Nemamo pravo da spustimo ruke, da kapituliramo i da abdiciramo pred ovom situacijom, koja nimalo nije laka. Bilo nam je teže 1915-1916. godine, bilo nam je teže i u skorijoj prošlosti, 1999. godine. Znate li kako smo bili usamljeni tog 24. marta, kada je krenulo bombardovanje, ili 25. ujutru, kada smo se probudili i shvatili da na svetu nema nikoga ko bi mogao da nam pomogne. Ali čemu sada da se okrenemo? Kao ljudi, kao pojedinci, svako od nas, bez obzira na razlike - može da se okrene samo istini. Ali, nažalost, ne postoji neko mesto gde ona prebiva kao gotova da bismo mogli da odemo i da je tek tako nađemo, "pokupimo". Evropljani ne mogu biti Evropljani tako što će zaboraviti tradiciju uma i početi bezupitno da veruju nečemu tek tako plasiranom. Ono što svako od nas ima kao obavezu prema sebi jeste da pokuša da se orijentiše. Nemamo pravo da budemo neinformisani o temeljnim tendencijama u našem društvu i svetu. To ne znači da 24 sata treba da gledamo političke događaje, oni često nenamerno prikrivaju ono što se suštinski događa. U skladu sa svojim saznanjima, svako treba da pokuša da otkriva istinu i da je prenosi ljudima oko sebe. Postoji jedna neprolazna izreka: sloboda je potvrđivanje dobra. Ali treba prvo znati šta je dobro. Neophodno je biti naklonjen dobru i za njim u životu treba tragati. A onda delovati. Ne zanosim se, znam da u maloj zemlji kakva je Srbija ne možemo promeniti tokove sveta, ali možemo da delujemo putem dobra ka sebi i s dobrom prema svojoj zajednici. Ovako je redovni profesor Fakulteta političkih nauka i filozof Časlav Koprivica odgovorio na kraju razgovora, kada sam ga, nakon iznošenja teških geopolitičkih analiza i još težih prognoza koje se odnose na čitavo čovečanstvo, pitala: "A šta da uradi svako od nas, kao čovek i pojedinac?" Istina nije roba, jeste najskuplja, možda ne i najtraženija, ali zasigurno u ratu prva strada. Kako je naći? Zašto je svet zakoračio u nepovratni put dekadencije? Zbog čega jača desnica u Evropi i kakva je sudbina rata u Ukrajini bila su neka od pitanja za mog sagovornika.
U Evropi poslednjih godina jačaju desnica i ekstremna desnica. Ova potonja je pobedila u Italiji, prethodno u Švedskoj, a u Nemačkoj je AfD sve snažniji. Šta vidite kao uzrok tome?
- Prvo bih se vratio na samu pozadinu pitanja. Primetiću da je poslednji put kad se na Zapadu dizala uzbuna oko jačanja levice to bilo sredinom sedamdesetih godina. Od tada je levica, ili ono što je stilizovano kao levoliberalna pozicija, postalo tzv. mejnstrim - i medijski i akademski. A onda je stvorena neobična situacija da, uprkos tome što formalno imamo uslove koje propisuje demokratsko društvo, u stvari deluje jedna vrsta predrasude da je prihvatljivo, poželjno, dobro da se bude u okvirima levoliberalnog mejnstrima, a da se ono što je pozicija drugačija od njihove smatra aberacijom. Kad se desi da klatno ode u onu stranu kojoj nije sklon medijsko-akademski establišment, onda počnu da zvone zvona na uzbunu zbog "jačanje desnice". To bi značilo da se "blagonaklono" dozvoljava ili dopušta da mogu postojati i one stranke koje nisu na levoliberalnim pozicijama - sve do trenutka dok ne zapreti "opasnost" da uđu u vlast, pobede na izborima ili ostvare neki značajniji rezultat. To, slikovito poredeći, deluje slično kao kada biste dali detetu da bira, i ako ono izabere ono što očekuje roditelj, sve je u redu, a ako izabere drugačije, roditelj se zabrine i počne detetu da pridikuje. Poređenje nije sasvim slučajno, jer levoliberalna samoproglašena elita se ponaša kao posednik nekakve istine, tako da sve one koji drugačije misle mahom smatra "neadekvatnima", često problematičnima, opasnima, a u najboljem slučaju nezrelima, kao dete kome su potrebni (njihov) savet i "briga".
Možete li reći nešto konkretnije o razlozima za jačanje desnice?
- Ako govorimo o stvarnim razlozima za jačanje desnice u zapadnoj Evropi, tu imamo dva fenomena koja su se nadovezala. S jedne strane imate nekoliko decenija raznih talasa imigracije, odnosno emigracije ljudi sa Bliskog istoka i i sa severa Afrike i ljudi koji nisu iz evropskog sveta života, a koji dolaze u dobrostojeće zemlje zapadne Evrope. Za razliku od nekadašnje situacije, kada ste imali relativno dobru kulturnu integraciju tih prvih naraštaja migranata iz zemalja koje su u kulturnom smislu mahom islamske, to sada odavno nemamo. Proces zastoja u integraciji doveo je do nečega što se može uočiti kao fenomen paralelnih društava. Primer za to imamo i na našim prostorima. Na Kosovu i Metohiji smo čak i pre razbijanja Jugoslavije imali dva paralelna društva - srpsko i albansko. Druga stvar, ovde je talas novih migranata koji je izazvan ratom u Avganistanu, ali ispostavilo se da su migranti dolazili i iz drugih zemalja u kojima nisu bila borbena dejstva. I tu su bile desetine hiljada, kolone, milioni ljudi, a vrlo je indikativno da je najviše bilo muškaraca u reproduktivnom uzrastu, a malo žena i kompletnih porodica. Oni su, to je odavno očigledno, bili planski usmeravani ka zapadnoj Evropi, a vrlo je neobično da na tom njihovom putu postoje vrlo dobrostojeće zemlje, kao što su zemlje Persijskog zaliva, koje kao proizvođači nafte spadaju u najbogatije na svetu. I gotovo niko od njih nije tamo išao.
Zar nije logično da su baš te zemlje adekvatnije za njih? Zbog čega su ih preskakali?
- Apsolutno, logično je da ćete, ako već potičete iz islamskog kruga, težiti da živite sa onima koji su vam kulturno bliži, prema kojima imate kulturni afinitet. Međutim, ovde se to nije desilo. Ljudi iz Avganistana su krenuli i nisu se zaustavili ni u Pakistanu, ni u Iranu, ni u Turskoj, nego su baš rešili da pođu u Švedsku, Norvešku, Austriju, Nemačku... Njihov talas samo je podvukao ono što je i pre bila realnost, a to je fenomen površne, manjkave, pa i falične društvene integracije neevropljana u evropska društva i evropsku kulturu, odnosno restitucija odanosti tradicijama predaka. Postalo je jasno da je perspektiva takva da će u budućnosti u čitavom nizu dobrostojećih zapadnoevropskih zemalja postojati paralelna društva.
A zašto je to loše?
- Pre nekoliko godina sam bio u Berlinu i sećam se utiska - niste mogli da vidite par da je momak Nemac, a devojka sa Bliskog istoka ili obrnuto. Tu se već vidi šta se pravi. Na našem slučaju Kosova i Metohije se vidi do čega dovode ta paralelna društva. Stvaraju se dva civilizacijska kruga koja očigledno ne mogu da se tolerišu. Da se vratimo na jačanje desnice u Evropi... Ta pojava desnice, uključujući ekstremnu, prevashodno je reaktivni fenomen. Možemo da kažemo - da nije bilo vrlo upadljivog demonstriranja nesposobnosti zapadnoevropskih društava da u kulturnom smislu integrišu ljude koji dolaze izvan Evrope, ne bi bilo ni ove burne, možemo reći i "neurotične" reakcije. Još jedna stvar je dosta važna. Zašto je došlo do ovog okreta potomaka neevropskih imigranata ka islamizmu? To nije samo zbog toga što nije došlo do zastoja u integraciji u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, već i zato što su s krajem Hladnog rata u sekularnim zemljama Bliskog istoka levičarski, sekularni politički pokreti doživeli poraz. Obnova islamizma u direktnoj je vezi s tim što je istorijski kompromitovan, pa i potrošen, arapski sekularizam. A to nije bio samo spontan proces, već su i zapadne zemlje favorizovale izrazito konzervativne islamističke režime (kao u Saudijskoj Arabiji) nasuprot sekularnim (Irak, Libija, Sirija). Zato se i među Arapima u zapadnoj Evropi pojavio ovaj reaktivni islamizam. A reaktivni fenomeni su - što su i politički islamizam i antiislamistička reakcija belih Evropljana - slikovito govoreći, kao kada se neko razboli i ima temperaturu. Temperatura je simptom, a pritom je sasvim jasno da simptom nije uzrok. Uzrok je manjkava integracija i činjenica da se živi u paralelnim svetovima i da su ljudi koji žive u istom gradu, istoj zemlji u pogledu svetonazora i vrednosti veoma daleko jedni od drugih. To dovodi do pitanja u kom su odnosu ti ljudi, ko je tu u pravu. Nemci imaju izraz koji nije slučajan - gastarbajter (nem. Gastarbeiter). To znači "gostujući radnik", a ključna reč ovde je gost. Međutim, ljudi koji su došli ponašaju se kao da su kod kuće, sprovode islamizam, razlikuju se po vrednostima, načinu oblačenja i tome kako su uređeni njihovi delovi grada, ponašaju se kao da nisu u Evropi, kao da su kod kuće, a ne kao da su gostujući. To na neki način ugrožava starosedeoce - Nemce, Francuze, Šveđane, Norvežane - koji osećaju da je njihova otadžbina postala zemlja u kojoj drugi pokušavaju da dominiraju. Ako starosedeocima to počne da smeta, a smeta im, to ne mora biti rasizam, nego u neku ruku prirodna reakcija. Ako je neko poreklom Poljak, Rus, Avganistanac, Libanac, Srbin ili bilo ko drugi, može da živi u Nemačkoj, može da bude prihvaćen, može da ima nemačko državljanstvo i sve je u redu. Ali ovde govorimo o pojavi da neko ko dođe sa strane ima nemarno ponašanje prema domaćinu državi, da njega ne zanima ta Nemačka, već ga zanima samo blagostanje koje on tu traži, a paralelno zadržava sve svoje osobine i ponašanje koji i te kako mogu da izazovu nelagodu kod starosedelačkog stanovništva. Ključna stvar je da "lečenje" simptoma obično ne rešava uzrok bolesti. Simptom samo manifestuje problem, a on će postajati sve veći ukoliko se ne počne s otklanjanjem uzroka.
Da li Evropa ima odgovor na to?
- Bojim se da ne. Ni politički niti kulturalni. Politički problem nastaje onda kada imate zastoj u kulturnoj integraciji. Dakle, ljudima sa Bliskog istoka niko ne brani da kod kuće govore svojim maternjim jezikom, da poštuju svoje etničke i religijske običaje, međutim, oni sve to demonstriraju u javnosti u Francuskoj i Nemačkoj, pokazujući da su samo fizički prisutni u tim zemljama, ali da su duhovno veoma daleko od onoga što te zemlje sada jesu. Oni pokazuju da su svoje običaje doneli sa sobom i da neće da ih se odreknu. A islam je takav da nema sekularnosti, nema podele na privatno i javno, islam je totalizujući sistem vođenja života. I tako se stvaraju paralelna društva - nasuprot zvaničnom sekularizmu, u kom su kulturalno-religijske vrednosti privatna stvar, ovde imate nešto što je krajnja suprotnost tome. Sve to ukazuje na trajni problem. A kako će se izaći na kraj s tim problemom? Ne znam i ne vidim put. Kroz istoriju, islam ne pokazuje sklonost ka sekularnosti. S druge strane, u evropskim prostorima ima sve manje ljudi koji su odani hrišćanstvu. Perspektiva je takva da će se nastaviti ta paralelna egzistencija dvaju društava do neke naredne "prilike", kada će se ponovo dramatično ispoljiti međusobni animozitet. To su kao zakonitosti fizike - ako ne može da se napravi održiva smeša, ako su to dva paralelna organizma, dva paralelna tela koja jedno drugo percipiraju kao strano, pre ili kasnije između tih stranih tela će doći do sudara, odnosno do sukoba. Jer se oni koji su došli kao gosti u Evropu ne ponašaju kao gosti, već kao domaći. To je obespokojavajuće za one koji su stvarno domaći, i oni imaju pravo da se pitaju čija je sada Francuska, čija je Nemačka, Britanija, odnosno čija će u perspektivi biti.
Izneli ste uzroke i, sudeći po svemu, oni u budućnosti neće biti eliminisani. Postoji mogućnost, ili je to čak opasnost, da se desnica koja sada postoji još više zaoštri i postane ekstremna i više nego netolerantna prema tim novim društvima koje pominjete? I za koga bi to bilo najopasnije?
- Da, postoji ta mogućnost. Međutim, ima razlike od države do države. U Britaniji se, recimo, ne registruje značajniji uticaj ekstremne desnice, iako tamo problem nije ništa manji nego u Francuskoj. To je zanimljivo, ali to zahteva dodatnu elaboraciju, o čemu možemo drugi put. Vratimo se na Francusku. Dva puta se dešavalo da Marin le Pen dođe u drugi krug i da se svi drugi ujedine, među kojima ima ne samo tradicionalnih, belih Francuza nego i drugih, uključujući islamiste. I tu se stvara koalicija svih protiv ekstremne desnice. I dok se na taj način bude radilo, znači da se zatvaraju oči pred problemom, a problem će sve više rasti i biće sve više radikalnih islamista među mladima, ali i sredovečnim ljudima koji su poreklom sa Bliskog istoka i iz severne Afrike.
A kakva će reakcija biti na drugoj strani?
- Reakcija frustracije među belim Francuzima, a slično će se verovatno dešavati i u Nemačkoj, gde će biti sve više onih koji će svoj animozitet i svoju skandalizovanost i frustriranost zbog te situacije, pa i islamofobiju, izražavati tako što će glasati za najekstremnije opcije u političkoj ponudi. Kada bi se našao način da se makar ublaži ova kriza, koja je posledica neintegrisanosti, i kada se ta paralelna društva ne bi toliko razilazila, onda ne bi bilo ni ove reakcije u vidu glasanja za ekstremnu desnicu. A glasovi za ekstremnu desnicu izraz su činjenice da vrhuške u zapadnoj Evropi i u Briselu ne samo što problem ne rešavaju nego ga i negiraju, ili ga komično neadekvatno identifikuju kao siromaštvo i neobaveštenost potomaka emigranata, odnosno ksenofobiju i rasizam protivnika islamizovanja starih evropskih zemalja. Dok ga one budu negirale, on će se uvećavati i izražavaće se u tome što ćete imati sve više islamista na jednoj strani i sve više glasača ekstremno desnih stranaka na drugoj.
I do čega ta dijametrala može da dovede?
- Do eksplozije, u doslovnom smislu te reči.
Da li su donosioci odluka i nosioci pozicija u Evropi toga svesni, treba li to sve u Evropi da zabrine? I imaju li mehanizam da tu eksploziju o kojoj govorite spreče?
- Trebalo bi da ih zabrine. A mehanizme nemaju. Situacija je toliko zaoštrena da, čak i da imate najpametnije i intelektualno najpoštenije ljude na najvažnijim političkim pozicijama u zapadnoj Evropi - a veoma smo daleko od toga - jedva da bi se mogla razrešiti ova duboko krizna situacija. Možda bi se - ako bi se, hipotetički, pojavili vanredno ingeniozni političari - ta situacija ublažila, ali ne i sasvim sprečila. Ali ono što je, koliko vidim, problem jeste što imate, na primer, Emanuela Makrona, koji je nedorasla figura, pa i kancelara Olafa Šolca, i tu klasu ljudi koji vode zemlje zapadne Evrope. Pre tridesetak godina se ljudi tog kapaciteta ne bi mogli ni primaći vlasti, a sad su oni vlast. To govori o političkoj dekadenciji...
Mnogi se ne bi složili s tim, a nije da nemo posmatraju sve te izazove i probleme o kojima razgovaramo... Oni možda pokušavaju da leče simptom, a ne problem. To je kao lekar koji vam, umesto da vam leči upalu, daje "brufen" da vam snizi temperaturu. Da li mislite da su oni svesni tih uzroka koje vi vidite? Mađarska, Italija, Francuska, Nemačka...
- Ja ne poznajem nikoga od njih lično... Mađarska nema taj problem, ali oni su narod posebnog kova budući da su ugro-finskoga porekla, da se nalaze usred Evrope okruženi narodima indoevropskog porekla. Oni su zatvoreniji u odnosu na druge i skloniji su da brane svoje ksenofobije. Kada slušate Viktora Orbana, pomislite da Mađarska ima problem sa neevropljanima koji je naseljavaju, međutim, zemlje u kojima stvarno postoji problem su Nemačka i Francuska, a kada slušate Šolca i Makrona, pomislite da je manje-više sve u redu. Ipak, to ni izbliza nije u redu, nego oni nemaju kapaciteta ni da javno progovore o tome kako dolikuje, a kamoli da urade nešto više. Poslednje što smo čuli je izjava Angele Merkel, koja je, inače, dosledni neprijatelj svih srpskih interesa, da je multikulturalizam doživeo krah, da je to neuspeli projekat. I to je tačno, mada je naišlo na kritike širom Evrope i sveta. Ali i da se to tako kaže i prizna, to ne znači da postoji rešenje. Mislim da je u interesu stabilnosti zapadne Evrope da njihove elite shvate šta je problem i da onda pokušaju makar da ga ublaže, jer ga je sada, čini mi se, nemoguće sasvim rešiti. E to dovodi do jačanja ekstremne desnice, ona jača situaciono kada vidi da politička elita ne vidi ili namerno prenebregava realnost. U Francuskoj postoje gradovi i delovi grada gde policija odavno jedva da sme da zađe. Tu ne postoji suverenitet francuske države. I tamo se ljudi koji nisu francuskog porekla ne osećaju bezbedno. Kad imate takve situacije faktičke eksteritorijalnosti, to ljude zabrinjava. Poruka je da će se, ako političke elite ne budu rešavale problem, pojaviti alternativne opcije koje će, s obzirom na zaoštravanje okolnosti, zaoštravati i svoju retoriku i dela. To otvara mogućnost sukoba dve zajednice - zajednice onih koji mogu biti hrišćani i levičari, ateisti, ali spadaju u potomke tradicionalnog stanovništva i potomke došljaka.
To, a i ovo što se sada dešava u Francuskoj, može da se nazove latentnim građanskim ratom. Da li biste se složili s tvrdnjama da svet nepovratno ide ka dekadenciji i šta vidite kao uzrok tome?
- Pre se može govoriti o dekadenciji kulture, što je uočeno još u 19. veku, a to je jedna vrsta umora. Naravno, to nije fizički umor, već civilizacijski. To je jedna vrsta nelagode u svom identitetu i neosećanja zadovoljstva poleta zbog činjenica da jeste to što jeste. Da vam naprosto, ne u fizičkoj koži, nego u koži nacionalnog ili civilizacijskog identiteta više nije ugodno. To je počelo poodavno, a u međuvremenu se samo zaoštrilo.
Da li je taj fenomen prisutan globalno?
- Ne. Fenomen dekadencije je pre svega produkt evropske i zapadnjačke kulture. Ne možemo govoriti o dekadenciji islama jer imate očiglednu situaciju da momci i devojke koji su rođeni u Mančesteru, Glazgovu, Stokholmu, Tuluzu viču "Alahu ekber" i doživljavaju se delom sveta čije su vrednosti potpuno drugačije od kulture u koju su došli. To je posledica sekularizovanja i distanciranja brojnih masa od hrišćanstva, rimokatoličanstva, protestantske crkve, a kao zamena je trebalo da dođe sekularna racionalna kultura, da sve zasnivamo na umu, na racionalnosti. Taj aranžman je trebalo da bude inkluzivan za celokupno čovečanstvo. Ako ste čovek - a prihvatate ove opšte vrednosti koje su očišćene od bilo kakve identitetske partikularnosti, trebalo bi onda da možete da se uklopite u to društvo. Francuska je najdoktrinarnije sekularno društvo, a u njoj je došlo do najupadljivijeg sloma te politike. U međuvremenu je došlo do jedne vrste problema i u tradiciji uma. Niče je u 19. veku govorio, pa i Hajdeger, da imate tradiciju distanciranja Evrope od svoje tradicije uma. Dakle, Evropa više ne veruje u princip nacionalnosti kao nešto na čemu treba da se uređuju društva. Nacionalnost kao takva je postala sumnjiva zbog iskustva s nacizmom, pretpostavljam, mada su nacionalizam i nacizam prilično različite stvari. Ispada da je izbacivanjem prljave vode (nacizma) iz korita ispala i beba (tj. nacionalizam).
Mada su upravo zbog tog principa stavljanja na stranu nacionalnost napravili uniju od 27 država koja je obezbedila ekonomski prosperitet i mir, što je još važnije.
- Ne. Nisu. Unija od 27 država nije federacija. Jasno je da nije federacija, ali su zbog principa koji pominjete oni uspeli da pomire svoju istoriju... To oni pričaju, ali to se nije desilo.
Kako se nije desilo?
- To je ideološka priča, to se nije desilo. Znate zbog čega? Evropski filozofi su uočili da ne postoji "evropsko sećanje". Postoji nemačka javnost, britanska, francusko sećanje, italijansko, špansko i tako dalje, ali nemate evropsku zajednicu sećanja koja nije omeđena nacionalnim granicama. Granicama država, granicama jezika. Jer jezik je taj u kom je ovaploćeno pamćenje. Pritom, ta nacionalna sećanja su i dalje povodom raznih tzv. bolnih pitanja "zajedničke prošlosti" međusobno veoma udaljena... Time tvrdite da su napravili privid, ali praksa pokazuje da je Evropska unija uspešan produkt i da deluje vrlo konstruktivno. Napravili su privid da će taj stepen kulturne integracije unutar EU (mislim na tradicionalne Evropljane, a ne potomke emigranata) ići unedogled, ali neće jer imamo suprotstavljenu kulturu sećanja. I on ne deluje konstruktivno. Pogledajte Poljsku. Ona je bila "crna ovca" EU dok nije izbila kriza oko Ukrajine. Zašto? Zato što su u Poljskoj dominantni bili ljudi, u političkom smislu rimokatolici, koji su smatrali da zemlju treba urediti na način na koji većina Poljaka to želi, a ne kako Brisel projektuje. I to je bio sudar polusekularnog društva kao što je poljsko i Brisela, koji ima činovnike koji su se otuđili od vrednosti zemalja iz kojih potiču. Proces unutrašnje kulturno-političke integracije zemalja EU sigurno se neće nastaviti. Razmislite o sećanju Francuza i Nemaca, Holanđana i Nemaca, Nemaca i Poljaka, Nemaca i Danaca, Nemaca i Austrijanaca, Nemaca i Čeha, postoje stvari koje i dalje stoje među njima i oni na njih gledaju potpuno različito. Ali to ih ne sprečava da funkcionišu kao savez... Ali i nema načina da dođe do jedinstvene interpretacije toga. Ako je nacija zajednica sećanja, granica nacije ide do tačke do koje idu zajednička sećanja, odnosno njihova usaglašena interpretacija. Tamo gde počinju da se sećaju istih događaja drugačije, to znači da nije ista granica sećanja. I pošto nema evropske granice sećanja, neće biti ni evropske nacije, niti evropske države. I jasno je da je proces evropskih integracija došao do zastoja i stagnacije. A o njihovoj solidarnosti svedoči kako je Nemačka za vreme korone momentalno blokirala izvoz respiratora, pritom to nisu radili "ekstremni desničari", već oni koji se kunu u EU i Brisel. To znači da je i dalje realnost da su i EU najpre pripadnici svojih nacija, a onda "Evropljani". A to su elementarni kriterijumi. Da zaključim, Evropa je konglomerat nacionalnih interesa i država koje, kad je "stani-pani", razmišljaju sebično.
Ali garantuju mir.
- To nema veze s tim.
Ali je vrlo važno.
- To je puka priča.
Zar ne verujete da ta, kako kažete "priča", ima cilj da osigura da se ne ponove odnosi iz prošlosti Nemačka-Poljska, Nemačka-Francuska ili bilo koje druge države?
- To mi ne možemo znati. To je kao da biste tražili od mene da nisam lopov. To su kontrafaktički iskazi koji se po svom karakteru ne mogu empirijski dokazati. Dakle, morali bismo da živimo još 1.000 godina da vidimo šta će da bude. Ono što vidimo je da se i kod migrantske krize i kod krize oko korone pokazalo da evropske zemlje i dalje razmišljaju u terminima partikularno nacionalnog interesa. A i malopre smo govorili o mogućnostima da dođe do građanskih sukoba jer imate veliki deo stanovništva koji nije kulturno integrisan. Mada ne zaboravite da je Evropa pod kontrolom NATO i da je EU ekonomski div, a vojni patuljak. A ne zanemarite i to da je Evropa u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. Spoljašnji dug i Francuske i Italije veći je od ukupnog BDP. To je zastrašujuće. Moje mišljenje je da će EU u perspektivi slabiti. I pitanje je na koji će način doći do njene demontaže.
A kad je reč o Sjedinjenim Američkim Državama i njihovom uticaju ne samo na ove prostore nego i na čitav svet, kakav je njihov uticaj na ishod rata u Ukrajini?
- Tramp je rekao da bi završio rat u Ukrajini za 24 sata. To je, naravno, senzacionalistička izjava, ali šta ja vidim kao zrnce istine u njegovoj izjavi? Da je Hilari Klinton pobedila na izborima protiv Trampa, onda bi verovatno ovaj rat u bivšoj Ukrajini ranije počeo. Zato što je to rat iza koga stoji ta ekipa demokrata i ta "duboka država". Tu je Tramp dao četiri godine predaha i Ukrajincima i Rusima. To je moja pretpostavka.
Da li bi to bilo bolje ili gore, mada je u zavisnosti od tačke gledišta pitanje šta je za koga bolje, a šta gore?
- Za Rusiju bi bilo gore zato što bi imala četiri godine manje da se pripremi. Mada bi, ako tako gledate, i Ukrajina imala manje vremena za pripremu. A sećate se komentara o kupovini vremena. To je tačno. S tim što, ako poredite efektive Rusije i Ukrajine, jasno vam je da četiri godine za Rusiju i Ukrajinu nije isto. Ukrajinske pripreme za rat nisu bile autohtone. Ruska crvena linija je bila da Ukrajina ne može da uđe u NATO, ali zato je NATO ušao u Ukrajinu. A sad se o tome govori otvoreno. Amerikancima odgovara da EU drže pod nekakvim vojnim starateljstvom. A ovaj rat koji se vodi u bivšoj Ukrajini je rat između tri strane, a ne samo između Rusije i vlasti u Kijevu, i mnogo toga je na kocki. I ako govorimo o dekadenciji, moramo da primetimo razliku između autentičnog i lažnog univerzalizma. Autentični univerzalizam je ono na čemu je zasnovana Evropa, to je kultura obrazloženog govora, govorenja u skladu sa razlozima i delovanja u skladu sa razlozima, ni manje ni više. Kad se uvede ta vrsta govora, to menja svetonazor i način vođenja života. Evropa naprosto počiva na otkriću uma. Njena čitava istorijska misija može se opisati kao prenošenje opštih tekovina drugima. Kad je došlo do krize poverenja u tradiciju uma, to je bio ključni trenutak za dekadenciju evropske civilizacije. Evropljani se sada osećaju nelagodno i nemaju na šta da budu ponosni jer su se otuđili od svog identitetskog smisla.
Zašto to vezujete samo za Evropu, zar to nije specifično za čitav svet - i kriza uma, i kriza slobode, i kriza morala, i kriza identiteta i kvaliteta?
