Politički analitičar Darko Obradović, govorio je i ekskluzivno analizirao slučaj povratnice Dragice Gašić, koji je kako je i on napomenuo izazvao različite emotivne reakcije u Srbiji.
Kontraverzni slučaj Dragice Gašić izazvao je raznovrsne emotivne reakcije u javnosti Srbije. Ovaj slučaj predstavlja možda najupečatljiviji skorašnji primer sudbine povaratnika na Kosovu od završetka rata. Ono što nikoga nije ostavilo ravnodušnim ogleda se upravo u činjenici, da jedina srpkinja u Djakovici, ne može čak ni hleb da kupi. Ovaj slučaj ali i mnogi raniji slučajevi povratnika, pokrenuli su javno razmatranje modaliteta i organizovanja bezbednog povratka raseljenih lica, pre svega Srba. To je opet u javnost iznedrilo ideju o srpskoj verziji kibuca. Osnovno polazište onih koji ovakve ideje zagovaraju jeste fizička odvojenost kao preduslov bezbednosti. Da li je fizička distanca garancija bezbednosti i u kom pravcu to vodi?
Kada ulazimo u analizu povratka raseljenih, moramo da krenemo od toga da je država Srbija zadnjih 5 godina izdvojila značajna sredstva. I to u vidu pomoći za pokretanje samostalnog biznisa, snabdevanje poljoprivrednom mehanizacijom, izgradnjom poljoprivredne infrastrukture kao što su hladnjače i drugi objekti, pa i naselja kao „Sunčana dolina“. Uveliko je na snazi i čuveni „kosovski dodatak“. Svakodnevna je interakcija u pogledu mapiranja potreba. Imamo čitavu kampanju da se kupuju proizvodi proizvedeni od strane srpske zajednice sa Kosova.
Uprkos sveobuhvatnim naporima na unapređenju i zaštiti Srba na Kosovu, javnost je suočena sa sve učestalijim incidentima. Napadima na duhovnu kulturnu baštinu, na sve otežaniji položaj Srba u enklavama južno od Ibra. Imamo slučajeve iz Orahovca.
Na osnovu rezolucije 1244 međunarodne oružane snage kroz misiju KFOR-a zadužene su za svakodnevno sprovođenje mira i zaštitu kritičnih lokacija i crkvenih objekata. Vremenom pojedini takvi zadaci su prebačeni i na kosovsku policiju. Pošteno je reći da objekti koji su pod zaštitom su bezbedni. Rešenje je odsustvo motivacije za provokacije i napade, a ne fizička zaštita.
Surovo ratno nasleđe, nerasvetljeni zločini nad Srbima i Albancima još uvek predstavljaju konfliktni potencijal. Osećaj nepravde prožima dobar deo stanovnika na obe strane. Nakon 20 godina od konflikta mnoga pitanja su ostala otvorena. Mnoge političke karijere se upravo grade na tim otvorenim pitanjima.
Pitanje Kosova je dugo vremena bilo „sigurna kuća“ od svake druge političke odgovornosti. Za odsustvo reformi i napretka utočište se uvek pronalazilo u „Kosovskom čvoru“. Sa druge strane novonastala izgradnja Kosovskog društva na temelju ratne „pobede“, ne daje očekivane rezultate. I sve više se stvara utisak da se kroz primenu mitomanskih ideja i profesionalnog nacionalizma može kompenzovati odusustvo jasne strategije razvoja kosovskog multietničkog društva. To se neće dogoditi, i nikada u istoriji takav pristup nije dao rezultate bez posledica po sudbine običnih ljudi. Te sudbine su oličene u odsustvu elementarne bezbednosti, strahu za egzistenciju, i permanetnim iseljavanjem. Odbijanje Kosova* da učestvuje u naprednim regionalnim inicijativama kao što je „Otvoren Balkan“ direktno ce se odraziti na kvalitet života običnih ljudi. U takvom scenariju odsustva perspektive postoje dva, možda paralelna, ishoda. Jedan se tiče iseljavanja, a drugi se tiče bezbednosti u širem smislu. Sa manjim prekidima bezbednosne dileme su upravo ono što karakterše odnos Srba i Albanaca na Kosovu.
NE PROPUSTITE
Postizanje političkog obavezujućeg sporazuma nekad se čini blizu, a nekad daleko. Međutim, potreba za bezbednošću i multietničkim skladom je permanetna. Sve ovo nam nameće sledeća pitanja. Da li deca koja nisu učestvovala u neprijateljstvima moraju stražarno da idu u školu? U čemu je njihova predpostavljena krivica. U čemu je krivica svih onih pojedinaca za koje ne postoje optužbe za zlodela. A u čemu je motivacija druge strane da neguje i održava neprijateljstvo prema nedužnima kao vid pripisivanja nekakve kolektivne krivice, a samim tim i kolektivne kazne.
Usled ovako sumorne retrospektive realnosti, u javnosti su počele da provejavaju razne ideje i scenariji u cilju podizanja nivoa bezbednosti malobrojnih Srba. Kao mogući scenarij spominjalo se i obrazovanje „srpskih kibuca“. Ovakva ideja potekla je iz površnog poznavanja koncepta kibuca u prvim danima obnove jevrejske države. Sam koncept implementacije deluje primamljivo u pogledu podizanja i osnaživanja eknomske sposobnosti našeg naroda. U tu svrhu država Srbija svakodnevno podržava uspostavljanje zadruga.
