"STAVILI SMO 1996. CECU NA NASLOVNU "SVETA", SVE OSTALO JE ISTORIJA" Ispovest kralja tabloida Roberta Čobana o devedesetima, novinarstvu i estradi

Bili smo među retkima u selu koji su u to vreme išli na more, naravno u privatni smeštaj, u Crikvenici kod Mije i Anke. U hotelima su bili samo Nemci. Većina dece na selu u to vreme nije imala potrebe a ni prilike da se aktivno bavi sportom - jer je postojao toliko velikih spisak kućnih i seoskih poslova u kojima sam učestvovao da ni vremena ni energije za klasični sport nije bilo.

Odrastanje u Baču

Iz tog vremena ostala je anegdota kako sam sa ocem išao na ribnjak pored Bača da on kupi šarana za Badnje veče. Površina vode je bila zaleđena pa ja nisam odoleo da se okušam u klizanju. Bio sam obučen u štofani kaputić koji mi je sašio deda, majčin otac, koji je bio krojač. Led je u jednom momentu popustio, ja sam propao i ostao da se držim samo za drvenu gredu na ivici ribnjaka. Otac je stajao desetak metara dalje i pričao s nekim ženama, ali je bio toliko strog da sam se ja plašio da ga dozovem i pokušavao sam sam da se izvučem. Štofani kaput je bio natopljen vodom, snaga u rukama mi je popuštala i da me jedna žena nije videla i viknula: "Joca, Robika ti je upao u ribnjak", danas teško da bi bilo ove ispovesti.

Kako sam dobio ime

Kad smo već kod imena, moja baka Rozalija, Nemica, imala je ideju da ako bude muško - beba dobije ime Rudolf. U socijalističkoj Jugoslaviji dati detetu takvo čisto nemačko ime ličilo bi na ludost ili provokaciju. Dogodilo se da Roberta Kenedija ubiju mesec i po dana pred moje rođenje i da majka Lujza (koja je smatrala da su nju dovoljno "unakazili" imenom) iznese spasonosni predlog: "A zašto ne Robert?".

Kada sam 22 godine kasnije počeo da pišem za Večernje novosti, urednik u Beogradu koji je dobio tekst iz novosadskog dopisništva potpisan s Robert Čoban pitao je: "Što dečko koristi pseudonim?".

Legenda koja živi

Od prigodnih anegdota iz detinjstva izdvojiću i onu kada je vaspitačica Marija Deman, inače Slovakinja, postavila pitanje deci u petak, 23. maja: "Deco, koji veliki praznik je u nedelju?". Spreman kao zapeta puška, podigao sam ruku i odgovorio: "Kirbaj (seoska crkvena slava, op. aut.) u Selenči!", računajući da će nju, kao Slovakinju iz susedne Selenče, taj odgovor zadovoljiti. Ona je pocrvenela, nasmejala se i rekla: "Ne! U nedelju je 25. maj, rođendan našeg druga Tita, Dan mladosti!" Posle se anegdota o mom "ranom disidentstvu" godinama prepričavala po selu a meni nije bilo jasno u čemu sam pogrešio kada je Kirbaj (seoska slava) u Selenči za mene bio najveća svetkovina boja, zvukova, ukusa i mirisa.

Četrdeset godina kasnije na promociji knjige "Izgubljeni u ravnici" u mojoj osnovnoj školi u Baču, ispričao sam tu zgodu i iz publike se digla jedna ruka. Bila je to Marija Deman, moja vaspitačica, koja je potvrdila priču, pa je tako anegdota o "Kirbaju u Selenči" nastavila da živi.

Kada je jednom prilikom pisao o meni, dr Draško Ređep je primetio da je na moja interesovanja i karijeru svakako uticalo to što sam odrastao u senci 500 godina stare Bačke tvrđave i igrao se u dvorištu Franjevačkog samostana starog hiljadu godina.

Roditelji, bake i dede

U mojim venama je pomešana krv četiri različite nacije - Hrvata (Šokaca), Nemaca, Mađara i Slovaka. Naše ćerke Elena i India imaju još jednu - srpsku, pošto je supruga Sandra mešavina srpske i hrvatske krvi.

Otac Josip je bio poljoprivrednik, imao je nekoliko traktora i kombajna i u ono vreme, obrađivao naš "maksimum" od 18 jutara, još jedan "maksimum" u arendi (zakupu) i uslužno vršio žito i ubirao ostale poljoprivredne kulture brojnim drugim seljacima koji nisu imali takvu mehanizaciju. Ironija je da je moja porodica imala prvu vršalicu u Baču, kao i prvi autobus još tridesetih godina, a da ja danas ne vozim ni auto. Naime, položio sam vozački 1994, ali nikada nisam vozio. Bicikl i skije su jedino čime ja lično upravljam. U svemu ostalom - od automobila do aviona - voze me.

Majka je bila domaćica, danas ima 84 godine i još uvek nam bar jednom mesečno pravi omiljena jela mog detinjstva čije fotografije obožavaju da gledaju moji prijatelji na društvenim mrežama, posebno oni iz Beograda kojima su nazivi te hrane u najmanju ruku čudni i smešni: šmorne, šufnudle, tašci, u tepsiji krompira, sa sirom rezanaca, sauri ajer, gomboce sa grizom, gomboce sa šljivama...

Očeva majka Rozalija, sa kojom smo živeli, bila je 1900. godište, udala se sa 18 godina za nekakvog mađarskog kockara Zilahija i odmah razvela. Narednih 10 godina bila je "raspuštenica", što nije bila tako česta i društveno poželjna pojava u to vreme, da bi se za mog dedu Stjepana udala 1928. Ostala je njena fotografija iz dvadesetih godina sa dve prijateljice na novosadskom Štrandu, sve tri u kupaćim kostimima karakterističnim za modu tog vremena.

Robert Čoban od Bača do kralja tabloida

Majčin otac je bio krojač, radio je od svoje 13. godine do smrti u 81. i jako je voleo svoj zanat. Baka Marija, koju smo zvali Omica, bila je omiljena ličnost mog detinjstva, jedina od starijih koja sve dopušta, kod koje ideš da se bezbrižno igraš bez opasnosti da te neko probudi ujutro u pet i potera u poljske radove.

Omica, iako sa samo "osam razreda škole", govorila je tečno srpskohrvatski, nemački, mađarski i slovački. Slovački je naučila jer su njeni roditelji držali čardu na putu za Selenču. Često ponavljam njenu priču kako su ona i njene drugarice u nemačkoj školi kod časnih sestara, sa 13 godina plakale kao kiša kada je 1934. u Marselju ubijen kralj Aleksandar. Pripadnici najneslovenskije manjine u zemlji tada su još uvek bili više lojalni svom vladaru nego što je proteklih nekoliko decenija moguće zamisliti kada je reč i o većinskom narodu.

Prva ljubav i JNA

Rane osamdesete, kada sam ušao u tinejdžerske vode, bile su u mom slučaju mešavina prvih interesovanja za teme koje će posle obeležiti moju profesionalnu karijeru (vođenje dnevnika o zbivanjima u svetu, zemlji i u Baču), prvih ljubavi i svega onog što je obeležilo te "lude godine" čitave generacije. Prva devojka u koju sam se zaljubio zvala se Ružica, bio je to neki osmi razred Osnovne škole "Vuk Karadžić" u Baču. Druga je bila Ankica. Kasnije smo išli u tzv. deveti i deseti, u koji su došla i deca iz ostalih sela opštine Bač - Slovaci katolici i Slovaci protestanti iz Selenče, Muslimani iz Bačkog Novog Sela, Srbi Hercegovci čiji su preci doseljeni 1921. u Vajsku, Srbi starosedeoci iz Bođana, Srbi Bosanci, potomci kolonista iz 1945, Hrvati Šokci, Mađari, Nemci, Romi... Posle sam u JNA upoznao Makedonce, Slovence, Albance i ostale i ja sam sa 20 godina već poznavao 20 različitih dijalekata, mentaliteta, kuhinja... To je ogromna privilegija odrastanja u Vojvodini i u vremenu kada se služila JNA, u koju su dolazili vojnici iz cele SFRJ. Danas neko ko je rođen u Čačku, na primer, do svoje 20. godine ne sretne nikog ko nije Srbin, isto tako neko iz Bjelovara do svoje 20. godine sreće samo Hrvate.

Posle sam išao u Srednju ekonomsku školu u Bačkoj Palanci, gde mi je velika ljubav iz tog vremena bila Jugoslava Drašković iz Odžaka, koja će posle postati poznata glumica u Beogradu. Naša generacijska himna bila je pesma Bitlsa "Let It Be", koju smo nedavno ponovo zajedno otpevali na maturskom susretu 2021.

Dosta sam pisao i govorio o svojim danima u JNA. Proveo sam 12 meseci armije u kasarni u Pirotu, jedan od vojnika u našoj četi bio je i Ramuš Haradinaj, koji će deset godina kasnije postati poznat kao vođa paravojne OVK. Sećam ga se kao jedinog Albanca u četi koji je tečno govorio srpski i komunicirao sa nama drugima. Ostali Albanci su se tada već uglavnom družili međusobno. Važno je reći da smo mi u JNA došli svega dve nedelje nakon masakra koji je u kasarni u Paraćinu počinio vojnik Azis Keljmendi.

U to vreme, 1987/1988, JNA je ličila na onu kakvom ju je Rajko Grlić prikazao u filmu "Karaula", svi smo već bili pomalo raspojasani i raspušteni i nekako se videlo da to više nije ozbiljna vojska ozbiljne države.

Novinarstvo

One dnevnike iz detinjstva koji su kasnije odredili moju profesionalnu karijeru počeo sam da vodim 1980, u vreme velikih previranja u svetu, ali i u SFRJ: umire Tito; demonstracije su na Kosovu; cela zemlja strepi od sovjetske invazije; u svetu - osniva se "Solidarnost" u Poljskoj i počinje rušenje Istočnog bloka; Islamska revolucija u Iranu; sovjetska invazija na Avganistan; iransko-irački rat; dolazak Regana na vlast u SAD i Tačerove u Velikoj Britaniji... Sve te teme pratio sam tokom osamdesetih čitajući zagrebački Danas i beogradski Intervju (koji je u to vreme uređivao Aleksandar Tijanić) i 1990, prilično obavešten, osvešćen i pripremljen, javio sam se na konkurs novosadskog dopisništva Večernjih novosti.

Suprotno svemu za šta sam se "spremao", prva tema koju su mi dali da je "obradim" bilo je upoređivanje cena štofova u robnim kućama "Bazar" i "Nork". Potpisano inicijalima R. Č. Majka i dalje negde čuva taj "istorijski članak" na novosadskim stranama Novosti. Već nekoliko dana kasnije koleginica koja je pratila kulturu u Novostima se razbolela i mene su poslali na sednicu Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a tekst mi je objavljen u rubici Kultura u osnovnom izdanju Novosti, koje je distribuirano u celu zemlju.

Bilo je to vreme Ante Markovića, stabilnog dinara i visokog standarda i od novinskih honorara je moglo da se lepo živi pa sam vrlo brzo javio roditeljima da ne moraju više da mi šalju džeparac u Novi Sad, u kojem sam studirao pravo, jer sam dovoljno zarađivao pišući. Pored Novosti, objavljivao sam u studentskom Indeksu, omladinskom Stavu, sarajevskim Našim danima, beogradskom Vremenu i zagrebačkoj Areni... Bila je to 1990, godina koja mi je ostala u lepoj uspomeni jer je jedina sadržala sve prednosti "starog sveta" (mir, stabilnost, visok standard, jaku valutu...) i sve prednosti "novog sveta" (stranački pluralizam, slobodne medije...). Već sledeće, 1991. - "stari svet" je sa svojim prednostima i manama nestao a "novi svet" je pokazao svoje izopačeno lice - rat, hiperinflacija, politička represija Miloševićevog režima...

Rat

Rat sam proveo u Novom Sadu sa jednim bezuspešnim pokušajem roditelja da me "sklone od mobilizacije" kod rođaka u Nemačku. Proveo sam tamo nekoliko nedelja i 1. novembra 1991. vratio se u Novi Sad nakon što je zabranjen izlaz iz zemlje svim muškarcima starijim od 18 godina.

Pre toga, u septembru te godine sa kolegama iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine organizovao sam "Prozor", jedinstveni projekat u kojem smo s prozora našeg udruženja u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu svako veče u 19.30 čitali vesti koje zvanična Televizija Beograd nije smela ili nije htela da emituje. Nekim danima je dole na ulici stajalo i po 1.000 ljudi koji su želeli da čuju šta se zaista dešava u zemlji i regionu, koji je već goreo u plamenu rata.

U januaru 1992. na inicijativu Bože Ristanovića iz Užica, tadašnjeg predsednika Saveza studenata Univerziteta u Novom Sadu - kolega Velja Đurović (sa kojim sam partner u kompaniji i danas, 33 godine kasnije) i ja sa još nekoliko studenata i mlađih novinara, pokrenuli smo ponovo izlaženje studentskog lista Indeks.

U prvom broju objavili smo intervjue sa Zoranom Đinđićem, Goranom Milićem, Slavenkom Drakulić, ali i jednim od lidera Srba iz BiH - Nikolom Koljevićem. Pre izlaska drugog broja već su nas smenili i izbacili celu redakciju na ulicu. Primio nas je tada Mile Isakov, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, i mi smo uz pomoć nekoliko uticajnih prijatelja (Mihajlo Svilar, direktor AMB Grafike, Svetlana i Žika Berisavljević, Laslo Vegel iz Soros fonda...) uspeli da obezbedimo hartiju i novac za štampanje Nezavisnog Indeksa.

Bili smo prisluškivani

Tu smo ostali do oktobra 1992, kada smo se odlučili na u tom momentu samoubilačku ideju - pokretanje u toj godini već trećeg magazina - Novosadskog Indeksa. Počela je hiperinflacija, u susedstvu je trajao rat i sam bog zna kako smo sve to pregurali. Posebno kada se ima u vidu podatak koji smo saznali na suđenju Slobodanu Miloševiću 2003. - da su naše prostorije bile ozvučene od strane DB, o čemu je svedočio jedan od zaštićenih svedoka.

Tih godina prostorije redakcije bile su i demolirane od strane Branislava Lainovića Dugog, sa kojim ćemo kasnije postati prijatelji, čak je imao i "kolumnu" u "Novosadskom Indeksu. A do demoliranja prostorija je došlo nakon što je koleginica Goca Jovanović u intervjuu s Lainovićem za magazin Duga objavila nešto što je on posebno naglasio da "nije za novine". Nekoliko dana kasnije pucali su na njega ispred "Cepelina", ali je preživeo. Jedno drugo pucanje, osam godina kasnije - nije.

Novosadski Indeks je postao Svet 1993, ali je i dalje pratio isključivo politiku i rat u okruženju. Tek nakon mog studijskog boravka u SAD 1994. i potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. okolnosti u društvu su postale takve da smo mi shvatili kako je isplativije da promenimo koncept magazina i bavimo se temama iz oblasti zabave, muzike, mode, sporta, glumišta... Prvi takav broj, naravno sa Cecom Ražnatović na naslovnoj strani, izašao je 1996. i "sve posle toga je istorija"... i uglavnom poznato.

Brak i porodica

Godina 2003. je veoma važna u mom životu. Oženio sam se 11. oktobra, 31. oktobra sam prestao da pušim (od 15. do 35. sam pušio u proseku dve pakle dnevno), a u decembru sam prvi put stao na skije i jako se "navukao". Od tada odlazim na skijanje bar četiri-pet puta godišnje.

Sandru sam upoznao u kafani, na šta me ona često podseća kada pokušam da je odvedem na neku večeru na Beli dvor ili sličan "fensi" događaj. Venčali smo se posle godinu i po dana zabavljanja, raskidanja i mirenja. Svadba je bila celodnevna - prvi deo u crkvi u Baču. Još se u selu prepričava scena kad Ceca staje džipom na raskrsnici i pita meštane gde je katolička crkva.

Svi smo posle toga otišli u hotel "Hajat" u Beogradu, gde je bilo civilno venčanje i žurka. Bidermajer pred crkvom u Baču je uhvatila Nataša Bekvalac i posle toga se nekoliko puta udavala. Bidermajer u "Hajatu" je uhvatila Ruška Jakić, koja se nikada više nije udala. Što nas je navelo na zaključak da bidermajer pred crkvom - "radi".

Elena se rodila 2004, India 2006. Prva je danas studentkinja na univerzitet Bentli u Bostonu, gde je kao odbojkašica dobila sportsku stipendiju. Druga je ove godine upisala univerzitet Luis u Rimu i od septembra ni ona neće biti sa nama. Ne plašim se "empty nest" sindroma jer često putujemo da ćemo se viđati sa njima u Bostonu, Rimu, gradovima između ili kada od maja do avgusta budu u Novom Sadu na letnjem raspustu.

Veoma sam blizak i sa sestrom Lidijom i njenom decom Stefanom i Ines. Sestra je starija pet godina od mene i ona je kupovinom prvih ploča značajno uticala na moj muzički ukus, ali i intelektualni razvoj - pre svega zbog Azre, a onda posle i Džoun Bajz i ostalih.

Najveće radosti

Pored, naravno, momenata sa porodicom, najsrećniji sam kada sednem na bicikl, ukrcam se na voz, siđem u nekom selu u Vojvodini, sam ili sa društvom, i opalim 80 kilometara biciklističke ture. Tu naviku, koja je stvorila neki novi brend vezan za moje - "Biciklom kroz Vojvodinu", započeo sam tokom pandemije, kada nije moglo da se putuje izvan zemlje. Pored istoimene serije tekstova u novosadskom Dnevniku, iz tih putešestvija nastalo je nekoliko drugih projekata, poput onog "Dvorci Srbije, zaštita kulturne baštine", koji smo inicirali 2020. zajedno sa tadašnjim Ministarstvom kulture i informisanja.

Najsrećniji sam kada se posle takvog dana oznojen i umoran vratim kući, otuširam i legnem, organizam mi bridi a pred očima mi promiču slike sela, ljudi i prirodnih lepota koje sam tog dana video.

Tuga

Naravno, to su uvek bili gubici najdražih. Sećam se da mi je teško palo kada mi je umrla baka Rozalija 1983, imao sam 15 godina. Kao dete teško sam podnosio česte pogibije naših pasa (svi su se zvali Mikika), koji su stradali ili pod točkovima kola ili od metaka lovaca koji su povremeno išli u "lov na pse lutalice".

Kasnije sam valjda očvrsnuo i ne sećam se da sam pustio suzu kada su nas napustili drugi baka i deda, kao i moj otac. Vest o očevoj smrti dobio sam u Pekingu na konferenciji 2007.

Sećam se da su mi suze krenule u bioskopu u Bostonu kada sam 1994. prvi put gledao "Šindlerovu listu". Posle toga kada mi je umro kum Dragan Đukić, koji nas je prerano napustio, i poslednji put kada sam otišao ispred Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" nekoliko dana posle tragedije i video reke istopljenog voska kako teku sa trotoara ka drumu. Suze su same krenule.

Planovi za budućnost

Tokom pandemije koronavirusa usvojio sam svojih "10 principa za jačanje imuniteta", od kojih je možda najvažniji taj da sam sebi zacrtao da u proseku svaki treći dan provedem u nekoj aktivnosti u prirodi, kako sam ja to nazvao - "outdoor day". Dakle, najmanje 122 dana godišnje upražnjavam jednu od ove četiri aktivnosti na otvorenom - plivanje u morskoj vodi, skijanje, hajking i vožnja bicikla u prirodi. Dok prve dve aktivnosti za nas koji živimo daleko od mora i visokih planina predstavljaju neku vrstu luksuza, druge dve su primenljive za svakog iz Novog Sada ili Beograda, na primer, svaki dan. Svaki dan možete da odete do Fruške gore ili Avale i pešačite, da vozite bicikl uz Dunav ili Savu...

Na društvenoj mreži Iks kao svoj slogan stavio sam "4P": Porodica, posao, prijatelji i putovanja. Trudiću se da ostatak života provedem okružen sa ova četiri "P", da što više budem sa porodicom, da što kasnije odem u penziju (ili kao moj deda krojač - nikad!), da se puno družim sa prijateljima i da nastavim da putujem po svetu. Trenutno sam na 95 zemalja. Volim našu kuću u centru Novog Sada, naše dvorište i kućne ljubimce - pse Mulan i Arčija, mačka Bucija. Volim svoj život na relaciji Novi Sad - Beograd, uglavnom biciklom i vozom. Volim svoje prijatelje u Novom Sadu i Beogradu i naša redovna druženja. Volim Balaševićev stih "Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje" i zaista imam prijatelje u skoro svim gradovima Srbije i regiona i mnogim gradovima sveta. Uvek im se javim kada dođem u njihovo mesto i uvek se lepo provedemo. U "Didinoj kući" u Baču, koju drže moj brat od strica Stjepan i njegova žena Stanka, bar jednog godišnje okupi se uz tamburaše cela porodica. Želim da nastavim život u tom "laganom ritmu", kako peva Zvonko Bogdan.

Poruka za kraj

Verujem da čovek uči i sazreva celog života. Moj savet mladim ljudima kojima često imam prilike da predajem na fakultetima ili u novinarskim školama jeste da probaju da nađu posao koji vole, jer od toga nema veće sreće u životu. Niti veće nesreće od toga da svaki dan ideš na posao sa knedlom u grlu.

 Čoban o Balaševiću