu s duplo vatrenim, Strelac s podznakom Lava, horoskopskim znakom u kojem sam se rodila, vatra me je strasno privlačila, tako da sam jednom kad sam ostala sama, izvukavši dopola drvca iz kutije, upalivši ih da vidim kako plamen zahvata jedno po jedno, skoro spalila trepavice i oprljila obrve.

Komšije

Dvorišta su odvojena ogradom, koja ništa ne znači, jer je niko ne doživljava kao granicu. Komšije se pojavljuju iznenada, kad ih niko ne očekuje niti zove, ulaze na kapiju ili preskaču plot. Njihov pristup na tuđu teritoriju zavisi isključivo kako se njima ćefne. Vrata su leti širom otvorena, iz njih se čuje prenos fudbalske utakmice i Cunetova pesma "Kafu mi, draga, ispeci", koju prati Boža bez sluha, dok se moja baka Ilinka s njim natpevava. I radost delimo, mada bi bilo lepo da malo budemo sami.

Posle škole ne idem pravo kući. S crnpurastim Mikom, čiji otac svira violinu u kafani "Kikevac", prvo svratim u njegovo dvorište puno braće i sestara. Svi su lepi i belozubi, sa kovrdžavim kosama, koje se na suncu presijavaju u teget. Musavi klinja tandrče kolicima po kaldrmi, najstarija devojčica pere malog Hijavatu, koji se otima i ciči jer mu sapunica ulazi u oči. Čika Dobrivoja, koji pre odlaska na svirku sedi pred otvorenim frižiderom da bi se rashladio dok pije pivo, svi zovu "čale". Iz frižidera, zamamno na beli luk, zamiriše moja omiljena "asfalterska" salama, koju moji odbijaju da mi kupe. "Hoćeš da se menjamo?", pitam Miku. "Ja ti dam moj sendvič s gavrilovićkom, a ti meni tvoj sa asfalterkom? Dogovoreno." Trampa je uspešno obavljena.

Iznad našeg dvorišta nalazi se kuća Banfijevih, kod kojih smo išli na telefon. Pamtim tu kuću po prvom venčanju koje sam videla, sa slavolukom od belih karanfila, postavljenim iznad kapije. Posleratno useljeni stanari u prizemlju zamoljeni su da pospreme dvorište s razbacanim alatom i delovima motocikla čika Đoke. Vangla s pečenom paprikom uklonjena je, gomila peska za krpljenje garaže prebačena je u staro korito, gde kupaju Reksa. Nije u redu ni da na užetu vise pidžame, čika Đokine bušne šlofijanke, kad mladoženja dolazi po Banfijevu ćerku. Staramajka Olga ne pristaje da se povuče iz dvorišta. Nikom ne smeta, sedeće u fotelji i heklaće stolnjak koji joj je naručila sudijinica. Ne vidi zašto da se sklanja unutra, kao da se opet sprema bombardovanje. Za decu to ne važi, mogu da ostanu u dvorištu i gledaju mladence.

Na morskome plavom žalu

Satima čučim na steni i skidam prilepke. Ne liče na živo biće, ali ipak, kad ih pritisnem, sluzava slinica se priljubi uz moj kažiprst. Prilepak me zbunjuje, pa dugo gledam u pesak. Smrt može biti mala, malena, sa šeširićem nalik onom kineskom. Ležim na pesku i posmatram nebo po kojem klizi avion s dugim belim repom. More je velika vrteška s koje se nerado silazi.

Avion "daglas", u kojem smo sleteli na dubrovačke Čilipe, tutnjao je i drmusao uprkos lepoj stjuardesi sa sendvičima.

Plaža je uzbudljiva pozornica, s gospođom Kriter, koja muževljevom papučom gladi pesak dok se neka tetka, debela i bela, valja po plićaku. Debeljko s bradom Deda Mraza navodno je rukom zaklonio sunce, a u stvari proučava žene koje se trte i nameštaju na peškiru. Neka Šveđanka sunča svoje ogoljene grudi, njene velike bradavice liče na oči izbuljenih životinja. Sakupljam šljunak, školjke i uglačane komadiće stakla. Pronašla sam i sipinu kost za Janinog papagaja, pitajući se kako školjke i puževi ostavljaju svoju kućicu, a sipa nešto zaista bitno - svoju kost.

Vlasnica vile u kojoj smo odseli pokazuje nam staru agavu u čarobnom vrtu prekoputa našeg prozora. Stasita je i uspravna, kao i njena gazdarica, gospođa Šešelj, ali bez čipkanog šala koji obavija kapetaničina ramena. Agava je isturila listove s načičkanim šiljcima kojima preti ako joj se približim. Iako ima nove duguljaste izdanke, vidi se da je već otpisana. Fotografišemo je aparatom "zorki", u albumu čuvam njenu crnobelu fotografiju.