Zagovaranje primene koncepta kibuca nije novost, svoju tezu zasniva i u bezbednosnim implikacijama. To stanovište se bazira na obrazovanju povratničkih zajednica, po uzoru na jevrejske kibuce se početka 20.veka. Ukoliko napravimo paralelu u tom pravcu. Ne deluje ne izvodljivo da dođe do obrazovanja kompletno novih povratničkih naseobina, koje bi u osnovi bile samoodržive ali i izolovane od okruženja koje je neprijateljsko prema njima. Kako bi se ovakva jedna ideja razmatrala moramo prvo razumeti šta je kibuc. Kibuc je pre svega agrarna pionirska zajednica koja je osnivana, u to vreme, na poprilično neuslovnom i negostoljubivom terenu i okruženju. Prvi stanovnici kibuca bili su mladi Jevreji dominatno iz Istočne Evrope. Svoje pionirske zajednice-kibuce osnivali su na zemlji koju je prethodno kupio Jevrejski nacionalni fond. Cela ova aktivnost je čvrsto bila prožeta motivacijom o povratku na zemlju svojih predaka. I značilo je u praksi svedočenje napora za obnovom Eretz Izraela. Kasnije su kroz izraelsku istoriju kibuci pokazali snažan razvojni i preduzetnički potencijal, ali i odbrambeni potenicajl. Odbrambena komponenta se ogledala pre svega u njihovom položaju na rubnim teritorijama i snažnoj samodovoljnoj zajednici koja stvara uslove daljeg razvoja ali i zaštite povratnika u zemlju svojih predaka.
Kasnije tokom sredine 20. Veka nakon proglašenja nezavisnosti Izraela došlo je do još veće ekspanzije uspostavljanja novih kibuca, kao socio-ekonomskih zajednica. Uvažavajuci sve okolnosti možemo predpostaviti da uloga kibuca nije bila zanemarljiva u tom turbulentnom periodu. Takva organizacija i motivacija povratnika svakako je stvarala preduslov bezbednosnog opstanka zajednice koja je htela ne htela morala imati svoju zaštitnu bezbednosnu komponentu. Potonje redove ukoliko bi smo ukrstili sa sadašnjom situacijom na Kosovu uvidećemo da su okolnosti bitno drugačije. Ali i slične. U trenutku nastanka kibuca Velika Britanija je imala mandat nad Palestinom. U slučaju Kosova postoji rezolucija 1244 i mandat međunarodne zajednice. U današnjim okolnostima bezbednost je u nadležnosti međunarodnih snaga, a obaveza povratka raseljenih je u Rezoluciji 1244. Lično sam protivnik svake izolacije i odvojenosti po nacionalnom ključu. Međutim, na Kosovu i ovako postoji ta odvojenost u enklavama gde žive Srbi. Primer Dragice Gašić pokazuje da je nacionalna separacija veoma prisutna. Što upućuje na logičan zaključak da bi veći broj povratnika morao iznova da uspostavlja naselja koja bi bila samoodrživa, a njihovi proizvodi povlašćeni i kao takvi prepoznati među sunarodnicima. U takvom razvoju događaja te novo-stare naseobine bi morale biti u potpunosti obezbeđene od strane KFOR-a. Naseobine bi morale biti zaštićene lakim fortifikacijama, ogradama i sl. Nove škole i osnovne ustanove bi morale biti iznova podignute, a to bi neko morao da plati. Da li takva spremnost postoji kod srpskih multimilionera? Nerealno je očekivati uvek od države da bude pokrovitelj takvih ideja. Sve ovo zvuči kao jedan utopistički i primamljiv scenario za povratak raseljenih. Čak i da ne postoje brojna ograničenja i prepreke, ostaje ključno pitanje. To pitanje jeste a ko bi hteo u 21. Veku da živi tako? U čemu bi bilo uporište takve motivacije za povratak. Kolika je spremnost za odricanjem među raseljenima, a koliko među onima koji bi bili tkz. pioniri. U toj motivaciji oni koji kandiduju takvu ideju o tim kibucima, previđaju činjenicu da se i Albanici obilato iseljavaju. Zamrznut konflik stvara psihološki pritisak na obe strane i odsustvo predvidljivosti životnih prilika. Upravo iz tih razloga treba operisati sa kategorijama koje već imamo, a to su Zajednica srpskih opština, Otvoren Balkan, sveobuhvatni kompromisni sporazum iz čega bi proistekla važna pretpostavka i motivacija za povratak. Neispunjenje obaveze uspostavljanja Zajednice srpskih opstina dodatno usloznjava perspektivu za povratak. U bezbednosnom smislu svakako je neophodno poraditi na podizanju kapaciteta za opažanje i izveštavanje o pretnjama u srpskim sredinama, omasovizacija video nadzora direktno povezanog sa međunarodnim snagama nameće se kao početni korak. Pozitivna iskustva kibuca u pogledu organizacije samozaštite su svakako primenjiva, međutim akcenat pre treba staviti na razvojne uslove. A sama bezbednosna situacija se projektuje kroz jačinu i partnerstvo u političkom odnosu Beograda i NATO-a (KFOR-a). Zahvaljujući dobrim političkim odnosima moguće je vršiti projekciju politike u pogledu zaštite Srba.
Za kraj, kibuc kao pretpostavka razvoja u teškim uslovima predstavlja dobru osnovu, dok kibuc kao bezbednosna osnova može predstaviti put izolacije, zaoštravanja i konflikta u uslovima pod kojima nije ni poznata spremnost i motivacija za takav život. A takav život ne žele ni Srbi ni Albanci. Kibuc na Kosmetu bi značio i korak nazad u odnosu na prava proistekla iz zemljišnih knjiga i vlasništva.
Ono što svima daje nadu i novu perspektivu jeste to što je inicijativa „Otvoreni Balkan“ napravila jasnu razliku između onih koji bi da sarađuju i grade bolje uslove života za svoje građane i onih koji bi da beže u ogoljeni nacionalizam, praćen nacionalnim segregacijama.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
