OLBRAJTOVA BILA ZA TO DA SE MILOŠEVIĆU U GLAVU UPERI PIŠTOLJ: Kako je predsednik SRJ priznao da je "glupa budala"

"Ako imam jedno opšte osećanje, onda je to da sam previše verovao ljudima".

Ser Roberts je o četvorogodišnjoj (od 1994. do 1997. godine) službi u Beogradu, koja je podrazumevala brojne susrete sa srpskim predsednikom i ostalim političkim akterima tog vremena, pisao u svojoj knjizi "Razgovori s Miloševićem".

Prvi susret s Miloševićem

U sećanju britanskog diplomate je do detalja ostao njegov prvi privatni sastanak sa Miloševićem.

- Kao što ću kasnije otkriti, svi takvi mali sastanci održavali su se u Miloševićevim kancelarijama na prvom spratu; bio je to niz od tri međusobno povezane sobe, sa čekaonicama desno, kancelarijom njegovog ličnog sekretara u sredini i njegovom kancelarijom levo, iz koje su dalje vodile druge prostorije koje su se mogle korisiti za obroke. Njegova kancelarija je bila velika i klasična. Nije bilo televizije ili nekih drugih drangulija. Veliki sto sa relativno malo hartije za rad – Srbija svakako nije bila autokratija koja počiva na papiru – i velika fotografija njegove supruge na zidu levo od stola. Milošević me je ponudio da sednem u jednu od četiri ili pet fotelja koje su bile razmeštene oko okruglog staklenog stola, na kojem je stajao veliki časovnik. Uprkos očiglednim pokazateljima, on je retko ostavljao utisak da mu se naročito žuri. Formalno oslovljavanje ostalo je sačuvano: gospodine predsedniče, gospodine Roberts. Ponudio mi je uobičajeno: kafu, voćni sok ili šljivovicu - navodi Ajvor Roberts.

Supruga mu je bila jedini pravi prijatelj

Uticaj Mire Marković na Slobodana Miloševića je legendaran i, po mom osećaju, bio je samo štetan, ocenjuje Ajvor Roberts. Dodaje da je Markovićeva svog supruga držala u šaci iako je on bio potpuno racionalan, a ona sva u vlasti ideologije. Oko svih važnih stvari, ističe ser Roberts, Milošević se devedesetih konsultovao s Markovićevom, pod njenim uticajem počeće da okreće SRJ prema Istoku, dok će mu uzori u jednom trenutku postati Kina i Severna Koreja.

- Imao je veoma malo bliskih prijatelja. Odbacivao je kolege i prijatelje kada bi poslužili svojoj svrsi, ali ih je uklanjao na način koji ih je obično sprečavao da mu naškode. Jedinog pravog prijatelja imao je u svojoj supruzi - piše Roberts u svojoj knjizi sećanja.

Oproštajni susret Robertsa i Miloševića, 1997. godine, bio je i prilika da se sumira pređeni četvorogodišnji put, koliko je ovaj Britanac proveo u Beogradu. Upitan šta su njegove greške, Milošević je Robertsu odgovorio da je sigurno mnogo grešio, ali da nije pravio katalog grešaka. "Ako imam jedno opšte osećanje", rekao je on tada, "onda je to da sam previše verovao ljudima".

- Sačuvavši ozbiljan izraz lica, vratio sam ga u prve dane na funkciji. Milošević je rekao da je bio neverovatno proamerički čovek u početku. SAD su bile apsolutno odlučno protiv raspada Jugoslavije. Dobro je poznavao SAD i Amerikance iz svoje ranije bankarske inkarnacije i u Americi se lepo osećao. Zato je bio pomalo šokiran kad je shvatio da su se Amerikanci okrenuli protiv njega - navodi Roberts i dodaje:

- Jedna od njegovih najvećih ličnih grešaka bila je svađa sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom. Na 600. godišnjicu Kosovskog boja, u junu 1989, Milošević je organizovao veliki miting u Kosovu Polju, na kojem su bila rukovodstva svih republika, ceo diplomatski kor i predstavnici centralne i lokalnih vlasti. Jedini uglednici koji nisu prisustvovali bio je novopostavljeni Cimerman i još nekoliko predstavnika zemalja koje je on naterao da bojkotuju ovaj događaj. Zato je Milošević odlučio da ne primi Cimermana. Tako se nisu sreli duže od godinu dana. Milošević je rekao, ovako iz retrospektive, da se poneo kao "glupa, tvrdoglava budala". (...) To je bio najsamokritičniji komentar koji sam ikad čuo od Miloševića.

