Anto Nobilo je najpoznatiji hrvatski advokat. U advokaturi je gotovo tri decenije. Pre toga je radio kao tužilac. Pojavljuje se u mnogim medijski atraktivnim predmetima - hapšenju vođe paravojne garde Željka Ražnatovića Arkana, ubistvu srpske porodice Zec u Zagrebu početkom devedesetih, bio je angažovan i u jednom predmetu u Haškom tribunalu...
U intervjuu za Kurir Nobilo govori o slučajevima na kojima je radio, ali se osvrće i na trenutni položaj Srba u Hrvatskoj, na "Oluju" i proterivanje Srba iz hrvatske države sredinom devedesetih, a otkriva i detalje o dogovorima između nekadašnjih predsednika Srbije i Hrvatske...
Ovog meseca je obeleženo 30 godina od ubistva srpske porodice Zec u Zagrebu, vi ste u sporu protiv Hrvatske zastupali preživele članove ove porodice - dvoje dece... Kako, kao iskusni pravnik, doživljavate činjenicu da niko nije odgovarao za ubistvo troje članova te porodice?
- To što gotovo niko nije odgovarao za ubistvo porodice Zec govori o pravnom i političkom stanju u kakvom se Hrvatska kao država našla u devedesetim godinama, pa i kasnije. Kažem gotovo niko, jer je Tomislav Merčep, istina prekasno, tek 2016. godine osuđen po komandnoj odgovornosti i za smrt porodice Zec. Faktički komandant ubicama je bio Merčep, tada i kasnije u vreme suđenja savetnik ministra unutrašnjih poslova. Niko ga ni nakon ovog ubistva nije smenio. Bio je istaknuti član HDZ. Ubice su bile pripadnici rezervnog sastava MUP Hrvatske. Mislim da ću biti najbliže istini ako kažem da je političko stanje u kome se našla Hrvatska, kao i demontiranje dosta kvalitetnog pravosuđa iz doba Jugoslavije osamdesetih godina, prouzrokovalo ovakav pravosudni ishod jednog zločina koji još uvek zgrožava javnost. A apsolutno sam siguran - da je porodica Zec bila hrvatske nacionalnosti, a ubice Srbi, i onda i danas bili bi osuđeni.
Da li je i vas iznenadila izjava hrvatskog predsednika Zorana Milanovića da su "preživeli članovi porodice Zec dobili odštetu, šta još treba", te njegova tvrdnja da hrvatska država nije umešana u taj zločin, već je to bila obična kriminalna pljačka bogate porodice?
- Da, iznenadila me. Očito je u posedu pogrešnih informacija. Da me pitao, sve bih mu objasnio. Od novembra do decembra 1991. ovi Merčepovi eskadroni smrti ubili su 44 ljudi. Sve žrtve imaju istu karakteristiku - Srbi su i bili su imovinski u nešto boljoj situaciji, ili su ti eskadroni smatrali da se isplati opljačkati. Greh države je u tome što su oni bili rezervni sastav MUP. Oružje, uniforme, automobile i sve ostalo dobijali su iz hrvatske policije. Stvarni zapovednik bio im je savetnik ministra unutrašnjih poslova. Kad se vodio postupak protiv Merčepa za ratne zločine još 2015/16. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova plaćalo mu je odbranu. Jednostavno je - ako policija vrši serijska ubistva, onda možemo reći da ih je ubila država i da je država odgovorna. Ako policija nije izvršni organ države, onda ne znam ko je. Sve ovo znam vrlo precizno, jer sam kao tužilac zatražio hapšenje petnaestak Merčepovih ubica u proleće 1991. Držali smo ih u pritvoru, vodili istragu, ali kad sam ja 1. jula 1992. otišao iz tužilaštva u advokate, odmah nakon toga su pušteni.
Zanimljivo je to kako ste uopšte uspeli u nameri da obezbedite odštetu preživelim članovima porodice Zec...
- Odšteta za porodicu Zec je dobijena samo zbog pritiska medija, kojim sam dao materijale o zločinu. Predsednik vlade Ivo Sanader je najpre odbio da isplati odštetu, uz obrazloženje koje mu je napisalo tužilaštvo, a glasilo je: "Mi ne znamo da li su ubice porodice koji su bili policajci ubili unutar radnog vremena ili van radnog vremena." Na to su mediji poludeli, a ja sam glavnom uredniku tiražnog nedeljnika Nacional, pokojnom Ivi Pukaniću, dao slike leševa majke i ćerke iz policijskog foto-elaborata. On je to "razvalio" na pet-šest stranica. Bilo je brutalno. Grozno. Odmah ujutro, po izlasku Nacionala, zove me premijer Sanader, traži od mene obustavu medijskog rata i pristaje na isplatu odštete. Dakle, ja sam svoj advokatski cilj postigao, pomogao toj deci, ali uz pomoć medija. U suprotnom, parničili bi se sa Republikom Hrvatskom na sudu možda 10 godina.
Koliko danas treba da plaše zapaljiva antisrpska retorika i sporadični fizički napadi na Srbe u Hrvatskoj? Kako uopšte ocenjujete položaj Srba u Hrvatskoj danas?
- Treba reagovati na svaki ispad koji širi međunacionalnu mržnju. To je vrlo osetljiva tema i lako može izmaći kontroli. Međutim, položaj Srba danas u Hrvatskoj je, generalno gledajući, zadovoljavajući. Srbi su u vladi Hrvatske. Imaju potpredsednika vlade Miloševića. Tu je profesor Pupovac, dugogodišnji vođa hrvatskih Srba. Imamo izborni zakon koji Srbima garantuje tri mesta u parlamentu. Mislim da je Srbima van urbanih središta, na teritorijama oko kojih se vodio rat - Banija, Kordun, Severna Dalmacija - najveći problem ekonomska situacija. Ta ekonomska situacija, tj. nedovoljno radnih mesta, teraju sve, i Hrvate i Srbe, na napuštanje te teritorije. Paradoks je da i Hrvati i Srbi napuštaju teritoriju oko koje su ratovali pre 30 godina i prolili toliko krvi. Sada ta područja oko kojih se ginulo nikome više nisu važna.
Jednom ste rekli da su devedesetih, "u strateškom smislu, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević bili saveznici, premda su u Hrvatskoj i BiH ponegde bili u taktičkom sukobu". Možete li nam reći nešto detaljnije o odnosu predsednika Hrvatske i Srbije?
- Mislim da je ta moja opaska bila tačna. Najviše crpim saznanja iz sedmoipogodišnjeg suđenja komandantu operativne zone HVO - Srednja Bosna, generalu Tihomiru Blaškiću, u Hagu. Bio sam mu branilac. I Tuđman i Milošević su imali ideju podele Bosne. Taktizirali su pod pritiskom međunarodne zajednice, ali, da su mogli, sigurno bi podelili Bosnu. Obojica su smatrali da bi - ako se Srbija i Hrvatska dogovore i podele Bosnu i Hercegovinu - to mogao biti osnov za dugotrajni mir. Franjo Tuđman je hteo da obnovi Banovinu hrvatsku i tako postane hrvatski predsednik u najvećim mogućim granicama u istoriji. Maček je to učinio, ali samo u sklopu Kraljevine Jugoslavije, i to je ubrzo nestalo u vihoru Drugog svetskog rata. Milošević je nastavio politiku Kraljevine Srbije, koja nije nikada definisala svoje granice i koja je najpre širila na jug (Makedonija), a kad su je Bugari zaustavili, okrenula se prema Bosni (Crna ruka, Gavrilo Princip itd.). Tu je kontinuitet neke srpske nacionalne politike sa kraja 19. i početka 20. veka. Milošević je znao da delove Hrvatske neće moći zadržati. On je samo zloupotrebio Srbe u Hrvatskoj kako bi oslabio pregovaračke pozicije Tuđmana u BiH.
Šta je, po vama, bila hrvatska akcija "Oluja" 1995. godine, tokom koje je iz Hrvatske proterano više od 200.000 Srba?
- Dve strane na "Oluju" gledaju sa međusobno suprotstavljenih gledišta. Ja mislim da je istina negde na sredini. Hrvatska je po ustavu i međunarodnom pravu imala pravo snagom oružja da uspostavi kontrolu nad Krajinom i uvede taj prostor u ustavnopravni poredak Republike Hrvatske. To je bio međunarodno priznata hrvatska teritorija. Ali hrvatska vojska i policija morale su, prilikom planiranja borbenih operacija, predvideti i mere da se zaista uspostavi javni red i mir, a to znači da se osiguraju životi i imovina civila. To, nažalost, nije učinjeno. Iza borbenih gardijskih jedinica, koje su relativno čisto borbeno delovale, dozvolio se ulazak drugog ešalona rezervista, pa i civila, redom stanovnika, koje su srpske snage 1991. godine proterale iz njihovih sela. Tu dolazi do pljačke, nakon čega se pale srpske kuće i privredni objekti - njih 16.000, ali, nažalost, i ubistava onih malobrojnih Srba koji su ostali. S druge strane, pobunjeničke srpske vlasti su naredile evakuaciju. Srpski civili po komandi krajinskih vlasti napuštaju Hrvatsku. Tih 200.000 su u srpskoj organizaciji otišli u BiH i dalje u Srbiju. Ali u hrvatskoj organizaciji su im popalili sela i pobili brojne civile kako se Srbi ne bi vratili. Tu u Hrvatskoj to neće niko da prizna, ali tih 200.000 Srba u demografskom i ekonomskom smislu u Hrvatskoj fale, nedostaju.
O oslobađanju Gotovine i Markača
Odmah sam rekao: "Okej, oni su nevini, ali zločini su se dogodili"
Mnogima je, vidite i sami, i danas neshvatljivo da su hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni u Hagu za zločine u "Oluji"...
- General Gotovina i Markač su u Hagu oslobođeni, i to je činjenica koju treba poštovati. Ali već prvog minuta nakon izricanja presude, kao stručni komentator na TV (RTL), rekao sam: "Okej. Oni su nevini, ali zločini su se dogodili. Očekujem da će hrvatski sudovi procesuirati niže linije zapovednika i neposrednih izvršilaca, jer neko je zločine počinio." Nažalost, nisu me poslušali.
Boban Karović/ Kurir.rs
NE PROPUSTITE
NE PROPUSTITE
bonus video:
