BEOGRAD - Bivši načelnik Službe državne bezbednosti Srbije (SDB) Jovica Stanišić, koji je danas u Haškom tribunalu prvostepenom presudom oslobođen svih optužbi, rođen je 30. jula 1950. godine u selu Ratkovo, Bačka, opština Odžaci, a neki izvori su pominjali i Bačku Palanku. Na čelu Službe državne bezbednosti (SDB) nalazio se od decembra 1991. do oktobra 1998. godine.
"Los Anđeles tajms" pisao je 2009. godine da je Stanišić navodno godinama bio "glavni čovek američke CIA u Beogradu". Tvrdnje te vrste general Branko Krga, bivši načelnik Vojno obaveštajne službe, kao i načelnik Generalštaba, prokomentarisao je rečima da "najverovatnije imaju za cilj da Stanišiću otežaju položaj na procesu koji se protiv njega vodi u Haškom tribunalu".Mediji su i nedavno pisali o sastancima Stanišića i izvesnog oficira CIA, Vilijama Lofgrena 1992. godine, navodno u Topčiderskom parku.
Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1974. godine i ubrzo se zaposlio. Stanišići su poreklom iz Bjelopavlića, u Crnoj Gori, ali su posle Prvog svetskog rata živeli na Kosovu, da bi se nakon Drugog svetskog rata nastanili u Bačkoj. Navodno je već 1975. godine stupio u Službu državne bezbednosti (SDB), gde je brzo napredovao. Međi su pisali da je učestvovao je i u lišavanju slobode čuvenog Sančeza Ramireza Karlosa u beogradskom hotelu "Metropol".
Njegovo ime vezivano je i za "antibirokratsku revoluciju" - obezbeđenje dolaska Slobodana Miloševica na Gazimestan, preuzimanje baze podataka nekadašnjeg saveznog SUP-a 1992. godine. Na čelo SDB došao je 31. decembra 1991. i na tom mestu se nalazio do 27. oktobra 1998. godine. Stanišić je, kao specijalni izaslanik predsednika Srbije Miloševića, 1995. godine izveo oslobađanje 120 pripadnika UNPROFOR-a, koji su držani kao taoci u cilju sprečavanja bombardovanja Republike Srpske. Tada se prvi put pojavio u javnosti i predstavio se. Iste godine bio je član delegacije u Dejtonu.
Kada je smenjen oktobra 1998. mediji su, tumačeći promene, pisali da se protivio prekomernoj upotrebi sile na Kosovu, kao i da se nečim zamerio Mirjani Marković i Vlajku Stojiljkoviću. Njemu naklonjeni tvrde da nije dozvoljavao zloupotrebu službe "prljavim poslovima". Kada je smenjen 1998. godine, Milošević ga je relativno brzo imenovao za savetnika za nacionalnu bezbednost. U tom svojstvu je, krajem 1998. godine, putovao s njim u Kinu.
Mediji su njegovo ime po pravilu vezivali za gotovo sva bitnija dešavanja u Srbiji i bivšim jugoslovenskim republikama, tokom devedesetih, ali i godinama nakon što je sišao sa čelnog mesta SDB. Sa druge strane, nije malo onih koji ga smatraju za najlošijeg čelnika te službe u njenoj istoriji. Zbog Šeseeljeve izjave da Stanišić štiti ubicu policijskog generala Boška Buhe, ovaj ga je tužio leta 2007. godine, a mediji su pisali da su iste godine istražioci Haškog tribunala pretresli njegovu kuću u potrazi za dokumentom kojim je Milošević Resor državne bezbednosti izmestio iz nadležnosti MUP-a. Stanišić je uhapšen 13. marta 2003. tokom akcije Sablja, kao i Franko Simatović. Tribunalu u Hagu izručen je 11. juna 2003. godine, prilikom prvog stupanja pred sudom 13. juna 2003. izjasnio se, po svim tačkama optužnice, da nije kriv.
Optužen je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, da je, navodno, počinio zločine tokom građanskog rata u Jugoslaviji. U Hagu mu je suđeno zajedno sa Frankom Simatovihem. Prvobitna optužnica protiv njih pojavila se 1. maja 2003. godine, da bi usledila redigovana druga izmenjena optužnica 31. maja (odnosno 1. juna) 2006. a zatim i treća izmenjena optužnica 10. jula 2008. godine. U više navrata je privremeno puštan na slobodu i lečenje.
U završnoj reči odbrane 30. januara 2013. Stanišićev branilac Vejn Dzordaš, rekao je: "Stanišić bi trebalo da bude oslobođen po svim tačkama optužnice i da izađe iz ove sudnice kao slobodan čovek…". Naglasio je da odbrana ne smatra da je "bila greška krivično goniti Stanišića", ali da je na suđenju pokazano tek da je "bio načelnik SDB u vreme rata".
"Bilo bi nemoguće biti efikasan načelnik DB za vreme krvavog građanskog rata, a ne biti blizak događajima", rekao je Džordaš, istakavši da je "na osnovu toga stvorena teza o krivici koja na prvi pogled izgleda u redu, ali se te sumnje ne mogu pretvoriti u dokaz izvan razumne sumnje".