Miloševića su izdali Rusija i Jeljcin

Zanimljivo je i to da se Roberts u svojoj knjizi pita i zbog čega je Milošević 1999. odustao baš u trenutku kada NATO više nije imao legitimnih ciljeva. To sada, kada Miloševića više nema, verovatno nećemo nikad saznati, konstatuje on.

- Ima mnogo teorija, a verovatno je više faktora odigralo odlučujuću ulogu. Za mene je ključni faktor ruska odluka, koju je Jeljcin preneo Klintonu 25. aprila 1999, da će raditi sa Zapadom radi pronalaženja rešenja pregovorima i da će poslati bivšeg premijera Viktora Černomirdina, kao svog ličnog izaslanika, da doprinese pregovaračkom procesu. Kada je Milošević shvatio da nema ni traga od međunarodne podrške, odlučio je da se preda. Svi drugi faktori, efekti kampanje strateškog bombardovanja, Miloševićeva optužnica za ratne zločine podignuta 27. maja, mogućnost rata kopnenim snagama, sve to je predstavljalo dodatni pritisak, ali bez ruske intervencije u korist Zapada, Milošević ne bi kapitulirao. Da bi se to postiglo, verovatno bi moralo doći do masovnog napada kopnenim trupama. Miloševićev pad, relativno brzo po kapitulaciji, označio je kraj najtežeg perioda za Srbiju posle bombardovanja Sila osovine u aprilu 1941. godine. Ispostavilo se, međutim, da su izgledi za novo svitanje za Srbiju još daleko. Toliko najgorih kriminalnih elemenata iz Miloševićevog perioda ostalo je na pozicijama vlasti i uticaja da se ispostavilo da je nemoguće poverovati da je do stvarnog poboljšanja uopšte došlo - zaključuje Ajvor Roberts.

"Nama je oduvek bilo jasno da ćemo morati upotrebiti vojnu silu"

Robertsov osvrt na delovanje Medlin Olbrajt, američke državne sekretarke tokom devedesetih, te na njeno uporno insistiranje da Srbija 1999. bude bombardovana, posebno je zanimljiv.

- Da li je konferencija u Rambujeu sazvana zbog bilo kojeg drugog cilja osim da posluži kao izgovor za bombardovanje Srbije? Zavisi kome postavite ovo pitanje. Za Medlin Olbrajt i njen tim to je svakako značilo uperiti pištolj u Miloševićevu glavu. Ričard Holbruk je u jednom intervjuu rekao da je Rambuje bio "osuđen na neuspeh od početka". Evropljani su ponovo bili podeljeni u pogledu pristupa. Neki su, ali ne Britanci, bili nezadovoljni planom za upotrebu sile, tako da su čak i pravnici Forin ofisa tvrdili da je neophodna rezolucija Saveta bezbednosti UN, koja će dati mandat za primenu sile. Odgovor Medlin Olbrajt Robinu Kuku bio je sasvim otvoren: "Robine, u tom slučaju, nabavi nove pravnike". Za razliku od Evropljanja, koji su bili pomalo zbunjeni, američki tim na čelu sa Olbrajtovom već je bio odlučio šta želi – snažno prisustvo NATO-a na Kosovu. Isto tako su znali da će bombardovanje biti neophodno da se Milošević natera da to prihvati. Kao što je rekla Olbrajtova: "Nama je oduvek bilo jasno da ćemo morati upotrebiti vojnu silu da bismo naterali Miloševića da ponovo razmisli". Bil Klinton u svojoj autobiografiji ističe da je Medlin Olbrajt neprestano insistirala na upotrebi sile protiv Srbije. Možda je nesvesno oponašala Konrada fon Hecendorfa, načelnika austrijskog generalštaba u toku Prvog svetskog rata, koji je između 1. januara 1913. i 1. januara 1914. "predložio rat protiv Srbije 25 puta" - navodi Roberts.

Kurir.rs / B. K.

Bonus video: