"IZ PEĆI SAM OTIŠLA SA DVE KESE, A VRATILA SE U PRAZAN STAN" Ispovest Snežane Paunović u "Neispričanom" o detinjstvu na Kosovu: "Ubijali su ljude na njivama"
Pre gotovo tri decenije napustila je rodnu Peć sa dvogodišnjim sinom u naručju, ostavljajući za sobom dom, uspomene i život koji je do tada gradila. Danas, kao ministarka državne uprave i lokalne samouprave, Snežana Paunović retko govori o sebi, ali je u emotivnoj ispovesti u emisiji "Neispričano" na Kurir televiziji, autorke i voditeljke Jelene Pejović, otvorila najintimnije stranice svog života. Od odrastanja uz Pećku patrijaršiju, preko prijateljstva sa Albankom i studentskih dana u Prištini, do egzodusa 1999. godine i političkog puta koji je, kako kaže, bio posledica svega što je proživela.
Govoreći o detinjstvu, Paunović je istakla da je Peć za nju i danas mnogo više od mesta rođenja.
- Možda sam najsrećnija danas, slušajući vašu najavu, što je moja Peć još uvek moja adresa. Sve ostalo je privremena situacija - rekla je ministarka.
Kako je ispričala, odrastanje u neposrednoj blizini Pećke patrijaršije predstavljalo je blagoslov, ali i obavezu koja čoveka prati kroz ceo život.
- Porta Pećke patrijaršije bila je naše dvorište, utočište i mesto gde ste odlazili da se molite, da sretnete ljude koje volite i pronađete mir. Bake su nas učile da pripadamo tom mestu i da ostanemo ljudi bez obzira na sve. Oblikovale su nas rečima da ne postoji toliko velika žrtva koliko je veliki cilj da kroz život ostanete čovek. Pobedite sebe, pobedite zver u sebi i ostanite čovek po svaku cenu - rekla je Paunović.
Prisustvo različitih naroda u Peći, kaže, bilo je prirodan deo svakodnevice. Podsetila je da je kao dete odrastala rame uz rame sa albanskim vršnjacima i da je upravo zahvaljujući jednoj prijateljici naučila albanski jezik.
- Osnovnu školu završili smo zajedno, po istom programu. Albanski nije bio strani jezik, morao se znati jer smo živeli zajedno. Imala sam drugaricu koja je bila Albanka. Njena majka je odlično govorila srpski, a ja sam uz njih naučila albanski gotovo do savršenstva. Naše detinjstvo bilo je vezano za njihove običaje, tradiciju i jezik. Kao deca nismo pravili razlike - ispričala je.
"Nastava se organizovala po kućama i podrumima"
Prema njenim rečima, promene su postale vidljive tokom srednjoškolskih dana, kada su, kako kaže, albanski učenici napustili obrazovni sistem Srbije.
- Tada je počelo razdvajanje. Organizovali su nastavu po kućama i podrumima, a kasnije je upravo to predstavljano kao dokaz da Srbija nije dozvoljavala školovanje. Danas mnogo lakše prepoznajemo šta je spin, ali tada, kao deci, bilo nam je neshvatljivo da se iste stvari predstavljaju potpuno drugačije svetu - rekla je Paunović.
Posebno se prisetila slučaja masovnog trovanja albanskih učenika, navodeći da je tada, kako tvrdi, cela priča bila predstavljena međunarodnoj javnosti na način koji nije odgovarao onome što je ona videla.
- Pili smo istu vodu, a odjednom su, navodno, otrovana samo albanska deca. Kao dete od 15 ili 16 godina nisam mogla da razumem kako je to moguće. Danas mi je, sa ove distance, jasno kako su nastajali narativi koji su kasnije korišćeni kao opravdanje za ono što se dogodilo - kazala je.
"Ljudi su ubijani na njivama"
Govoreći o svom ulasku u politiku, ministarka je rekla da se u Socijalističku partiju Srbije učlanila sa 16 godina jer je verovala da tadašnja politika Srbiji i Srbima na Kosovu i Metohiji obezbeđuje opstanak.