Prve ljubavi

U daljini prepoznajem tatu kako pliva njemu svojstvenim načinom, kao da umesto ruku ima peraja. Mama je zabrinuta, jer su mu obrazi naduveni, a mlazevi prskaju na sve strane. Prvo pliva širinom zaliva, onda se neustrašivo otiskuje prema bovama, ne mareći što ga šumadijski pašnjaci nisu naučili šta je more i koliko može da bude opasno. Može da bude i brbljivo. Kad stojim pored njega, čujem mnoge glasove. Ponekad se ruga mojim pitanjima, vrišti ili samo ćuti slušajući kako mu se poveravam. Zaljubila sam se u preplanulog dečaka Pavu. Njegovu fotografiju, kako vesla u čamcu, posle povratka s mora dugo proučavam, na opšte čuđenje moje porodice kako šestogodišnje dete može uopšte da se zanese i zaljubi u fotografiju.

Tog leta stekla sam dve prve ljubavi. Pored Pave, s magarcem sam se upoznala na kamenjaru ostrva ili u tesnoj uličici sa zbijenim dalmatinskim kućama, više se ne sećam. Odmah su mi se svidele njegove duge trepavice, šiške koje su nežno dodirivale snene tamne oči i uši što štrče poput antena. Dok je jedan sivi maga idući prema nama kuckao kopitama po vrelom kamenu Straduna, nešto mi je zaigralo u srcu, pa sam se svojski oglasila, našta se magarac radosno odazvao. Kasnije sam shvatila da možeš da se zaljubiš i u magarca, jedino se zbuniš kad jednog dana počne da njače.

Čarolija filma

U bioskop "Avala" ulazi se strmim stepeništem do hodnika, upravo poprskanim mirisom pokošenog sena, s blagajnicom isfriziranom po poslednjoj modi. Visoko natapirana punđa s velikim loknama nalik sarmama. Pošto detaljno objasni šta će se u filmu događati, blagajnica dugim noktom gurne kartu kroz prorez na blagajni. Po hodniku se nalaze plakati, jedan od njih je upadljiv: Kleopatra s krunom od zlatne zmije.

Filmove počinjem da volim, ne mogu strpljivo da sačekam da se završi žurnal. Na velikom ekranu pojavljuje se veliko lice nekog čoveka koji se probijao kroz šiprag. Vidim da ljudsko lice može da bude važno toliko da pokrije pola zida. Dovoljno je da na njemu zatitra mišić, pokrene se kapak ili zatreperi neka žilica pa da bude jasno šta se nalazi u njegovoj glavi.
Svaki gledalac je poneo kesicu s kikirikijem i semenkama koje gricka dok traje film. Kada se dešava nešto napeto, i grickanje se pojačava i ubrzava. Svi skoro da prestaju da dišu kad se na platnu priprema poljubac svih vremena, a onda cela sala počinje da huči i navija. Uz muziku, gledaoci pomažu da se njihove usne spoje.

Glavna zabava

Prepričavanje filmova bilo je glavna zabava u ljubičastim sutonima, koji su trajali nemereljivo dugo i lagano se pretvarali u noć, dok bi nas odrasli uporno zvali da uđemo u kuću. Sigurno je da je svako imao nekog svog Lazu ili Stevicu, koji je bar dvadeset puta gledao "Tarzana" i počinjao priču od špice, opisujući čak i muziku i slova u imenima glumaca, tuljenje slona na pojilu ili skakanje majmuna Čite. Strahovali smo za Tarzana, koji je visio na lijani nad rekom prepunom krokodila. Još uvek su nas, decu, plašile tuđe smrti, jer u svoju, poput Tarzana, nismo verovali.

Želja da smišljam i pravim filmove bila je toliko jaka da sam se na kraju gimnazijskog školovanja pripremala za prijemni na režiji, ali čudo da se rečima dočaraju slike bilo je jače, tako da sam ipak studirala književnost. Možda su odlučujuću prevagu učinili ti Šeherezadini sutoni sa slikovitim prepričavanjem filmova. I odrasli su s prozora slušali. Virtuelno prikazivanje rečima trajalo je triput duže od filma. Dok se čuo glas pripovedača filma, polako su se gasila svetla, puštajući da se noć popne na trešnju, uvuče u staru kadu na dnu bašte, u kojoj smo putovali morima, da osvoji sve kule stražare. Neki prozor ostajao je da svetli u noći i da podseća da uvek neko, i u najcrnjem mraku, nad nama bdi spreman da sasluša našu priču.

Seobe

Ima toliko mnogo lepih reči, ali je bez nekih život nezamisliv. Jedna od njih je reč "sreća", koja u tom slovu "ć", poput spreja, rasprskava nešto prijatno i neistraženo, možda nešto do čega se stiže opasnim putem. Moja priča "Letovanje" ispunjena je tom prividnom lepršavošću. Načinjena je od doživljaja bolnog odvajanja od detinje nemuštosti i ulaska u tajanstveni svet polnosti, koja saopštava: Sa detinjstvom je gotovo.

Kad pričaju o sreći, ljudi se obično sećaju detinjstva, jer je to doba u kojem ne zavisimo od vremena pred nama, imamo veru, ne znamo za strah i nadu, a sve to nestaje kad čovek stari.
Beležim jedan trenutak sreće, kad sam, jednog davnog leta, sedela na niskom zidiću, trudeći se da naučim da pušim. Iza mene se nalazila seoska crkva s kapetanskim grobljem i čempresima, a dole ispod treperio je zaliv sa svetlucavim ribicama. Neboplava boja sunca i modrina mora pripadale su jedna drugoj igrajući se sa mnom i dimom cigarete koju sam uporno želela da savladam. Taj trenutak inata, za koji sam verovala da treba da me prati čitavog života, nalazio se van vremena. Bio je sam sebi dovoljan i nije ukazivao ni na šta dolazeće. Sad tek znam šta sam tada osećala. Svet je bio u redu. Mogla sam da ga doživim kao celinu, što je bila sreća, jer takav svet koji se doživljava čudima ima opravdanja. Muzika je dolazila kroz klokot mora i rupe stenja s kojih sam nekad skidala prilepke, čula se u glasovima Ivone, Stijepe, Jaše i Dine, dok su istraživali crkveno dvorište, kroz osmeh Boga, prepun zlatne večnosti, koja ne poznaje istoriju ni budućnost.

Česte promene

Mirnoća i statičnost se u mom životu smenjuju sa čestim pokretanjem. Pri seljenju po podstanarskim stanovima, sve dok se nismo skrasili u našem stanu, u kom sad živim, promenila sam šest osnovnih škola, razmeštenih po raznim opštinama Beograda. Naše seljenje po Beogradu imalo je svoju lošu i dobru stranu. Rastanci od tek stečenih drugova izuzetno su me boleli. Jedva bi ih odbolovala tako što sam se trudila da što pre upoznam nove i da se sa njima zbližim. Česte promene razvile su u meni sposobnost da se lako približim drugim ljudima u želji da ih upoznam, ne zazirući od spontanog razgovora s nepoznatima u vozu ili kafani. To seljakanje učinilo je da se u tuđim gradovima osećam kao kod kuće, doživljavajući ljude koji ne govore mojim jezikom i ne pripadaju mom narodu kao one koji su tu zbog mene, spremni da mi u svakom trenutku pomognu.

Gradovi iznutra

Volim da putujem da bih sa udaljenja što bolje videla svoj Beograd. Onaj ko se uputi daleko i stane na poviše brdo, može jasnije da vidi mesto odakle dolazi. Kroz prozor voza, jer su samo putovanja kojima se polako savlađuje udaljenost prava, vidim uske uličice Singidunuma, u kojima su Rimljani fantazirali o amfiteatrima i lepoticama rastgnutih gladijatora. Vidim s tobogana u Prateru kako turski vojnik nizam ubija sakadžiju, kako na prebledele dahije nasrće razjarena gomila. Čak mi se priviđa i neki engleski konzul koji dami ukazuje na rupu u asfaltu. Čuvajte se, maj ledi, ovo je Balkan! Vidim rupu na zidu svoje gimnazije na Cvetnom trgu, koju golubica deli s ćopavim vrapcem. Kod mene se uvek mešaju glatke stvari i zamućeni život.

Da sad, kao "gospođa ministarka" koja voli nobles, ne nabrajam sva ona strana mesta koja sam posetila, pomenuću grad u kojem se uvek osećam drevno i starinski. To je Pirot, mesto veštih tkalja fantastičnih ćilima, s kojima sam se upoznala i zavolela ih u radnji "Kavkaz" za restauraciju tkanina, ćilima i tepiha, koju je vodio moj bivši muž Zoran. Zahvaljujući njemu, naučila sam mnogo o tkanju i savladala veštinu i zanat restauratera. Iz tog perioda potiče moj prvi roman "Čuvari kazačke ivice". U braku s drugim mužem, slikarom Mićom Stoiljkovićem, nastavila sam da izoštravam estetski vid i da doterujem svoju naklonost prema likovnim delima. Roman "Ikona", o studentskim danima u Berlinu našeg velikog pisca, kraljevog lekara Laze Lazarevića, i o njegovoj nesrećnoj ljubavi prema Švabici Ani Gutjar, napisan je tokom našeg zajedničkog života.

Pirotski diznilend

Stvarno ne znam zašto sam toliko privržena Pirotu. Kad odem tamo, kao u onim filmovima sa trenucima déjŕ vu, javljaju mi se slike već viđenog i doživljenog. Molim sve koji nikad nisu posetili naš etnografski muzej kod Studentskog trga da se odmah tamo upute jer će videti kraljevsku kolekciju pirotskih ćilima sa drvetom života, "gugutkama na direci", gušterom i kornjačom, čiji oklop visi iznad razboja, tkalji donosi sreću i štiti je od uroka. U ovaj pirotski diznilend ušetao je i par paunova, neobičnih za srpske predele. Možda ih je neka moja daleka pretkinja, za koju ne znam, ugledala tajno zvirnuvši u tursko dvorište sa šebojem i vodoskokom, pa odlučila da ih stavi na ćilim i u tužbalicu: "Paun pase, trava raste, gora zeleni. I gora se s listom sasta, a ja nemam s kim."

Mislim da sam u duši Penelopa, jer je za mene najdirljivija slika žene koja tka i zamišlja kako u njenom vrtu, koji ne napadaju snegovi ni oluje, večito vlada proleće.

Pisanje

Svi me pitaju: "Kako pišeš? Kako ti baš to padne na pamet?" Pitanje je slično onome šta je ljubav, jer onom ko tačno objasni šta je ljubav, ili kako se piše, ne treba verovati. Možda je bolje da se o tome mnogo ne zna, jer od onog što pamet uredi i rasporedi po fiokama, malo šta dobrog i lepog ostane. Znam samo da sam, pre nego što sam počela da pišem, bila (i još uvek sam) fanatični čitalac, što preporučujem svakom mladom piscu koji drži do sebe. Život i književnost mogu da podjednakom snagom budu inspiracija, a čitanje velikih pisaca naučilo me je kako da oblikujem tekst i odlučim šta moram iz njega da izbacim. Otkriću jednu tajnu da je izbacivanje suština.

Tema odjednom klikne, kao da neko u mojoj glavi kreše ono palidrvce. Nisam se bez veze igrala šibicama. Čekam da vidim da li će se plamičak razviti, da li će tema postati opsesivna, ona koju samo ja, na svoj jedinstveni način, mogu da ispričam. Ukoliko brzo utrne, onda nikom ništa, zaboravljam da se ikad pojavila. Ako me prati danima, znam da je to prava stvar i posle nekog vremena spremam se da pišem. U životu pisca mnogo toga se dešava intuitivno, a kad se intuicija poveže s razumom, onda dolaze do izražaja umeće, zanat, neophodan da se zamisao dobro sroči. Za pisca je veoma važno da odredi svoju teritoriju s temama koje mu znače i kroz koje progovara nešto suštinski važno o sebi i drugima.

Sećam se da sam danima gledala u fotografiju Laze Lazarevića razmišljajući o tome da bih možda, da sam se rodila kao muško, tako izgledala, ličila na Lazu. To prihvatanje njegovih muških crta i spajanje s mojim ženskim bilo je presudno da ga zamislim kao junaka romana "Ikona".

Čitanje i knjige, priča o zakopanom blagu

Predajući književnosti u muzičkoj školi "Mokranjac", sigurno sam se svojim učenicima popela na glavu stalno im ponavljajući koliko su za mozak i telo važne knjige i čitanje. Samo pametni ljudi vole da čitaju! (Čik pokaži da ne pripadaš inteligentnima!) Onaj ko ne čita, postaje beskrajno dosadan ako to već nije bio. (Da li želiš da život provedeš kao davež?) Glupače privlače sirovine s lovom, a lepe i pametne žene zaljubljuju se u obrazovane i načitane tipove. (Prestajem da idem u teretanu i smesta se upisujem u biblioteku.)

U knjizi "Tata" savremene austrijske autorke Monike Helfer opisuje se događaj u kojem otac i ćerka, da bi u ratu sakrili i sačuvali knjige, odlaze u šumu s velikim paketom zamotanim u mušemu i zakopavaju ga ispod prepoznatljivog drveta. Taj sklonjeni paket je njihovo zakopano blago. Knjige zaista jesu blago u našim glavama, dragocenost koja deluje i onda kad mislimo da je duboko sakrivena.

Kao što mi je važno da pišem, još mi je važnija strast čitanja, koju je, kao i svaku strast, teško preporučiti drugome. Teško, ali nije nemoguće. Zato i pišem jer verujem u snagu reči, u njihovu sposobnost da uzmu pod svoje onda kad se sve čini izgubljeno.

 Ispovest Eve Ras