- Ne. Jer je jedina civilizacija koja je iznedrila civilizaciju uma Evropa. A kada pogledate islamski svet, videćete da su oni sačuvali sve svoje, a Evropa nije. Zato se samo u Evropi dešava masovno distanciranje od nacionalnih i civilizacijskih tekovina. Onda radikalni sekularizam oseća stid zbog religioznog nasleđa.
A zašto se onda sve te druge države sveta ugledaju na Evropu, možda čak i neuspešno?
- Ono što sam ja rekao nije normativni sud, nego je deskripcija. Primetite koje teme dominiraju u humanistici danas. Imate temu tela. Ono je sada postalo centralna tema, a ključne stvari su tzv. seksualne manjine, što je subverzivni ideološki konstrukt nastao ideološkim politizovanjem privatnosti, u šta, naravno, spada i seksualnosti. To znači da je kompromitovano ono što je um i da se poklanja pažnja nečemu drugom, marginalnom. Pogledajte sukob Rusije i bivše Ukrajine, da ga projektujemo na nivo vrednosti. Videćete da ono što Rusija brani, mimo principa suverenosti i prava na opstanak, to su nekadašnje evropske tekovine, između ostalog i tradicionalna porodica.
Zašto govorite bivša Ukrajina? Da li to znate ishod rata i smatrate da Ukrajina posle rata neće postojati?
- Kada sam 1994. bio u Londonu i kada sam na nekom skupu rekao da sam iz Jugoslavije, svi su me pogledali čudno i pitali me vrlo uljudno: "Zar Jugoslavija postoji?" Ja sam rekao: "Da, Savezna Republika Jugoslavija postoji." A niko od njih to nije znao jer se u zvaničnom diksursu to zvalo Srbija i Crna Gora. Mi smo tako imali umesto SFRJ - SRJ, ali nisu nam dali za pravo da je tako imenujemo ne zbog imena, nego zato što su oni odlučili da Jugoslavija više ne postoji u tim granicama. Od 2014. godine, kada je došlo do smene vlasti državnim udarom, na prostoru od Harkova do Odese, a ne samo na Krimu, izbila je pobuna protiv samozvanca potpuno. Od tada imate nelegitimnu vlast. Oni su za manje od dva meseca poveli građanski rat protiv dela svog stanovništva koje tu ilegalnu vlast nije priznalo i nazvali su ga "antiterorističkom operacijom", tj. za pučiste nacističkih ideoloških sklonosti protivnici slavljenja nacističke prošlosti Ukrajine u Drugom svetskom ratu postali su "teroristi". Od tada je Ukrajina u svojim granicama iz 1991. godine prestala da postoji, a ljudi koji su tada došli na vlast više nisu bili legalni. Kada kažem bivša Ukrajina, ja ne prejudiciram ishod rata, ali naglašavam da ljudi u Kijevu pretenduju da vladaju teritorijom Ukrajine iz 1991. godine, a na to nemaju pravo. Ono što će ostati iz Ukrajine posle rata biće stvar mirovnog dogovora. Kada ovaj rat bude završen, Kijev neće kontrolisati granice iz 1991. i moraće da se zadovolji novim granicama i da se odrekne dela teritorije bivše Ukrajine. To će biti sužena Ukrajina. Ovo izjavljujem pred vama, pa će vreme pokazati da li sam bio u pravu. A u pokušaju da sačuva sve, može da izgubi mnogo više. Zapravo, ovog rata ne bi ni bilo da nije bilo te agresivne geopolitičke akcije od strane Angloamerikanaca, a pozadina toga je njihov doživljaj sopstvene izuzetnosti, odnosno shvatanje da su oni izuzetni zato što imaju pravo koje drugi nemaju. Pogledajte kako se Amerikanci ophode prema svojim saveznicima, ne ophode se kao prema sebi ravnima. I time dolazim do drugog dela odgovora na vaše pitanje - a to je lažna univerzalnost. Upravo Angloamerikanci to oličavaju, a to je shvatanje da su oni izuzetni ne po tome što donose univerzalne ljudske vrednosti uma, racionalnosti, političke slobode, političkih ustanova - kao što su nekada činili Heleni i Rimljani - već da imaju "pravo" na ono na šta niko drugi nema pravo, što veoma liči na političku praksu nacista.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