- Da sam mogla, učlanila bih se i ranije. To nije bila politička moda, već osećaj da država prvi put štiti ljude koji tamo žive. Za nas na Kosovu i Metohiji to je značilo život - rekla je Paunović.
Podsetila je i na atmosferu u kojoj su, kako tvrdi, srpska deca trpela napade zbog nacionalnih obeležja.
- Dešavalo se da budu fizički napadnuta deca samo zato što na školskoj priredbi nose srpsku ili crnogorsku narodnu nošnju. Tada shvatite da vam neko osporava elementarno pravo na identitet - navela je ona.
Govoreći o godinama koje su prethodile sukobima, Paunović je ocenila da je nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji trajalo mnogo pre 1998. godine.
- Mnogi misle da je rat počeo 1998, ali za ljude koji su tamo živeli on je trajao mnogo duže. Ljudi su ubijani na njivama, otimana im je zemlja, pomerane su međe. Kad god nije bilo objašnjenja, govorilo se o velikosrpskom nacionalizmu kao opravdanju za nasilje nad Srbima - rekla je.
Na pitanje da li je nešto moglo da bude urađeno drugačije tokom 1998. godine, Paunović je odgovorila da je, prema njenom viđenju, važno podsetiti na okolnosti koje su prethodile akcijama srpskih snaga.
- Adem Jašari je sa svojom grupom onemogućavao saobraćaj između Peći i Prištine. Na tom putu su ginuli Srbi i presretane su porodice. Kada su putni pravci praktično bili prekinuti i kada su postojale ozbiljne žrtve tih napada, država nije reagovala bez razloga - rekla je ministarka.
Jedan od najemotivnijih delova razgovora odnosio se na ubistvo mladića u kafiću "Panda" u Peći, među kojima su bili i njeni prijatelji.
- Sve sam ih poznavala. O Ivanu Radeviću govorim kao o nekome sa kim sam odrasla, išla u osnovnu školu, družila se kroz srednju školu i bila u Mladim socijalistima. Peć nosi veliku tragediju o kojoj će se tek govoriti. Naša je obaveza da ih nikada ne zaboravimo - rekla je Paunović.
O junu 1999.
Posebno emotivno govorila je o junu 1999. godine, kada je zajedno sa porodicom napustila rodni grad.
- Nismo imali svest šta se zapravo dešava. Gledali smo kako se povlači naša vojska i osećali strah. Mislili smo da odlazimo privremeno, dok ne prođe prvi talas. Otac je želeo da ostane, verovao je da će nas sačekati kada se vratimo. Insistirali smo da krenemo svi i danas sam zahvalna Bogu što je tako bilo - ispričala je.
U tom trenutku, kaže, sa sobom nije ponela gotovo ništa.
- Imala sam dvogodišnjeg sina Uroša. Poneli smo nekoliko kesa garderobe i dve njegove igračke. Zavese su ostale na prozorima, stan smo zaključali i otišli. Kada sam se posle nekoliko godina vratila, u njemu više nije bilo ničega. Nije bilo slavina, radijatora, sve je bilo odneto - rekla je.
Posebno se seća odlaska u Pećku patrijaršiju neposredno pre napuštanja grada.
- Otišli smo da tražimo blagoslov. Pitala sam mati Varvaru šta će one da rade, a ona mi je odgovorila: "Mi ostajemo ovde. Čuvaće nas Trojeručica." Taj narod koji je ostao u Patrijaršiji zaista je sačuvan, ali mnogi koji su izašli iz njenog dvorišta nisu imali tu sreću - ispričala je.
I posle gotovo tri decenije, kaže da svoj odlazak ne smatra trajnim.
- Sve ovo je privremeno. Možda nećemo vi i ja dočekati, ali verujem da će neka nova pokolenja ponovo odrastati u dvorištu Pećke patrijaršije. To pravo je toj deci grubo oduzeto i verujem da će ga jednog dana vratiti - rekla je Paunović.
Kurir.rs
