HRONIKA PRODAJE NIS-a Uloga Tadića i Koštunice u energetskoj trgovini sa Rusijom: Politički ustupak pod maskom strateškog partnerstva

Prodaja Naftne industrije Srbije (NIS) 2008. godine jedan je od najznačajnijih i najkontroverznijih događaja u novijoj ekonomskoj i političkoj istoriji Srbije. Prodaja NIS-a 2008. bila je politički dogovor pod plaštom "strateškog partnerstva", sklopljen u trenutku kada je Srbiji trebala ruska podrška zbog Kosova i Metohije. Ekonomski gledano, ugovor je bio nepovoljan za Srbiju: NIS je prodat ispod vrednosti, bez tendera, i uz garancije koje su favorizovale Rusiju. Politički je taj potez učvrstio srpsko-ruske odnose i postao osnova današnjeg prisustva Rusije u srpskom energetskom sektoru. Takođe i osnova za američke sankcije protiv ove kompanije koja je u većinskom vlasništvu ruskih energetskih giganata Gasproma i Gaspromnjefta...

Zajednički interes

Odnosi u koaliciji bili su napeti. Nepunih pet godina je prošlo od ubistva premijera Srbije i lidera demokrata Zorana Đinđića koji je tokom svoje kratke premijerske karijere imao velike sukobe s tadašnjim predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom, a koji su kulminirali izručenjem Slobodana Miloševića Hagu. Nakon ubistva Đinđića dugo se govorilo o političkoj pozadini atentata, tužilaštvo je najavljivalo i saslušanje Koštunice, ali do toga nikada nije došlo. 

Boris Tadić i DS, izgledalo je tako, nastavili su Đinđićevu politiku, naginjali su Zapadu, Koštunica je insistirao na očuvanju veza sa Rusijom. Kako su se, onda, i zašto ova dva dijametralno suprotna političara našla u zajedničkoj poziciji?

Za Koštunicu je energetski dogovor s Rusijom i prodaja NIS‑a bila i geostrateška prilika da poveća uticaj Srbije prema istoku i da dobije vidljivu, a ne samo retoričku, korist od partnerstva sa Rusijom.

Za Tadića je prihvatanje saradnje s Ruskom Federacijom bila prilika da na tom polju postigne nešto konkretno a što bi mu moglo pomoći u balansiranju spoljne politike, ali i u predizbornoj kampanji - budući da je već planirao reizbor.

A obojici je bilo korisno da pokažu da je Srbija postala most između dva sveta baš u njihovo vreme.

Međutim, umesto da se prodaja NIS-a sprovede kao međunarodni tender, što je bio uobičajeni postupak, srpska vlada je odlučila da NIS uključi u širi "energetski sporazum" sa Ruskom Federacijom. Taj sporazum je obuhvatao: izgradnju gasovoda Južni tok kroz Srbiju, proširenje podzemnog skladišta gasa Banatski Dvor, i prodaju NIS-a ruskoj državnoj kompaniji Gaspromnjeft.

Srpska strana je tvrdila da će gasovod i energetsko partnerstvo doneti dugoročne koristi i energetski sigurnost, dok su kritičari govorili da se NIS prodaje ispod svake cene, faktički kao "poklon" u zamenu za političku podršku Rusije u Savetu bezbednosti UN oko pitanja KiM.

Detalji ugovora, reakcije

Ugovor je potpisan 25. januara 2008. godine u Beogradu, prema kojem je Gaspromnjeft kupio 51% akcija NIS-a za 400 miliona evra. Ruska kompanija se obavezala na investicije od 500 miliona evra u modernizaciju. Ugovor je predviđao i privilegovan položaj Gasproma u Srbiji u budućim energetskim projektima.

Predsednici Srbije i Rusije Boris Tadić i Dmitrij Medvedev potpisali su i zajedničku izjavu.

NIS je tada bio procenjen na najmanje 2–2,5 milijarde evra (prema nezavisnim analizama), što je izazvalo žestoke kritike jer je cena prodaje bila nekoliko puta manja od realne tržišne vrednosti.

Demokratska stranka Srbije (DSS) i Koštunica su prodaju branili kao "strateško partnerstvo sa bratskom Rusijom" i način da Srbija obezbedi energetsku stabilnost i političku podršku.

Demokratska stranka (DS), iako je formalno bila deo vlasti, imala je podeljeno mišljenje. Boris Tadić je kasnije izjavio da ugovor nije bio ekonomski povoljan, ali da je bio "neophodan politički kompromis".

Opozicija, uključujući LDP i SRS napadala je sporazum - LDP je smatrao da je to "put ka energetskoj kolonizaciji", radikali su isticali da je NIS "prodat u bescenje".

Ekonomski stručnjaci su ukazivali da nije sproveden nikakav tender, nije postojala procena vrednosti kompanije od nezavisnog revizora.

"Ako ugovor bude sklopljen neko će kad-tad odgovarati", bio je komentar ekonomiste Miroslava Prokopijevića.

Gaspromnjeft je dobio ekskluzivna prava u sektoru prerade i distribucije nafte, obećane investicije su realizovane tek delimično i sa zakašnjenjem.

Od transformacije do sankcija

Od 2009. godine, NIS je postao deo Gaspromnjefta koji je modernizovao rafineriju u Pančevu, razvio mrežu benzinskih stanica u regionu, i pretvorio kompaniju u jednu od najprofitabilnijih u Srbiji. Do 2013. godine, Gaspromnjeft je povećao udeo na 56,15% akcija, dok država Srbija zadržava 29,87% (ostatak je na slobodnom tržištu).

Gaspromnjeft je na evropsku "crnu listu" stavljen prvi put u septembru 2014. godine. Evropskim sankcijama, međutim, tada nije bio pogođen i ruski gasni sektor, niti najveći svetski proizvođač gasa, Gasprom. Ruska invazija na Ukrajinu 2022. i sankcije Evropske unije prema Moskvi doneli su prve nagoveštaje mogućeg lošeg scenarija po Srbiju, naročito sa kada u sklopu osmog paketa sankcija Ruskoj Federaciji nije bilo izuzeća za naftu za Zapadni Balkan. 

U januaru 2025. zvanično je saopšteno da će SAD uvesti sankcije NIS-u koji je u većinskom vlasništvu ruskih giganata, a 1. novembra, u 6 ujutru po našem vremenu, sankcije su stupile na snagu.